Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

  • Добро дошли на Живе Речи Утехе

     Желимо Вам пријатне тренутке на сајту Поуке.орг и форуму Живе Речи Утехе. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
    молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

  • Логос
    Логос

    Audiatur et altera pars

    Реплика једног хришћанина на текст ”Еутаназија Србије” аутора Мише Ђурковића од уторака, 11.06.2019. у рубрици ”Погледи” дневног листа ”Политика” (online).

     

    За разлику од Томаса Мора у  „Утопији“ (1516.г.), Олдос Хаксли у својој дистопији "Лепи нови свет" (1932.г.) описује како савршено друштво живи у хармонији сходно трима начелима: „стабилности“, „миру“ и „слободи“. Но чини се да Хакслијева визија обмањује. „Савршено“ друштво је резултат свеобухватног система који почива на вештачкој репродукцији, кондиционирању и индоктринацији тоталитарне светске државе. Морална субјективност њених грађана је строго контролисана, стално надгледана и изложена постојаној манипулацији. Најпре је реч о биолошкој кондиционираности. Људска репродукција се збива изван полности, односно исход је техничког процеса оплођења. Социјална кондиционираност се збива путем индоктринације. Чини се да Хакслијев роман није изгубио у својој актуелности. Оно што је изгледало као фикционална визија, почиње да бива опора стварност у виду ген-техничких процеса савремене репродуктивне медицине.

    У социјалним наукама појам ризико-дискурса има велику конјуктуру. Једно од доминантних места у спектру тих ризико-феномена има и такозвана „пренатална дијагностика“, Pränataldiagnostik (PND). Њу ваља разликовати од „преимплантативне дијагностике“ (pre-implantation genetic diagnosis) - Präimplantationsdiagnostik (PID), која се односни на in-vitro фертилизацију. Ова област медицинске генетике, да не кажемо генетичког инжењеринга, отвара широко поље манипулације хромозомима, не само из медицински индицираних разлога, већ и зарад оптимирања плода, стварањем тзв. "designer baby", што је у апсолутној моралној противречности са другим чланом Никејско-цариградског Символа Вере – „Вјерују“... и у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова; Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог; рођеног, а не створеног, једносуштног Оцу, кроз Кога је све постало“. У постулату: рођеног, а не створеног/ γεννηθέντα οι ποιηθέντα/genitum non factum исцрпљују се сва онтологија и етика хришћанског поимања тајне рођења човека по образу и подобију Божијем (εἰκὼν τοῦ θεοῦ/ Imago Dei).

    Шта појам пренаталне дијагностике подразумева? Пренатална дијагностика представља скуп савремених дијагностичких метода којима је могуће установити промене на ембриону или фетусу, дакле у пренаталном статусу. Она је углавном усмерена ка утврђивању могућих хромозомских аномалија и дефеката и већих компликација (патолошког развоја), али омогућује и рано констатовање пола детета. Ове методе варирају од неинвазивних до инвазивнијих које носе и опасност губитка плода.

    У јавности су теме као што су еволуција и генетска технологија праћене с великом скепсом. Оне асоцирају на генетске ризике, аномалије, дефекте, болести, смрт. „Реториком-претње“ би се могло рећи да смо окружени непријатељима, да су они свеприсутни. Тај ризик је социјално конструисан, односно он је публици приближен помоћу различитих форми драматизације. За ту сврху су сугестивне слике и селективно представљање веома ефикасни кораци. Када је претња најефективнија? Када се она дотиче а) што више људи и б) када се од ње очекују што ужасније последице: само један поглед у било који уџбеник људске генетике је препун драстичних слика деце са генетским аномалијама. Овим се јача сензибилитет за дефектолошки развој, али и, као припрема, конструисани „излаз“ у форми „пренаталне дијагностике у служби здравља“. Тако отпочиње други корак који бисмо означили као „реторика-избављења“. За водеће генетичаре „живот од самог почетка развоја технике одбране“, односно неку врсту „арсенала оружја за самоодбрану“.

