Jump to content
  • Добро дошли на Живе Речи Утехе

    Ако желиш да учествујеш у разговорима са осталим члановима и да добијеш додатне опције и могућности,

    молимо да се региструјеш или пријавиш
  • Гдје би Господ Бог послије потопа могао - сузбити воду

    Sign in to follow this  

      КЊИГА НЕОБИЧНА РАЗМИШЉАЊА ЈЕДНОГ ХРИШЋАНИНA

      (ОДАБРАНЕ СТАРОЗАВЈЕТНЕ И НОВОЗАВЈЕТНЕ ТЕМЕ)

      Приредио: Радомир Д.

    Свака ријеч у светом Писму има свој богонадахнути смисао и све што је написано, написано је надахнућем Господњим. Нажалост, ми у себи немамо благодат Духа Светога и самим тим не знамо истински растумачити Мојсијево богонадахнуће.

    Питање које се намеће: Да ли је Господ Бог потопио сву земљу?

    И рече Господ: Хоћу да истребим са земље људе, које сам створио, од човека до стоке и до ситне животиње и до птица небеских, јер се кајем што сам их створио (Пост. 5, 7). – Бог (Отац у истинском сагласју са Сином у Духу Светом) дефинитивно је одлучио извршити страшан помор незамислив за човјеков ограничени ум: Јер ево пустићу потоп на земљу, да истребим свако тело, у коме је жива душа под небом, што је год на земљи, све ће изгинути (Пост. 6, 17). И што обећа то и учини: Све што имаше душу живу у носу, све што беше на копну, помре. И истреби се свако тело живо на земљи, и људи и стока што год гмиже, и птице небеске, све се истреби са земље (Пост. 7, 22–23).

    – Богонадахнути Мосије спомиње земљу - све се истреби са земље, а уједно и копно - све што беше на копну, помре?

    Да се овдје, кад је копно у питању, све што беше на копну, помре, можда не ради од једном или евентуално два потопљена копна (континента)?

    Наиме, ако се уништава све што је створено, онда то и значи СВЕ.

    Овдје се човјеков ограничени неблагодатни ум сукобљава с низом нелогичности. Јер Господ каже: и истребићу са земље сва жива бића, која сам створио (Пост. 7, 4). – Значи, на Земљи ће бити истребљено све што има душу живу, тј. свако тијело. То потврђује и овај цитат: И истреби се свако тело живо на земљи, и људи и стока што год гмиже и птице небеске, све се истреби са земље. Само Ноје оста и што с њим беше у лађи (Пост. 7, 22) Ако ово правило важи за сва жива бића, требало би важи и за рибе. Да ли су рибе Господу Богу милије од других створења или је посриједи нешто друго?

    Покушајмо наћи било какво рјешење?

    Логички гледано, ма колико киша падала и ма колики потоп био, живот у води рибама не смета осим ако вода није загађена. Уједно, кад би Господ Бог уништио све рибе и оставио само по пар, да ли би рибе грабљивице до краја потопа појеле већину рибљих врста и начиниле пустош у многим водама.

    Јер Господ Бог створи од земље све звери пољске и птице небеске, и доведе Адаму да види како ће коју назвати (Пост. 2, 19). – Кад је Господ Бог створио животиње и птице и довео Адаму да им да имена – да ли су све те животињске врсте биле присутне пред Адамом. Логички гледано, након давања имена, свака животиња и птица „требала“ је да се скраси тамо гдје јој промисао Господњи одредио мјесто. Али, шта са оним птицама и животињама које нису способне да прелете или препливају океан и дођу у своје будуће обиталиште? Шта је у том случају промисао Господњи чинио?

    Но, прво да видимо колика је Нојева лађа:

    Начини себи лађу од дрвета чемпреса, и начини преграде у лађи, и затопи смолом изнутра и споља. И начини га овако. У дужину нека буде триста лаката, у ширину педесет лаката, у висину тридесет лаката. Пусти доста светлости у лађу и кров му сведи одозго од лакта, и направи врата лађи са стране и начини на три спрата; доњи, други и трећи (Пост. 6, 14).

    Дужина лађе је триста лаката, ширина педесет лаката, висина тридесет лаката.

    У такву лађу треба смјестити:

    1. осморо људи

    2. све животиње и птице и гмизавце што Господ Бог створи на Земљи

    3. и ускладиштити у одређене просторије сву храну за човјека и све животиње.

