Jump to content
  • Данче*
    Данче*

    ВЛАДИКА ДАНИЛО: ДА ЛИ МИРЈАНИН МОЖЕ ДА ТВОРИ ИСУСОВУ МОЛИТВУ? И МОЖЕ И ТРЕБА!

      Немогуће је замислити живот хришћанина без молитве. Али да ли се увек заиста молимо док изговарамо речи молитве? Како правилно да се усмеримо на молитву? Шта човек да ради ако му се чини да «га Господ не чује»? Зашто је делотворна молитва по договору? И да ли мирјани могу да творе Исусову молитву? О томе разговарамо с владиком Данилом, митрополитом Архангелским и Холмогорским.

     

    – Владико, хвала Вам што сте пристали да одговорите на питања портала «Православие.ру». Данас бисмо желели да поразговарамо о молитви. Шта је молитва?
    – Веома ми се свиђају речи преподобног Серафима Саровског – речи светих отаца које је он исказао на посебан начин. Преподобни Серафим је говорио: молитва је царица врлина. Свака врлина нам доноси благодат, али нам највише благодати доноси молитва.
    Живот хришћанина се састоји у његовој молитви. У стара времена, кад би се срели монаси, они за разлику од нас нису говорили једни другима: «Добар дан. Како сте? Како здравље?» Увек су питали: «Како иде молитва? Има ли молитве?» Ако има молитве значи да у човеку има живота, значи да у њему живи Дух Свети.
    Ми се разликујемо од светаца. По чему? Управо по томе. У њима је живео Свети Дух. Молили су се: «Приди и вселисја в ни» («Дођи и усели се у нас») – и Он се усељавао и живео је у њима. А код нас долази, а ми Га терамо. Дође, мало буде ту и поново Га изгубимо.
    Данас је вероватно најопасније стање безосећајности кад човек не схвата и не осећа да ли је с Богом или је без Бога у датом тренутку. Ко живи у његовом срцу? Господ или друго супротно биће? Свиђају ми се речи светог Јована Кронштатског из његовог «Дневника» - вероватно зато што живим у завичају оца Јована, и што је наша земља напојена његовим молитвама. Отац Јован пише да се, ако стојиш пред Престолом Божијим или се просто молиш, и ако у твом срцу нема дубоког покајања, у њему налази ђаво. Значи, сакрушавај своје срце, моли Бога за помоћ. Ако је могуће, чини метаније како би твоје срце било скрушено и смирено. Тада ће ти Бог помоћи.
    – Да, после молитве човек осећа мир и спокој у души, а онда, после извесног времена, то нестаје... А дешава се и следеће: човек се моли и стиче утисак да га Господ не чује. Како то да схвати? И да ли мирјанин може да зна да ли га Бог чује или не?
    – Бог нас увек чује.
    Код светитеља Игњатија (Брјанчанинова) постоји седећа слика: има дана кад на небу нема ни облачка и сунце светли, а има дана кад је облачно, сунца нема, али је ипак још увек светло, а понекад бива и овакво време: киша, оловно небо, сунца као да уопште нема и никад га неће бити, али то треба истрпети. Отац Никон (Воробјов), изузетан подвижник побожности, свет човек, наводи следећи пример. Кад наступа јесен и бљузгавица ми не очајавамо, јер знамо да ће све то проћи и да ће наступити лепо студено време, а касније ће доћи и лето. Тако је и овде: треба просто истрпети. Главно је да човек издржи ударац, да се не збуњује и да не одустаје. Оци Цркве пишу о томе. Дешава се да човек стане на молитву и да буде врло расејан и жели да остави молитву: срце није спремно, нема унутрашњег расположења... Мисли: одложићу читање акатиста до следећег пута. А не сме да одлаже, увек треба да испуњава своје правило и да расејаност надокнади исповедањем своје немоћи пред Богом: «Господе, опрости ми, такав сам. Моје срце ћути и мисли ми се роје.»
    Сећам се како смо дошли на Сахалин пре 15 година. Започели смо ремонт, скинули смо радијаторе и кад смо их исекли видели смо да је цев пуна каменца и да је остала само рупица. И тада сам помислио: «Види ово! Тако је и наше срце препуно.» Срце је препуно разноразних глупости и грехова и благодат Божија једноставно не може да уђе у њега. Као што кроз такав радијатор не може да прође топла вода и да загреје просторију, тако човек не може да се загреје кад му је срце препуно разноразних глупости. Али радијатор се не може очистити, он се може само заменити, а срце се може очистити и најјаче средство је наше покајање, вапај Богу. То је обраћање, констатација: «Господе, Ти видиш! Помози ми, Господе.» И Господ ће ти помагати.