    Свакој степеници биолошки комплексног развоја следила је додатна стратегија „генетичко-биохемијске резистентности“, вели један реномирани теоретичар биогенетике. Отуда је, можемо да силогички следимо, генетика нешто, сугерише се, сасвим нормално, ништа друго до модерна варијанта прастарих форми самоодбране. Порука је, дакле - стална опрезност и превентивност су неопходни да би здравствена штета била спречена.

    Тиме отпочиње оно што бисмо могли назвати „апел за превенцијом“, који се у англо-саксонској традицији назива „мерама профилаксе“. Овакви појмови звуче хигијенски, модерно, разумно, те су нека врста нормалне превенције, као прање зуба ујутро и увече. Овакве формулације, пак, нису прецизне, већ само описују, а делом и замућују смисао. На пример, када један генетичар пише о „Превенцији Down-Syndrom-а“ (монголоидности), онда није реч о превенцији која би могла да спречи развој фетуса, већ је реч о прекиду трудноће. Ако се пажљивије обрати пажња, овде долази до појмовног преиначења чији узрок није случајне, већ системске природе. Оно упућује на основни проблем анализе генома: дијагностичке могућности претходе терапеутским могућностима. Уз помоћ пренаталне дијагностике може се утврдити да фетус има „Down-Syndrom“ или „Chorea Huntington“- али нико не може понудити медикамент или терапију којом би се обољење исцелило.

    Над питањем да ли ће икада раскорак између дијагнозе и терапије бити укинут, ломе се и данас копља у науци. Све док та дискрепатност влада, дотле пренатална дијагностика неће имати улогу исцељења болести, већ њеног „избегавања“. Она је, по правилу, „тест живота или смрти фетуса“. Решење које она нуди је по дефиницији прекид трудноће - што је спојено са табуом забране убијања и асоцира на најбруталнија варварства „генетике као еугенике“. Дакле, излаз није непроблематичан, будући да нас ставља пред дилему проблематичне селекције, односно убиства (чедоморства). Како је при таквим безнадежним фактима уопште било каква реторика-избављења могућа? Одговор је – кроз формулације које проблематичне аспекте заобилазе и избегавају или камуфлирају еуфемизмима. Тако се у једној лекарској брошури вели: „Пренатална дијагностика у основи помаже рођењу здравог детета“. Тек у споредној реченици биће описано шта се збива – „да би правовремено деца са тешким физичким или психичким сметњама била препозната, чиме би прекид трудноће постао могућим“. У овој брошури ће бити речи о „ношењу болести“, а не о „ношењу детета“. Тиме је обављена деперсонализација и одлука за прекидом трудноће олакшана, будући да је њен објект – тачније: субјект - ишчезао из видокруга.

    У једној сличној брошури биће речи о томе да се пренатална дијагностика обавља само „уколико погођене породице или личности са ризиком то изричито желе“. Оваква формулација би требало да буде категорично дистанцирање од праксе принудне еугенике. При томе је највећи парадокс у томе што оваква формулација губи из вида ко је зацело погођен, наиме, сам фетус! Овде леже границе „реторике-превенције“. Убиство фетуса је саставни део рачуна. То је факат који се не може порећи. Могуће је покушати да се тај факат протумачи на други начин, како би био схваћен у другом, мање оптерећујућем светлу, не као чин ужаса, већ као чин самилости. На овом месту се преиначава „апел за превенцијом“ у „апел за саосећајношћу“ чији је принцип: све се збива зарад добра детета. Прекид трудноће је културно де-драматизован, односно преиначен у предострожност. Пренатална дијагностика је допуштена као минимирање ризика. У томе је централна порука. Но у томе се иде и даље, те се у њој види нека врста моралне обавезе да би зла коб била осујећена. Сходно тој логици, ми не само да смемо, већ морамо да деламо. Тако се вели у једној брошури: „Познавање сопствених генома треба да нас подстакне на животну одговорност“. Један морални философ вели: „Убудуће није само лекар одговоран, већ и медицински лаик. Он мора одговорно да се односи према ризичним факторима своје генетске конституције.“ На овом месту наступа трећи корак ризико-дискурса - „реторика одговорности“. Одговорност значи и већу аутономију, као што је учио Кант. Преузети одговорност према породици, мужу, већ рођеној деци, гласи апел. Толики различити аспекти одговорности значе и потенцијалне аспекте кривице, односно толико приговора и самопрекора потенцирају и социјални и морални притисак. Све те околности воде ка одлуци да се треба подвргнути предложеном тесту, сходно геслу: „да се не бих доцније кајала“. Статистички подаци о женама које се подрвгавају овом тесту показују узлазну линију.