    Стручњаци сматрају да на Земљи живи преко милион врста живих организама. Лађа није била потребна разним врстама риба, љускара, мекушаца и њима сличним. Али ако је Земља била сва потопљена, како су опстале разне врсте гмизаваца и инсеката? Инсекти су можда и могли опстати у учауреном (конзервираном) стању, али се за гмизавце то не би могло рећи. А шта бива с многим врстама инсеката, који се не размножавају у води, као што су, рецимо, пчеле? Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) каже Ноју: што је год на земљи све ће изгинути (Пост. 6, 17). – Дакле, све ће бити истријебљено и више неће бити под небом многих животињских и птичијих врста. Ипак, данас смо свједоци постојања великог броја тих створења на Земљи, а нигдје у Светом писму не пише да је Господ Бог још нешто додатно стварао. Такође, ваља поменути и да су неке врсте у самом почетку по вољи Господњој изумрле, и те изумрле огромне животиње никако не би могле да се смјесте у просторије ове лађе.

    И узми са собом свега што се једе, и чувај код себе, да буде хране теби и њима. И Ноје учини, како му заповеди Бог, све онако учини (Пост. 6, 21). Колико ће биљне хране за вријеме потопа требати човјеку и животињском свијету, будући да су сви били биљоједи?! С тим у вези, замислимо једног имућног домаћина, који има више домаће стоке и перади. Колико би му требало биљне хране само да се презими док не дође прољеће?

    Кад се све ово људски посложи, природно гледано, долази се у одређену проблематику. Како оволике животиње, птице и гмизавце распоредити по просторијама да им не буде тијесно и да буду мирни? Ипак је ово дуг и мукотрпан период и кад данас посматрамо већину животињских врста, оне су углавном у сталном природном покрету. И да ли је у лађу слетјело од сваке врсте по пар инсеката? Уједно се намеће питање да ли је довољан број ових инсеката (без обзира колико се размножили током боравка на лађи)? Јер кад инсекти по вољи Господњој напусте лађу, да ли ће задовољити природне потребе биљног свијета по читавој земљи?

    И би потоп на земљи за четрдесет дана, и вода надође и узе лађу, и подиже од земље (Пост. 7, 17). – Дакле, потоп је трајао четрдесет дана и ноћи.

    ...и вода надође и узе лађу, и подиже од земље. – Како је киша падала, тако је вода почела лагано надолазити, и како су пролазили дани: И навали вода, и уста јако по земљи и лађа стаде пловити водом. И наваљиваше вода све више по земљи, и покри сва највиша брда што су под целим небом. Петнаест лаката дође вода изнад брда, пошто их покри (Пост. 7, 18). –Претпоставимо висину тих брда у области у којој је човјек тада живио и кретао се. Једно је вјероватно: да човјек није могао прећи на друго копно (континент) јер до тада није знао да направи лађу. Али питање које се намеће јесте: Да ли су планина Арарат и други планински масиви прекривени петнаест лаката? Ако јесу, замислите која је то количина воде на Земљи.

    А кад Господ Бог нареди: И затворише се извори бездану и уставе небеске, и дажд с неба престаде. И стаде вода опадати на земљи, и једнако опадаше после сто и педесет дана (Пост. 8, 2). – Кад је вода опала: и посла Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) ветар над земљом да сузбије воду (Пост. 8,

    Куда с оволиком количином воде? Куда би вјетар могао да сузбије воду? Да ли ће можда отићи у изворе под земљу? И кад би вода отишла под земљу, да ли су воде биле помијешане и треба ли их природном филтрацијом раздвојити, да би Ноје, кад изађе из лађе, имао питку воду.

    У почетку, кад је Земља била сва под водом, промисао Господњи је прво за њу начинио спремишта у која ће ту воду смјестити и дан трећи нареди да се вода повуче и покаже се копно. Послије потопа, прије него што на копну вода бјеше пресахнула: Те се устави лађа седмога месеца, дана седамнаестога, на планини Арарату (Пост. 8, 4). – Нојева лађа зауставила се планини Арарат, не тако далеко од области у којој су Ноје и његови синови живјели? И да ли су Ноје и остали у лађи спремни на нове климатске услове или ће се вратити у своју првобитну постојбину?