     

    229173.p.jpg

     

    – Владико, говорили сте о расејаности. А како човек да стекне пажњу на молитви?
    – Молитва захтева одговарајуће расположење. Увек наводим пример с вожењем кола. Имам помоћника, паметан је, изванредан, али не вози кола. Једном сам га питао: «Зашто не возиш кола?» Каже: «Не да ми жена.» Нисам схватио, прећутао сам. После извесног времена срео сам се с његовом супругом и поставио јој ово питање. «Владико, - одговорила је, - кад бисте знали како је расејан! Или ће се сам закуцати у некога или ће неко њега ударити. То би нас скупо коштало.» Тад сам јој рекао: «Ти си друга половина, ево ти благослов: полажи вожњу. Помоћи ћу ти финансијски... Изабраћемо нека обична кола и ти ћеш да возиш.» Она сад вози кола, вози њега. Кад седнемо за волан прва ствар је пажња, односно, вежеш појас и све оставиш по страни, за тебе је главно оно што ћеш сад да радиш. И почињеш да се крећеш, гледаш са стране... Процес је кренуо.
    Али је процес молитве још сложенији. Пре молитве је потребна припрема. Не да човек отвори Молитвеник и крене... «Дакле, на брзину, за 15 минута треба да прочитам вечерње молитве...» Људи то често раде, али је то неправилно. Човек треба да чита молитве не угуравајући их у временске оквире. Чак и ако не прочиташ све молитве, максимално се потруди да не журиш. Треба да постоји златна средина, као што пишу светитељи Игњатије (Брјанчанинов) и Теофан Затворник...
    Светитељ Игњатије каже: постоје три компоненте молитве – то су пажња (као за воланом), свештени страх – односно човек треба да схвата пред Ким стоји, ко је он и ко је Бог, - и покајање. Сва наша молитва треба да буде растворена овим покајањем. Чак и благодарствена, славословна молитва у основи има покајање. Исусова молитва је, како пише игуман Никон (Воробјов), молитва цариника, коју су оци прерадили и од ње направили Исусову молитву.
    – Преподобни Исак Сиријски каже: «Немој ни за шта молити Бога ако Му верујеш.» Како да схватимо ове речи?
    – Не молити Бога представља савршенство. Увек треба да молимо, али молба треба да буде следећа: «Господе, на све је воља Твоја.» Наравно, то заправо није молба. То је извесно подсећање. То је могућност да човек каже неку реч, али без извесне дрскости. Дерзновеније (смелост) и дрскост су сличне речи, али им је суштина различита. Наравно, потпуно предавање у руке Божије је идеално. Господ зна шта је за нас корисно. Али ми нисмо савршени и зато говоримо... Нису то толико молбе, колико исказивање својих жеља, својих проблема. Дешава се и тако да сретнемо човека, схватамо да од њега ништа не зависи, да нам неће помоћи у неком нашем питању, али изливамо пред њим своју душу, своје срце. Исто то чинимо и пред Богом.
    А најузвишенија молитва је молитва покајања. Веома ми се свиђају речи светитеља Јована Златоуста; он пише да је најузвишеније благодарење Богу. Али највише благодари Богу онај ко се каје за своје грехове. Човек је свестан осећа да му Бог опрашта и отима му се вапај захвалности.