    О каквој је мотивацији мајки забринутих за „плод утробе своје" реч? Оне желе своме плоду све најбоље, оптималну припрему и негу. Оне желе тест зарад смирења, потиснувши могућност да тест може дати и негативне резултате. Уколико на такву могућност уопште мисле, тада наступа „апел за превенцијом“. Самилост према детету које би се родило са аномалијама аргумент је многих мајки које се одлучују за тест пренаталне дијагностике. „Егзистенцију патње“ абнормалног детета требало би спречити. Овде се поставља фундаментално питање – да ли су абнормални фетуси, или деца рођена са генетским дефектима,  заправо „отпад“, односно „несрећни случај“? У овом апелу за превенцијом долази до израза не само самилост према још нерођеном детету, већ и самосажаљивост мајки. Ово, пак, стоји у вези са промењеним статусом жена/мајки унутар породице, кроз промењене форме васпитања, њихове професије, њиховог правног статуса. Биографске последице оваквих промењених односа показују да жене све више настоје да остваре своје животне планове, жеље и очекивања у којима оне унутар породице нису једине које носе одговорност, иако модели наводног складног спајања професије и фамилије (Work-Life-Balance) често стоје у грубом конфликту са социјалном реалношћу.

    Пренатална дијагностика не сме постати рутински преглед, на шта и хумани генетичари упозоравају. Има гласова који веле да се она већ отргла свакој контроли, па се тако збива дифузна интеракција правно недефинисаног статуса, комерцијалних интереса, фармацеутско-хемијског лобија и здравствених осигурања са научним интересима генетичара. Како пренатална дијагностика, тако и преимплантативна дијагностика отварају читав спектар сложених социолошких и етичких питања, које најзад задиру у срж хришћанског поимања морала. Обе методе генетичке дијагностике дотичу се веома осетљиве теме историјски компромитоване еугенике и еутаназије, које асоцирамо са расним тоталитарним идеологијама 20. века. О савременим дебатама о еугеници овде би ваљало подсетити на говор немачког философа Петра Слотердајка (Peter Sloterdijk) о „Правилима за људски врт“ (1999. г.) у коме је реч о „генетском кроћењу“. Јурген Хабермас, Нестор немачке философије, у дискусији о ауторитету либералне државе са америчким философом Томасом Најџелом (Thomas Nagel) и Роналдом Дворкином (Ronald Dworkin) вели да би из перспективе англо-саксонског либерализма, у духу Џона Лока (John Locke), било „готово саморазумљиво да одлуку о саставу генетских основа своје деце доносе родитељи, а не држава“.

    Имају ли болест и патња још места у овом свету? Нису ли се оне у овом универзуму ригорозне селекције напросто „провукле“, те им не остаје друго но да трпе своје дефектно бивство? Хришћанске основе морала и етике држе да је заједнички живот нормалних и болесних могућ и природан. Разлике се у њему не подвлаче и истичу, већ су поравњане филантропском љубављу према ближњему. Слабијима се указује пажња и заштита, а несавршеност је саставни део наше природе, која ствара динамику и напетост између непредвидивог и предвидивог и усклађује и уравномерује етичка начела кроз једнакост и солидарност и на крају омогућује нешто што живот вредним чини. Прихватање несавршености је мудрије но екстремна ревност у селективној генетској профилакси и тежњи ка илузорној савршености. Прва је парадигматичан случај нашег conditio humana, друга је, као у Хакслијевој скурилној визији, хибрис кондиционирања и детерминације нашег генетског устројства, те отуда per definitionem, огреховљено дело против Божјег домостроја.

