Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

  • Добро дошли на Живе Речи Утехе

     Желимо Вам пријатне тренутке на сајту Поуке.орг и форуму Живе Речи Утехе. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
    молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

  • Milan Crevar
    Milan Crevar

    Учитељство Светог Саве према Доментијану

    Sign in to follow this  

      УЧИТЕЉСТВО

      Никада није довољно наглашавати колико је прва српска просвета у блиској вези са историјом и развојем Српске православне цркве, те је тако и деловање Светог Саве усмеренео првенствено на јачање и стабилизацију црквене институције и образовање свештено-монашког реда.

    На почетку је већ било речи да се средњевековна култура у Србији посматрала као саставни део једне веће, византијске културе, а даље се свакако мора узети у обзир да је византиско наслеђе проситекло из хеленизма. Паралелно са културним развитком текао је и развој педагошког процеса о чему пише Аверинцев: „Византинци су били наследници и хеленског и библијског пута школе. Али између њих и древног света стајало је хришћанство, које је дало нов смисао и полет космичкој универзализацији ликова учитељства и учениковања“.[1] Због наведене блискости се термини учитељства и просветитељства превасходно морају разматрати са црквеног аспекта, а не савременог просветно-методичког. „Давно је примећено да је ранохришћанска иконографија Христа са свитком, апостола и других проповедника „учења“ полазила од уобичајеног начина представљања философа као учитеља, као главе школе – схоларха. Но ако је у кругу хеленистичких појмова Христос могао да се схвати као „софист“, у кругу паленистичких појмова он се одвајкада схватао као „раби“ (учитељ).“[2] Отуда и потиче местимична одбојност према средњевековној књижевности, јер се полази од импресиониостичке ноте уместо научно-историјске и богословске. Паралеле се могу повући, и то треба учинити, а резлутат је неочекивана разлика у значењу и циљу образовања данас и пре неколико векова. Зато пред нама није задатак оспоравања или глорификовања Савине мисије, већ процес упоштавања начина који је довео до модернизације немањићке државе у просветном смислу. Због тога је најадекватније позивање на теологију и савремене хришћанске мислиоце. Разрада појма учитељства започиње семантичком и лексичком анализом адекватном средњевековном периоду и речнику[3]. СимаЋирковић износи неколико примера који се односе на појам учења а који су у синтаксичком смислу углавном означени синтагмама учити књигама и при томе каже: „Учење у ужем смислу, блиско нашем школском учењу морало се у средњевековним текстовима ближе спецификовати. Најчешће се то називало „учити књигам“, „учити светим књигам“, „учити грамоту“[4]. Радослав Грујић износи за нијансу уопштенију дефиницију учитељства: „Учење се у средњевековним текстовима најчешће схвата као делење хришћанског моралног савета, као подстицање на живот у складу са хришћанским идеалом.“[5] Помињана међусобна спрега државе и цркве своје корене имала је знатно пре појаве прве државе Немањића а са циљем образовања и просвете. На исти начин је извршена подела дужности унутар саме црквене организације, те се тако један део свештено-монашког реда бавио искључиво питањима образовања. „Хришћанско поучавање представљало је најопштију дужност свештенства и црквене јерархије утврђену још на васељенским саборима VI и VII века. Овако широко схваћено учење је преокупација хришћанске цркве и њених службеника, који се због тога често називају учитељима.“[6] За почетак треба указати како су савременици и потомци ословљавали Светог Саву, па тако Доментијан на почетку Житија каже:

    „ Месеца јануара 14. дан, живот и дела преподобног оца нашег и богоносног наставника све српске земље и поморске, архиепископа Саве“.[7]