     

    229174.p.jpg

    Митрополит Архангелски и Холмогорски Данило

     

    Често живимо с неправилним поставкама. Молимо се, идемо у храм, нешто покушавамо да радимо, да испуњавамо заповести како би све у животу било у реду. То је на известан начин превара, као Стари Завет у Новом Завету. И преподобни Исак Сиријски пише да заправо уопште није тако. Господ чак и Својим угодницима, Својим свецима, даје да осете и пад, и побуну, и тугу, и радост, и болест, и здравље – зато што човек благодари Богу за милост кад осети овај контраст. Ниси боловао – и одједном ти је скочила температура, оборио те је грип, кашаљ. Затим све то прође. Господе, како је добро живети без температуре, без кашља! Господе, како да Ти се захвалим?! А зашто Му пре тога ниси благодарио? Сам од себе? Пре недељу дана, пре две недеље, пре месец дана? Није било тако дубоке и искрене захвалности! И Господ нам даје невоље да, како пише преподобни Исак Сиријски, «не бисмо помислили да је то (односно благостање) природно стање које у многоме зависи од мене».
    Треба да постоје мир и тишина помисли. А нас просто обара лавина помисли. Као ветар. Сећам се какав је ветар био на Сахалину... Само што смо служили, само што смо кадили, прође неколико минута и мирис тамјана ишчили. Зидови нису успевали да га упију, све би изветрило. Исто је и с молитвеним стањем. Дешава се да у теби ништа не остаје. Наводно си почео «Оче наш» и док дођеш о «избави нас от лукаваго» више се не сећаш од чега си почео. Дешава се. И свеједно човек треба да приморава себе и да се прекорева. Светитељ Игњатије (Брјанчанинов) лепо пише о томе шта је самопрекоревање. Често не можемо да дамо формулу ове или оне врлине, а он пише: «Самопрекоревање је облик смирења без којег не можемо да се спасимо.» Све треба надокнађивати самопрекоревањем.
    – Владико, поменули сте речи светитеља Игњатија (Брјанчанинова). Желео бих да наведем његову другу изреку: «Онај ко жели да научи да се моли треба свима да опрости.» Како бисте прокоментарисали ову тврдњу?
    – Овде се ради о условима за молитву. Речи светитеља Игњатија веома воли да цитира отац Никон (Воробјов). Велика расејаност је резултат осуђивања. Или, можда се човек надима, или почиње злобно да осуђује. Дешава се да спонтано осуђивање провејава кроз нашу свест, кроз наше срце, или га доноси други човек, а ми бивамо саучесници у овом злочину. «Знаш ли, ево ово и оно...» - «Ма шта ради?!» Већ си осудио човека. А дешава се и горе, кад човек стално осуђује и његово срце испуњавају негативна осећања. Наравно, тада благодат Божија одлази од тебе.
    У току свог краткотрајног мисионарског служења схватио сам: човек не треба свешћу, већ срцем да схвати истину. Могу се држати изванредне проповеди, може се разговарати с човеком и могу се наводити фантастични аргументи и човек ће се слагати с тобом на нивоу свести, али његово срце неће дати позитивне импулсе и овај човек свеједно неће доћи у храм, а дешава се да говориш и да информације иду право у човеково срце. И чујеш од њега: «Појавила се нека радост. Лепо ми је с вама.“ Схваташ да се налазиш у стању правилног духа. Покајничког духа, да се не уздш у себе, у своју аргументацију. «Господе, ако Ти отвориш његово срце, он ће Ти доћи. Господе, помози кроз моју немоћ.» Почињеш тако да молиш Бога, да умањујеш свој значај и појављује се резултат. То у молитви говоримо за сваку врлину, у самопонижењу, у служењу.