    Кад су били сви подесни услови, Бог рече Ноју: Изађи из лађе ти и жена твоја и синови твоји и жене синова твојих с тобом, све животиње што су с тобом од свакога тела, птице и стоку и што год гмиже по земљи, и нека се разиђу по земљи, и нека се плоде и множе на земљи. И изађе Ноје и синови његови и жене синова његових с њим. Све звери, све ситне животиње, све птице и све што се миче на земљи по својим врстама изиђоше из лађе (Пост. 8, 16–18). Из лађе изиђоше:

    Све звијери. Које су то звијери?

    Све ситне животиње. Које ситне животиње?

    Све птице. Које птице?

    Све што се миче по земљи по својим врстама. Да ли се овдје ради и о инсектима?

    А Бог рече: нека се разиђу по земљи...

    Али куда да се разиђу?

    Да се разиђу по свој Земљи, тј. по свим континентима, већина ових животињских врста има непремостиву препреку, а то су мора и океани.

    Разићи се по Земљи може на једном или два континента ако су међусобно повезани. А да би дошли на други континент, већина животињских врста мора или препливати или прелетјети.

    Природно гледано, многе од њих природно физички и летачки нису спремне за то. Узмимо нпр. једну обичну птицу – како би она без одмора могла прелетјети преко океана на други континент, а да не говоримо о гмизавцима и осталим животињским врстама, тј. свему што се миче по земљи. Тек да не спомињемо колико је за опстанак биљног и животињског свијета важна њихова међусобна повезаност. Наиме, кад данас гледамо научне емисије, видимо да свако створење има своју сврсисходност и да је по вољи Господњој све савршено прилагођено климатским условима у којима обитава.

    Уједно, Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) склапа савез с Нојем и његовим синовима, и са свим животињама, што су с вама од птица, од стоке и од свег звериња земаљскога што је с вама, са свачим што је изашло из лађе, и са свим зверињем земаљским (Пост. 9, 11).

    Но, овдје ваља поменути још један веома занимљив детаљ. Мојсије на крају овог цитата још једном спомиње звјериње додавши: и са свим („осталим“) зверињем земаљским.

    Зашто Господ Бог, кад се обраћа Ноју, у овом случају два пута наводи звјериње?

    Прво наводи: и од свега звериња земаљскога што је са вама (присутно) – па опет на крају Господ Бог додаје: и са свим („осталим“) зверињем земаљским. У овим поновљеним ријечима можда се крије загонетна тајна потопа. Да ли је у вријеме потопа ово поновно наведено звјериње безбрижно живјело на другим континентима, на које људска нога још није стала?

    Одакле је Господ Бог могао послати воду (потоп): из бездана, воденог омотача, атмосферских облака?

    На почетку потопа: тај дан развалише се сви извори бездана, и отворише се уставе небеске (Пост. 7, 11) – и кад је Земља потопљена: и затворише се извори бездану и уставе небеске, и дажд с неба престаде (Пост. 8, 2). – Да би се догодила поплава оволиких размјера, прво слиједи велико невријеме, навуче се велика количина црних облака и имате осјећај да сте у некој црној рупи или бездану. Од старина, кад је велико невријеме, неуки народ каже да се ‘провалило црно небо’ (провалио се црни бездан).

    Тај (мрачни) дан (гдје се ништа није видјело од црних густих облака) развалише се сви (облачни) извори великог (небеског) без(сунчаног)дана, и (дејством Господњим) отвотише се (атмосферске) уставе небеске (Пост. 7, 11). Да ли се овдје ради о бездану (непрегледној црној рупи) или о снажном (нат)природном дејству по промислу Господњем?

    Један логички доказ да је и прије потопа атмосфера имала исту функцију: Ево знак савеза који постављам између себе и вас и сваке живе твари, која је с вама до века: поставио сам дугу своју у облаке (из којих сам извршио потоп), да буде знак савеза између мене и земље. Па кад (поново) облаке навучем на земљу, видеће се дуга у облацима, и опоменућу се савеза свога који је између мене и вас и сваке душе живе у сваком телу (које обитава на земљи), и неће више бити од воде потопа да затре свако (човјечје) тело. Дуга ће бити у облацима (као свједочанство да је на Земљи заиста био потоп), па ћу је (од сада па до краја вијека) погледати и опоменућу се вечнога савеза између Бога и сваке душе живе у сваком телу које је (по милости Господњој остало) на земљи (Пост. 9, 12–16).