    За Доментијана нема сумње, Свети Сава, тада архиепископ, је „богоносни наставник“ све српске земље. Подсећања ради, Житије Светог Саве настаје неколико година након Савине смрти, што указује да је још за време свога живота стекао глас као највећи српски учитељ тј.наставник[8]. Са Доментијаном изгледа и започиње традиција Светог Саве као учитеља, па тако данас и поред тога што се убраја у најважније светитеље српске Православне цркве, стоји крај имена да је Сава наш „учитељ“. Други писац Житија Светог Саве каже: „ Житије и подвизи у пустињи са оцем, и посебно путовања, а делимично и приповедање о чудесима светога оца нашега Саве, првога архиепископа и учитеља српскога...“[9] И Теодосије, као и његов претходник не пропушта манир називања Светог Саве учитељом. Колико је временска дистанца важна говори и то да је Теодосије за разлику од Доментијана у самом наслову говори и о „чудесима“. 1290.године када је написано друго Житије Светог Саве је била довољна временска дистанца у односу на годину смрти Саве Немањића са које је хагиограф знатно лакше могао писати и о фантастичним елементима животописа. Међутим, оно што је важније, да је са Теодосијем потврђена каснија вековна традиција Светог Саве као учитеља. У акатисту посвећеном Светом Сави већина кондака и икоса се завршава речима : „Радуј се светитељу Саво, први пастиру и учитељу српски, дивни чудотворче!“[10] Посебно је важно поменути и присуство Светог Саве у народној књижевности у којој ако се и номимнално не помиње као учитељ, очигледана је његова дидактичка функција, где упознаје свој народ новинама, од најпростијих ствари као што је потреба за прозором на кући до метафизичког сукоба са ђаволом и њиховом привидном „ортаклуку“. Такође је карактеристичан, за лик Светог Саве у народној књижевности,његов ведрији тон и портрет. Популарност Светог Саве била је подједнака у народу и међу племићима, иначе како би смо другачије објаснили све оно што је настало у књижевности, а инспирисано његовим ликом. У посебном одељку ће се говрити о утицају Светог Саве на потоње српске писце и песнике, али ћу навести како рецимо Милош Црњаски (1893-1977) доживљава дело Светог Саве: „Када се пише живот Светог Саве, пише се у ствари почетак наше просвете у Средњем веку“.[11] Како је време протицало мењао се „надимак“ Светог Саве, код Доментијана и Теодосија је учитељ и као такав остао у каснијим химнографским текстовима, да би данас био прозван богословом. Ван цркве, у профаном смислу Свети Сава се обично назива просветитељем те отуда се код Црњанског светосавље једначи са појмом просвете. Најадекватније је да се данас користимо термином богослова када говоримо о његовом деловању. Терминолошке одреднице су само врх брега званог Савино учитељство, односно начин на који је то Доментијан назвао и пренео у Житије. Појам учитељства треба сагледати пажљивије путем појмова ученика, институције и методе.

    Ако је Свети Сава за Доментијана први српски учитељ и „богоносни наставник“, логично је поставити и питање ко су били Савини ученици или још прецизније које то све „ученике“ писац помиње у Житију. Полазећи од концепције хагиографије као животописа, у овом случају Саве Немањића, сматрао сам за сходно да и њега убројим у ученике. Сличног мишљења је Ава Јустин Поповић, који на себи својствен начин, живописним стилом хвали код Растка Немањића жељу и потребу за учењем и трагањем: „Господо, шта ја радим? – Само излажем светосавску философију света. Молим вас, зароните у Растково осећање света, прођите га од врха до дна, прођите од истока до запада...Реците, какво је осећање света имао мали Растко Немањин? Нема сумње, врло снажно, врло сложено, врло драматично и – са сваке стране бескрајно и бесконачно. Над раскошном тајном света његово се срце мучило као и ваше. Он је наш први стварни фоилософ, јер је у нашем народу први најснажније и најсложеније и најдраматичније осетио колико је изненађење свет и све што је у свету. Философ је Растко постао чим је то осетио и младо срце своје питањима изрешетао: шта је свет, шта – човек?“[12] Нико се није родио научен, већ је знање процес који се стиче временом како је раније речено, иако Ава Јустин Поповић, слично Доментијану, види посредство Духа Светога тј. стечено знање као рефлексију Духа Светога кроз Светог Саву. У првој глави Доментијан приповеда о молитвама родитеља упућене са жељом да добију још једно „љубљено чедо“, које ће испуњавањем пророчанства просветлити своју отаџбину. Живот Растка Немањића је био судбиниски предодређен:

    „ Велику радост увек имајући због њега, и Господу свагда благодарне молитве узашиљући, васпитали су њега са добробојажљивошћу, у свакој побожности и чистоти, знајући га као Божјег анђела. И палате за становање њему сатворене бише, где пребиваше велики светилник Божји, које расте и светли се Божјом благодаћу, хотећи да просветли своје отачаство“.[13]

    Одмах са почетка износи да је Савино рођење последица благодети затражене родитељском молитвом, те је на известан начин његов живот предодређен да просветли своје „отачаство“. Тако је и започето његово васпитање, инсистирањем на побожности и „чистоти“ које се надопуњују међусобно. Растко није био јединац, али се чини да је процес његовог васпитања био другачији него код браће. Сасвим је могуће да се Растко у великој мери разликовао од своје старије браће, како писац сведочи од малена волећи књиге и учење. За припаднике двора образовање је било омогућено и ван манастирских зидина што значи да жеља за образовањем у основи код Растка Немањића није била пресудна колико жеља за истинским богопознањем. Историјски гледано одлазак Растка на Свету Гору се може објаснити вишеструким мотивима, али остаје насигурније то да је религија била потребна духовна храна, као и да је анахронизам да су родитељи са лакоћом прихватили такав избор сина, о чему сведочи и потера која се подигла за њим убрзо након његовог одласка. Напуштање својих „палата за становање“ сведочи о искреној Растковој вољи за монашењем.