     

    229175.p.jpg

     

    Народ веома добро осећа стање предстојатеља, без обзира да ли је то свештеник или епископ. Кад стојиш пред Престолом Божијим и из тренутка у тренутак се приближаваш главном – причешћивању Христовим тајнама, у том тренутку треба не умом, већ срцем да осетиш своју недостојност и своју неспремност. Ниси спреман, то је милост Божија, дар, али се дар даје под једним условом: ако се дубоко смириш: «Бог се гордима противи, а смиренима даје благодат.»
    Сећате се случаја кад су код праведног Јована Кронштатског дошла двојица младића да се причесте? Исповедили су се како би се ујутру причестили и после вечерње службе су отишли на различита места на конак. Ујутру су се срели. Један каже: «Тако сам се лепо одморио и припремио сам се, цело правило сам прочитао, соба је лепа, људи су добри, нахранили су ме пирогом...» Други: «А ја се нећу данас причестити. Спавао сам у соби с болесним човеком. Имао је грозницу, целе ноћи сам му стављао облоге од воде на лице и на главу, неговао сам га. Нисам стигао да прочитам правило.» И отац Јован излази с Путиром. Онај који се лепо одморио прилази, а отац Јован му каже: «Младићу, нисте спремни, склоните се у страну.» - «Оче, цело правило сам прочитао.» - «Нисте спремни. А ви, младићу, дођите. Причестите се.» - «Оче, ништа нисам стигао да прочитам.» - «Дођите да се причестите.»
    Често заборављамо да је циљ молитава пред Свето Причешће и циљ Покајничког канона – само један: да доведе наше срце у правилно стање. Како почиње молитва светог Симеона Новог Богослова? «От скверних устен, от мерзкаго сердца, от нечистаго јазика, от души осквернени...» («Од прљавих уста, од гадног срца, од нечистог језика, од оскрнављене душе...») Све то треба осетити срцем. Не умом, већ срцем! Ако су се свеци тако осећали пред Богом, ја треба да будем још више испод њих, још смиренији. Тада ти Господ излази у сусрет. Исто тако је и у молитви. Треба постићи ово стање, треба максимално довести себе у ово исправно стање духа.
    – У последње време је веома раширена молитва по договору. У чему је њена снага?
    – «Где су два или три сабрана у име Моје, онде сам и Ја међу њима» (Мт. 18: 20). То је јединство. Примећујем да има парохија у којима свештеници припремају парохијане да се моле једни за друге. Повезују их смс-порукама. Ако се неко из заједнице разболи, одмах једни другима шаљу поруке и почињу да читају Псалтир. Као што су наши древни хришћани увек читали Псалтир. А ко не може – рецимо, човек је на путу – изговара Исусову молитву или се моли речима. Ето, такво јединство. И Господ даје резултат. Нешто се дешава, неко се разболи, одмах шаљем смс-поруке у манастире или зовем свог секретара, сви се активирају: «Овом човеку је потребна помоћ.» И Господ увек помаже. То је проверено, чак не ни деценијама, већ миленијумима.
    – Желео бих да Вам поставим питање о Исусовој молитви. Шта треба да има на уму мирјанин који је твори? И да ли мирјанин може да твори Исусову молитву?
    – Наравно, и може и треба. Сећам се речи светитеља Симеона Солунског који је живео у XV веку. Он пише да су Исусову молитву творили сви хришћани. Код нас је дошло до некаквог отуђења. «Исусова молитва? Не, то је само за монахе.» Ова тврдња апсолутно не одражава искуство Цркве. Лично сам на то наилазио. Сећам се своје младости. Нажалост, тада нисмо имали толико светоотачке литературе као сад и нисмо могли да општимо са искусним свештенослужитељима. Младост сам провео у граду Вороњежу. У то време се са свештенослужитељима није могло попричати, а и мало су знали. А сад је све богато наслеђе доступно захваљујући изванредним сајтовима као што су «Православие.ру» и други. И увек кажем својим познаницима који се жале «нисмо у могућности»: «А да ли улазите на интернет?» - «Улазимо.» - «Онда уђите на сајтове који ће вам давати плодове Духа Светог. Уђите на сајт ‘Православие.ру’. Тамо ћете наћи све што вам је потребно за спасење. Ми растемо као зрна. То је дрво које није донело цвеће, али је донело миомирисне плодове. Сећам се изванредних свештеника, нећу наводити њихова имена, има их много...
    Дакле, док сам још био студент, један свештенослужитељ, баш светован, видео је да имам бројанице (добио сам бројанице на поклон од једног свештеника) ме је упитао: «А шта ће ти бројанице?» - «Да се молим.» - «Шта ти пада на памет?! Па то је привилегија монаха. Не-не, скини их, не треба ти то.» Онда сам пришао другом свештенику који ме је умирио: «Једноставно ником немој да показујеш бројанице, али их носи.»