    Па кад облаке навучем на земљу, видеће се дуга у облацима. – Склапајући савез са Нојем, Бог више пута спомиње облаке, при том наглашавајући да је киша падала из облака, а не да је наводно стигла из неке далеке мрачне црне рупе (бездана) – што би било заиста нелогично.

    И да је којим случајем у почетку изнад Земље обитавао видљиви водени омотач и да Госпо Бог посла кишу из мрачног далеког бездана, киша би морала падати кроз овај водени омотач да би доспјела на Земљу – што се опет чини нелогичним.

    С тим у вези, направимо неколико поређења:

    Прва поставка:

    Земља (вода на Земљи) + свод (планетарни систем) + вода над сводом (водени омотач)

    1. Из ове поставке види се да је вода (водени омотач) над сводом, тј. изнад планетарног система.

    2. Из овог се такође види да Земља нема атмосферски штит.

    3. У овом случају Сунце немилосрдно грије, тј. планетарни утицај је веома јак.

    4. У овом случају облаци би се стварали изнад планетарног система.

    5. Због велике раздаљине, киша би дуго путовала и можда доспијевала на Земљу у облику огромних санти леда, док би на свом путу ка Земљи падала по осталом планетарном систему. Моје лаичко мишљење је да на овај начин киша никад не би могла да доспије на тло Земље.

    6. Да ли се приликом потопа могла примијенити ова поставка? Расудите сами.

    Нека буде свод посред воде, да раставља воду од воде и растави воду под сводом од воде над сводом (Пост. 1, 6–7). – На основу изложеног, свод који на овај начин дијели воду под сводом од воде над сводом може дијелити буквално два неба – духовно и материјално небо.

    Друга поставка:

    Земља (вода на Земљи) + видљиви водени штит изнад Земље + свод (планетарни систем)

    1. Из ове поставке се види да је вода, тј. видљиви водени штит, између Земље и свода, тј. планетарног система.

    2. Дејствовањем сунчеве свјетлости кроз овакав видљиви водени штит стварао би се необичан вид стаклене баште, који би имао специфичан утицај на испарења са Земље. Наиме, атмосфера у свом својству садржи одређена једињења која утичу на савршен ефекат стаклене баште. Супротно томе, кроз овај прозирни водени штит, који је наводно обитавао на почетку, тај ефекат стварао би проблем.

    4. Наиме, ако би, рецимо, струјали благи вјетрови (повјетарци), што је врло могуће и веома неопходно за развој биљног свијета, овај видљиви водени штит својим треперењем преламао би мјесечеву и сунчеву свјетлост и смањивао јасну видљивост на Земљи. И обрнуто: рецимо, кад се човјек загледа у бистру воду, већина зна до које дубине може да допре човјечје око. Да ли би се, нарочито ноћу, кроз овај бистри водени штит јасно видио сав планетарни систем, који ми данас видимо голим оком?

    5. Дејством сунчеве енергије испарења би била изнад воденог штита, изнад којег би се тада стварали облаци и киша би падала на водени штит, а не на Земљу.

    6. Ако изнад овог видљивог воденог штита није обитавала атмосфера (у коју је Творац уградио закон размјене, тј. давања падавина и примања земљских испарења), овај штит би кад-тад испарио.

    7. Да се приликом потопа ова огромна количина воденог штита у потпуности излила на Земљу, гдје би отекла?

    8. Данас не видимо постојаност тог видљивог воденог омотача.

    Нека буде свод посред воде, да раставља воду од воде – и растави воду под сводом од воде над сводом (Пост. 1, 6–7). – Из изложене поставке видимо да водени штит обитава између свода и воде на Земљи и овај свод видљиво дијели воду на Земљи од воденог штита који се налазио изнад Земље. Из тога произлази да би га човјечје око морало и данас видјети.

    Трећа поставка:

    Земља (вода на Земљи) + разријеђена густа водена пара (атмосферски свод) + небески свод (планетарни систем)

    1. Из ове поставке види се да Земља има свој атмосферски штит, тј. озонски омотач, који и данас постоји.