    „и препустише га Божјој вољи, и светим књигама научише њега...“[14]

    И та воља није била ствар хира или младалачке жеље и заљубљености у нешто што је обузело младићеву душу. Растко је, о чему говори цитат, стицао прво образовање на очевом двору и вероватно био добро упознат у основе хришћанске науке. Подсећања ради, Растко је касније као Сава у монаштву врло брзо напредовао, не само својом преданошћу и богобојажљивошћу, већ очигледно и високим степеном образовања које је стекао у очевој дворској библиотеци. Доментијанов податак да се ради о „светим књигама“ је највероватније исправан имајући у виду да су прве преписивачнице углавном радила на умножавању Светог писма и дела светоотачке књижевности[15]. Чин монашења из основа мења Савину судбину и положај. Коначно се нашао тамо где је одувек желео да буде, у манастиру, где се могао у потпуности посветити „слатком“ учењу. Врло лако је могуће да се Свети Сава осетио другачијим у манастирском братству, јер као владарев син морао је доказивати да није повлашћен и да се зато његов труд мора удвостручити. Доментијан је, како сам раније рекао, био монах и духовник упознат са свим слабостима које ломе младог искушеника, касније монаха. Доментијан тако за Светог Саву каже:

    „...веома напредујући у свим службама, радећи са великим смирењем дан и ноћ, не малаксавајући, дању у работама са братијом, а ноћу, стојећи пред Богом у светим молитвама: постави пред своје очи животе старих светих, и гледајући на њихову смрт, једну мисао у срце своје прими - да угоди Христу и спасе своје душу и стекне обећана добра“.[16]

    Извесно време проводи у Ватопеду, грчком манастиру, за којег се сматрало да је у своме братству најчешће окупљао младиће из племићких породица. Пажљивим читањем се лако може доћи до закључка да је Сава био монах, али да је истовремено радио доста на свом личном образовању (упознавње са књижевношћу, учење страних језика) те са правом га можемо звати моделом младог интелектуалца тог периода. Свети Сава је поред жестоке преданости како се каже „у работама“ био изложен физичком раду и напору који није ни најмање стран манастирима. Други део, назовимо аскетским или духовним, проводио је стојећи на молитви, а онда истовремено учио и стицао знања из других области.

    „Не престаде да учи дан и ноћ, све утврђујући у страху Божјем и казујући, показујући сам собом примере врлине, одабирајући боље богоразумне, и све предлажући деци свога отачаства, и ка богољубљу водећи“.[17]