     

    Исусову молитву творимо као атонски монаси, у скраћеној варијанти: «Господе Исусе Христе, помилуј ме.» Она је згодна за почетнике. Зато што се расејеш већ док је изговориш у потпуности. Постоји још краћа Исусова молитва: «Господи, помилуј.» Твориш је у стању искушења или кад никако не можеш да се усредсредиш. Не «Оче наш», не целу Исусову молитву, већ само «Господи, помилуј.» Методе су исте као у обичној молитви. Основа је иста: пажња, свештени страх, покајање. «Помилуј ме» и додајемо «грешног». Да би човек осећао своју греховност по природи.
    Светитељ Игњатије (Брјанчанинов) пише: треба да осећамо да је сва наша људска природа погођена болешћу. И ова болест је страшнија од рака, од СИДЕ. Ова болест се зове «грех». И сва наша природа је напојена грехом. Па чак и наше врине су буре у којем је мед помешан с катраном. Да бисте то схватили покушајте да после Литургије «вратите траку»: колико времена сте били у стању усредсређености, а колико у стању расејаности? А треба у потпуности да стојимо пред Богом. Дакле, то више није кашика катрана. Значи, у нашу молитву је умешано много више катрана.
    А главна треба да буде жеља за покајањем и неосуђивањем. За неосуђивањем у широком смислу. Треба да се трудимо да пожалимо човека и да саосећамо с њим кад се налази у неприродном стању. А неприродним стањем називамо стање греха, погружености у њега. Једног су «изазвали» и разгневио се; други се кикоће трећи нешто треће. Моли се за те људе: «Господе, помози.» Свако од нас је икона, лик. Али као што су у годинама совјетске власти на иконама цртали нешто друго или су их просто префарбавали, и ми смо такви. Цртеж је другачији. Али знамо да првобитни цртеж уопште није такав.
    – Владико, желели бисмо да нашим читаоцима и гледаоцима упутите речи поуке.
    – Гледаоцима и читаоцима бих пожелео да дубље читају оно што објављујете. Често желимо да сачувамо брз темпо кад читамо нешто световно. Прелећемо погледом редове. А овде треба успорити темпо. Има веома дубоких чланака које штампам. Волим папир, зато што на папиру могу да подвучем оно што је потребно, он се налази у мом столу, не треба да укључујем компјутер... Волим старински начин: подвучеш, нешто истакнеш, нешто напишеш на маргинама, а касније се томе вратиш... Такво читање има другачији ефекат. Светитељ Игњатије (Брјанчанинов) пише да свете оце треба једном читати, други пут поново читати, а трећи изучавати. Човек не може да изучи ако не прочита поново. Исто тако и дубоке чланке на порталу «Православие.ру» треба управо дубоко читати, поново читати, а неке чак треба и изучавати.
    – Владико, у име редакције, читалаца и гледалаца портала «Православие.ру» захваљујем Вам се на занимљивом и корисном разговору.


    Са руског Марина Тодић


    17 / 02 / 2016



    Повратне информације корисника

    Recommended Comments

    Нема коментара за приказ.



    Придружите се разговору

    Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

    Guest
    Додај коментар...

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Вести са званичног сајта Српске Православне Цркве

×
×
  • Креирај ново...