    2. Сад се јасно види да небески свод (планетарни систем) + атмосфера (озонски штит) + Земља и њена испарења (вода на Земљи) имају савршену узајамну сарадњу.

    3. Сад сунчева свјетлост и њена енергија равномјерно допиру до Земље.

    4. Сад је јачи планетарни утицај равномјерно распоређен.

    5. Сад је атмосферски свод некад видљив (временске промјене), а некад невидљив (ведро небо).

    6. Приликом потопа киша ће из атмосферских облака падати по вољи Божјој у оноликој мјери колико ће бити потребно да се изврши потоп.

    Нека буде свод посред воде, да раставља воду од воде – и растави воду под сводом од воде над сводом (Пост. 1, 6–7). – Из ове поставке видимо да свод невидљиво раставља једну цјелину, тј. невидљиво раставља ваздушни од безваздушног свода. Овако сједињен свод савршено распоређује сунчеву и мјесечеву свјетлост која допире до Земље. Сад видимо да вода на Земљи обитава под живим сводом, тј. испод разријеђеног воденог омотача атмосфере, уједно та иста атмосфера, тј. разријеђени водени омотач, обитава и испод безваздушног свода (неба).

    ГДЈЕ БИ ГОСПОД БОГ ПОСЛИЈЕ ПОТОПА МОГАО - СУЗБИТИ ВОДУ?

    Шта се то могло збити?

    Узмимо период од Адама до Ноја и замислимо колико би се за то вријеме могло размножити птичјих и животињских врста и самог рода људског. Ако је Господ Бог, потопио сву Земљу и уништио сав живи свијет на њој, замислите какав је стравичан призор остао на Земљи кад се с временом вода постепено повукла у своја зборишта. У том случају сва ова човјечја и животињска тијела била би разбацана у распаднутом стању по читавој Земљи и са ње би се ширио несношљив смрад. При том ако нема довољно инсеката и осталих животињских врста (јер све је уништено), да изврше свој задатак над овим распаднутим тијелима. Кад се дубље загледамо тамо гдје човјечја нога још није стала, намеће се питање ко је хиљадама година на осталом копну (осталим континетима) одржавао ту силну траву и шуме. Господ Бог за тај период, а и дан-данас, има своје природне косаче, а то су животиње и инсекти. Већина зна шта нпр. огроман рој скакаваца може да уради једној ливади – ниједна косачица није им равна. Ево једног примјера: Тада рече Господ Мојсију: „Пружи руку своју на земљу египатску, да дођу скакавци на земљу египатску и поједу све биље по земљи, што год оста иза града.“ И пружи Мојсије штап свој на земљу египатску, и Господ наведе устоку на земљу, те дува цели дан и ноћ, а кад свану, донесе устока скакавце. И дођоше скакавци на сву земљу египатску, и попадаше по свим крајевима египатским силни веома, каквих пре никад није било нити ће кад бити онаквих. И покрише сву земљу, да се земља не виђаше, и поједоше сву траву на земљи и сав род на дрветима, што оста иза града, и не оста ништа зелено од дрвета и од биља пољскога у свој земљи египатској (Изл. 10, 12–15). Овдје видимо да је посриједи промислитељска казна Господња, али морамо имати на уму да сила Божја може с било којег континента послати устоку са свим врстама инсеката свуда гдје је то потребно, да би биљни свијет имао узајамну сарадњу с овим Божјим створењима.

    Но, да ли је то баш тако било?

    Прије потопа мора су пуна воде. Куда с оволиком количином воде? Куда би вјетар могао да сузбије воду? Да ли ће можда отићи у изворе под земљу? Или ће можда отећи негдје у бездан? Да ли је отицање воде у бездан исувише бајковито? Ако је, којим случајем, киша заиста дошла из бездана, да ли је имала природно својство животне примјене? Ако је киша дошла из бездана, да ли је имала иста својства која нам по милости Господњој даје атмосфера? Ако је тако, онда још негдје у свемиру постоји живот у материји, а то противријечи Писму.