    Ово је иначе цитат из тринаесте главе, када се Сава укључује у дипломатске спорове своје државе, али као што Доментијан каже, његово учење ни тада не престаје. Црквени оци би ову појаву могли звати и „унижењем“ које је карактеристично за испоснике, али константно учење се може сматрати и вољом, одразом воље, особином појединца који своју надоградњу види као потребу модерног човека ондашњег доба. Уз све оно што је Доментијан имао за рећи када је у питању Савино лично образовање треба изнети и неколико општих идеја из Житија Светог Симеона које је написао Сава Немањић, а у којем је Симеон представљен као учитељ и богослов. Дарко Крстић, између осталога за Житије Светог Симеона каже: „ Иако и Свети Сава помиње одређене догађаје из ранијег живота свога оца, његова пажња је усресређена на две сцене опраштања; од престола и од живота. На тај начин, сам Свети Сава тематски припрема терен на библијски жанр опроштајног говора постане тематско-теолошка потка Житија.“[18] Две беседе које изговара Свети Симеон су заправо основа Савине христолике науке и богословља, односно учитељства које је у овом случају предмет наше пажње, а које су интегрално суштина светосавља. „Опроштајни говор представља библијиски топос у коме се славни људи опраштају од својих ближњих непосредно пред смрт. Општи литерарни контекст опроштајног говора је окупљање следбеника око неког великог и значајног претка непосредно пред његову смрт да би или дао завршна упутства за период после растанка са њим.“[19] При томе треба имати на уму да се у извесном смислу и абдикација Стевана Немање може сматрати опроштајним говором, симболички гледано чин монашења се може тумачити као „нови живот“. Па чак и Сава Немањић у Житију Светог Симеона у закључку износи двострукост која је пратила његовог оца кроз живот, како каже два пута крштен, два пута благословен (мала и велика схимна), два пута сахрањен (Хиландар и Студеница) а може се додати и да се два пута опраштао. Важније за тему је ипак указати на идеје хришћанског учења које је Свети Симеон износио током периода свог учитељства. Свети Сава у уводном делу житија реторички усмерено, каже: „Јер како ћемо овога назвати? Владарем ли, а уз то и учитељем? Јер утврди и уразуми срца свију и научи нас како правоверни хришћани треба да држе праву веру у Бога. Прво на себи благоверност показа, а потом друге научи, цркве освети, манастире сазда, светитеље у сласт слушајући, јереје штујући, а према монасима гајећи велику смерност и љубав, безнадежним нада, убогим заступник, ништима хранитељ, наге у свој дом уводећи одеваше их, сирочад нахрани, удовице оправда, слепим и хромим и немоћним и глухим и немим ваистину мати постаде. И просто рећи: све своје имање у зајам издаде, јер постаде други Авраам странопримац, земаљски анђео, небески човек. "Стога га и Бог преузнесе и дарова му име које је изнад свакога имена", имену његову поклонише се сви народи.“[20]Дакле, све оно што је Доментијан имао рећи за Светог Саву чини и Свети Сава за Светог Симеона, што опет изазива питање копирања основних одредница хагиографије као жанра или инсистирање на идентичним идејама хришћанских поука. Свакако да се ради о класичном примеру настављања образовне линије што је у крајњој линији и основа сваког васпитања. Окупљеном народу, бољарима, члановима двора и породице и наравно синовима Свети Симеон понавља Христове речи, ради утврђивања закона на којима почива овоземаљски живот. „Синови, не заборављајте мојих закона, а срце ваше нека чува речи моје, јер дужина живљења и године живота и света додаће вам се. Милостиње и вера нека вас не остављају, привежите их о свој врат и напишите на таблици срдаца својих, и наћи ћете благодат. И помишљајте добро пред Богом и људима. Уздајте се свим срцем у Бога, а својом премудрошћу не величајте се.“[21] Свети Симеон подучава окупљене о пролазности живота и свега онога материјалног што нас окружује, а да се при томе увек на памети носи и убеђење да је милостиња једно од најдостојнијих осећања које човек може носити у себи. Последњом реченицом „својом премудрошћу не величајте се“ је изнесена, рекло би се, типична монашка мисао која се односи на самоунижење, а чије се уточиште налази и у првим апостолским списима. Подражвајући апостолско учење Свети Сава, а касније и Доментијан учвршћују вековну везу и додатно ојајчавају идеје хришћанског учења као неуништивог и самим тим вечитог. „Јер ја вам дајем ову заповед: да љубите брат брата, не имајући међу собом никакве злобе. Овоме, као и од Бога и од мене посађеном на престолу моме, ти се покоравај и буди му послушан.”