     

    Морална контарверза између заступника и противника нове технологије репродукције људских бића - Сибиле Левичров о др Франкенштајну и Андреас Бернард о „прављење деце”

    Очигледно је да је бебама (новорођенчадима/новорођеној деци) све више потребна медицинска помоћ. Деца која су рођена путем оплођења из банке људског семена и помајке (изнајмљене мајке) чине нове актере репродуктивне медицине. Шта то значи и какве последице има за наше поимање фамилије? Шта се догађа када дође до разлаза између биолошких и социјалних родитеља? 

    Аутор ове књиге је посећивао лабораторије  од Украјине преко Немачке до Калифорније у којима се чувају банке спермија (људског семена) и водио безбројне разговоре са родитељима, даваоцима спермија и лекарима расправљајући с њима о мотивима, истражујући и судбине погођене/дотичне деце. Тако је настала зачуђујућа историја сазнања о репродукцији и њеним успесима. На тај начин је настало нешто између репортаже и научне историје - Andreas Bernard: "Kinder machen". Neue Reproduktionstechnologien und die Ordnung der Familie. S. Fischer Verlag, Frankfurt am Main 2014.

    Број деце зачет, боље рећи „начињен“ у реторти се са извесношћу зна – он броји преко пет милиона  „деце из реторти“. Зачето је много више, али је број ефицијентног зачећа у реторти  много скромнији.  Од сто „изнајмљених мајки“ које се подвргавају вештачком оплођењу, односно „In-vitro-Fertilisation“, одлазе 15 до 20 „оплођених“ својим  кућама.

    Многи ембриони замиру у мајчином телу и стотине хиљада су препуштени својој неизвесној судбини. Бернардова књига ”Прављење деце” представља историју репродуктивне медицине и њених путева до рутинске терапије, као и то које је културноисторијске премисе она пренебрегла. Аутор је, иначе, публицист и редактор код угледног немачког недељног магазина "SZ Magazin" у Минхену.

     Двоструком проседеу је прибегао аутор: с једне стране, он прати медицинско-историјску линију рачвања и гранања истраживања, са друге пак, постепено гради неку врсту репортаже-колажа,  која настаје из различитих центара збивања у вези са банкама спермија и клиникама на којима се негује репродуктивна медицина. Post hoc гледано, пут од открића спермија и јајне ћелије до сазнања да су две ћелије довољне да би човек био оплођен био је вијугав.

    Пре но што спермије и јајне ћелије отпочну свој Pas de deux, неопходно је да се догоди инсеминација (оплођење) у материци. Најпре се од мужа узму спермије да би се скратио пут до јајних ћелија. Доцније се практиковало то да се у случају бесплодности оца породицама помагало на тај начин што се путем туђих спермија помагало да се дође до детета. Аутор овај вид оплођивања назива ”ојгеничком фантазијом”. Даваоци спермија се имају одликовати физичким и психичким здрављем углавном регрутовани из акадамских, уметничких или спортских редова.

    Критика овакве све учесталије манупулативне генетске праксе  и инжењеринга потиче из корена религиозног велтаншауунга (погледа на свет). Тако је често цитиран аугзбуршки бискуп који је репродуктивни плод из лабораторије 1978. назвао ”страшнијим од атомске бомбе”.

     

    Протојереј-ставрофор Зоран Андрић (Минхен)

     

    Извор: Српска Православна Црква



    Повратне информације корисника

    Recommended Comments

    Нема коментара за приказ.



    Придружите се разговору

    Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

    Guest
    Додај коментар...

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Вести са званичних сајтова Српске Православне Цркве



×
×
  • Create New...