    Промисао Господњи, савршено дјела водећи бригу о свему. И кад након потопа посла Бог ветар над земљом да сузбије воду (Пост. 8, 1) – од тада ће се климатски услови драстично промијенити. Овај чин Божјег слања вјетра, да сузбије над Земљом воду, имао је огроман значај. Кад је вода почела да опада, видимо да Господ Бог посла вјетар. Да ли је вјетар по промислу Господњем (наредби) дувао према лађи или од лађе? Јер кад је вјетровито на пучини, знамо гдје све вјетар може да одува лађу за тај временски период. И како се лађа није зауставила на Новом Зеланду или на Гренланду? На Гренланду су такви климатски услови да тренутно не одговарају Ноју и његовој породици, али су на Новом Зеланду „слични“.

    Наиме, чином потопа већину људских тијела, животињских врста и биљака затрпали су земља и пијесак, а оно што није прогутала земља и пијесак остало је да плута по површини воде. Промисао Господња уз дејство вјетра преусмјерава ова тијела и одређени биљни свијет ка будућим залеђеним дијеловима Земље, на којима ће бити конзервирани уз помоћ леда и снијега. Кад су сва ова трулежна тијела и биљке стигли по промислу Господњем на своја одредишта (рецимо - глечери, Сибир, Антартик), Господ Бог тај чин и изврши. Приликом потопа уништено је много животињских врста (мисли се на оне животиње за које научници тврде да су изумрле прије неколико милиона година) које би човјеку могле стварати непремостив проблем, јер будућим сеобама, однос снага (човјека и ових огромних животињских врста), био би неравноправан. Сâм Господ Бог зна зашто су, по његовој милости, ове животиње биле створене и какву су сврсисходност имале. С тим у вези, азијски континент посједује највише нафте, јер након потопа - највећи број животињских и биљних врста на овом подручју прогутала је земља у своју утробу. По милости Господњој, с временом остале су у животу само оне животиње које човјек може укротити и које га се по наредби Божјој боје. На то указује Свето писмо, кад послије потопа Господ Бог каже Ноју: И Бог благослови Ноја и синове његове, и рече им: Рађајте се (с благословом Господњим) и (по вољи Господњој) множите се, и (у благодатном миру) напуните земљу, и све звери земаљске и све птице небеске и све што иде по земљи и све рибе морске нека вас се (све животиње) боје и плаше, све је предано у ваше руке (Пост. 9, 1–2).

    Шта значи: посла Бог ветар над земљом да сузбије воду (Пост. 8, 1)?

    Ријеч сузбити у овом случају могла би да значи ‘сатјерати нешто ка одређеном простору’. Слично као што Господ по својој милости учини јеврејском народу: ...а Господ раздели море ветром источним, који јако дуваше целу ноћ и осуши море, и вода се растави (сузби на двије стране) (Пост. 14, 21). Дакле, Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) уз дејство вјетра прво правилно распореди воду природним отицањем, а њен вишак (оно што није земље прогутала) сузби на одређена мјеста и заледи је у трену, да и она има своју сврсисходност и савршено служи даљим потребама Земље. Доказ томе су ледени глечери - они у себи посједују савршену сруктуру кристала (мисли се на оне ледене кристале до прекривања снијега и леда који се временом наталожио послије потопа) и тиме доказују да је у самом почетку клима била савршена.

    Питање које нам се намеће јесте: Да ли је милостиви Господ Бог потопио сву Земљу или можда неколико континената који су били „међусобно“ повезани?

    Кад су европски истраживачи откривали поједине континенте, по природи ствари сусретали су различита племена (становнике тих области). На тим континентима видјели су разне врсте животиња, птица, гмизаваца, инсеката – које нису имали прилике да виде на европским просторима. И кад се синови Нојеви размножише и раселише: То су породице синова Нојевих по племенима својим, и од њих се раделише народи по земљи после потопа (Пост. 10, 32). Чињеница је да су потомци Нојеви на Земљи населили различите континенте, али да ли су са собом повели одређене животињске врсте, које данас тамо постоје? Наиме, они који проучавају биљни и животињски свијет дошли су до сазнања да све што постоји на Земљи има савршен склад и да је све, по вољи Господњој, међусобно узроковано. Ако је, дакле, сва Земља била потопљена и на њој остао само по пар животињских врста, колико је онда требало времена да се ове животињске врсте поново размноже и да их човјек с временом расели лађама по оним континентима на којима су за њих одговарајући к

    Sign in to follow this  


    User Feedback

    Recommended Comments

    There are no comments to display.



    Join the conversation

    You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

    Guest
    Add a comment...

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Вести са званичних сајтова Српске Православне Цркве



Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...