[22] У историјским истраживањима једно од занимљивијих питања јесте постављање Стефана као средњег сина за наследника трона наместо старијег Вукана чиме се нарушило традиционално право првородства или примогенитуре. Осетљиво политичко питање са каснијим озбиљним сукобом између браће је управо кроз хришћанску поуку о братској љубави и слози добило потпору у обраћању Светог Симеона те се самим тим и поука наметнула као касније решење спора. Након абдикације о којој пише и Доментијан, Свети Симеон се сели на Свету Гору, где се по оценама историчара књижевности дешава онај други, драматичнији део обраћања и поучавања у житију. И тада Свети Сава каже: „Ваистину у недоумици сам како да га назовем. Да ли господином добрим? Да ли учитељем праве вере? Оцем благим? Пастиром, који вером напаса предано му стадо? Просветитељем цркава и учитељем добрих обичаја и који вазда пребива у молитвама? Да ли преизобилним служитељем и љубитељем ништих? Да ли наставником праве вере и учитељем добре вере и чистоте, светлом васељене? Да ли наставником пуним ведре и узором кротости и поста? Да ли наставником премудрости и смислодавцем и укротитељем несмислених? Да ли чуваром стада свога и премудрим бранитељем свију оних који живе око њега?“[23] За Светог Саву, Свети Симеон је „учитељ праве вере“, „пастир“, „просветитељ цркава“, „учитељ добрих обичаја“, „наставник праве вере“, „учитељ добре вере“, „наставник премудрости“ итд. Обилатост синонима указује на важност функције учитељства у духовном и у профаном смислу не само када је у питању стилски поступак хагиографије већ и сам циљ образовања хришћанске науке. Дарко Крстић наглашава кроз девет тачака паралелу која је повучена измећу Светог Симеона и Христа о томе како је управо поменути опроштајни говор централни део Житија Светог Симеона. На исти начин се може рећи и да су поуке Светог Симеона упућене своме сину једнако важне као и очигледна и намерна библијска паралела. „Уклони од себе оштра уста и увредљиве усне далеко од себе одбаци. Очи твоје нека право гледају и веђе твоје да мигом указују на оно што је праведно. Право ходи ногама својима и испољавај путеве своје. Не скрећи ни десно ни лево, јер путеве који су десно зна Бог, а они с лева су развраћени. А ти учи оно што је право, а хођење твоје у миру да буде.“[24] „Не мешај се са безумнима. Тражи премудрости, да поживиш. Исправи сведочанства у разум.“[25] „Укажи премудроме на кривицу и биће мудрији, а праведнику поуку и наставиће да је прима.“[26] Сваком од наведених цитата упориште се налази највећим делом у Новом Завету, али се опет треба подсетити на инсистирање на правој вери, на вишевековној традицији која остаје ненарушена, у целини. А сама виталност наведених поука указује на то да ни Свети Сава као први, потом ни Доментијан као настављач традиције нису желели мењати Науку, већ Себе кроз Науку, где се негде и налази суштина и циљ хришћанског васпитања. Једна од најпотреснијих сцена у нашој књижевности јесте чин умирања Светог Симеона и растанак са сином. „Чедо моје, учини љубав, положи ме на расу која је за мој погреб, и спреми ме потпуно на свети начин, као што ћу и у гробу лежати. И простри рогозину на земљу, и положи ме на њу, и положи камен[27] под главу моју, да ту лежим.“[28] Не само овај опис, чији је утицај одавно премостио вековну разлику, већ и сама суштина базичних хришћанских поука и мисли је пелцована на тада још мало национално језгро, а које је данас чини лични код српског народа, тако да учитељство Светог Симеона у извесном смислу не познаје временске лимите. Закључак Дарка Крстића је одмеренији: „Свети Сава је свесно изаткао биографију свога оца тако да његова монашка публика, која је очигледно била солидно верзирана у Светом Писму, направи јасну функционалу паралелу између Светог Симеона Немање и Христа из Јовановог Јеванђеља.“[29] Функционалност поменуте паралела је управо учитељство Светог Симеона које се најбоље примило баш код онога који је за то био и предодређен, учитеља Светог Саву.

    Најбројнију групу ученика Светог Саве чине припадници монашког реда, међу којим налазимо и Доментијана. Када је постављен за архиепископа, Свети Сава се суочио са проблемима људства односно квалитетиних „саврсника“ или сарадника које ће наставити мисију просвете и образовања отачаства. Такође је потребно нагласити да су монаси стицали образовање и пре појаве Светог Саве на Светој Гори, међутим, оно што је било новина јесте вид национално усмереног образовања монаха и свештеника. Свети Сава је врло рано увидео да се снага једне државе базира на што активнијем просвећивању народа, од којег је каснија вишеструка корист. Такав подухват је захтевао бројност. Зато се функција учитељства Светога Саве код Доментијана везује искључиво за „часне мужеве“ довољно писмене и образоване за испуњавање просветних задатака. Иако је хришћанство била званична вера Србије као државе средњег века, установљено је постојање великог броја јеретичких секти и апокрифних учења. Зато је Свети Сава узео задатак тзв. „исправљања вере“ како то назива владика Атанасије Јевтић.

    „И ту изабра од ученика својих богоразумне и богобојажљиве и часне мужеве који могу управљати људе по божанственом закону и по предању светих апостола, и да чувају указање светих богоносних отаца“.[30]

    Наведена селекција, коју је Доментијан описао у седамнаестој глави, завршавала се проглашавањем и постављањем епископа широм Србије, који би наставили започету Савину мисију. О самом одабиру и селекцији Сима Ћирковић каже: „Потреба за црквеним службеницима од тада (проглашења аутокефалности из 1219. Године) све до краја средњевековне српске државе подстицај је многима да „књигу изуче“ како би могли задобити или као наследници прихватити, свештеничко звање које је доносило преимућства у економском положају и друштвеном рангу. Све до средине XIV века пут од поповског чина стицањем писмености, био је отворен и за припаднике најнижих слојева меропаха и соколника.“[31] Светосавски покрет није само опстајао ради добробити црквених следбеника или на помоћ државном апарату, већ је очигледна и могућност равноправног успеха путем образовања, што у извесном смислу поткрепљује тезу о крајње модерним схватањима Сава Немањића о уређенијем, равноправнијем и напреднијем друштву. Могућност избора указује на бројност присталица и самим тим ученика које је Свети Сава успео да окупи око свог, тачније изворног хришћанског учења.

    „...научивши их богоподобно и предавши свакоме од њих законске књиге“.[32]

    „Након овога опет изабра од својих ученика богоразумне мужеве и постави их као протопопове; и њих опет посла на све стране свога отачаства да испуњавају недостатке. Јер беху се женили многи људи по закону, али не беху венчани; као овце које немају пастира беху они пометени“.[33]

    Да се Савино учитељство не своди на пуку реторичност, како би то они који оспоравају вредности средњевековне мисли волели да оно изгледа, говори и Доментијанов податак да је Сава инсистирао да епископи са собом понесу и „законске“ књиге у крајеве где би им служба била додељена. Поуздано се може трврдити да се под „законским“ књигама убраја Крмчија или Номоканон, којег је Свети Сава написао раније, током боравка у Солуну. Након тога враћа се у Србију на Жички сабор на којем бира и поставља своје ученике као епископе. „Читав сложени црквени живот дошао је под управу и старање домаћих српских старешина, који су морали да уложе много напора да би обезбедили све што је било потребно за нормално функционисање верских институција. Најбитнији са гледишта историје школства и образовања био је рад на припремању људи за свештеничко звање.“[34] Свети Сава се у великој мери интересовао и за световно законодавство, сматрајући систематизовање друштва као нужан услов напретка.Упоредо са тим водио је бригу и о духовном здрављу свога народа, где Доментијан користи прилику да изврши паралелу Светог Саве са првим апостолима:

    „Идите и научите све крајеве, крстећи их у име Оца и Сина И Светога Духа, учећи их да чувају све што сам заповедио вама“ (Мт, 28,19)[35]

    Свети Сава је у својим ученицима видео посебно богатсвто, јер се само путем преношења правилног и истинског хришћанског учења могла наставити поменута мисија. Тешко је утврдити тачан број ученика, поготово ако као извор користимо само Доментијана. Именима се помињу „монах Арсеније“[36] којег је поставио Свети Сава као свог заменика и „поп Иларије“[37]. Први монашки редови су црпели „особље“ довољно способно за борбу против јеретичког учења али и уношења реда у српско друштво Средњег века.

    Симетрија Светог Симеона и Саве је једно од кључних места Житија у функцији истицања симболике оца и сина[38], једног крај другога. Доментијан каже да је долазак Светог Симеона на Свету Гору привукао пажњу многих земаља и владара, али и пажњу светогорских манастира. Свети Симеон долази на Свету Гору по наговору свог сина Саве, те се може говорити да је Свети Сава имао извесног утицаја на одлуке свога оца. Из таковг односа се може доћи и до крајње занимљиве претпоставке да је један од Савиних ученика могао бити и сам његов отац. Доментијан о томе помало непосредно говори у 14. глави:

    „постаде оцу духовни отац...“[39]

    На исти начин се Сава опходи и према рођеном брату, те и овде можемо говорити о односу учитељ-ученик:

    „И брата свога научи сваком богољубљу, и сав страх Божји прикуца у његову богољубиву душу, и умно стадо свога отачаства свакој доброј вери научи, и све венча у име Господње“. [40]

    Када се говори о лику Светог Саве као учитеља у Житиј,у све делује исувише опште у оним поглављима у којима се говори о његовим беседама упућеним сабраћи монасима. Међутим, у односу са братом, углед Светог Саве је подигнут јер он „брата свога научи“, истог брата који је легитимни краљ Србије. Доментијан не користи облик несвршеног глагола „учио је брата“ већ облик свршеног вида „брата је научио“, пренео је потребно знање које ће помоћи краљу у савладавању препрека. На тај начин се појам Савиног учитељства у великој мери шири, те самим тим и последице његове мисије попримају облик друштвеног васпитања и уређења државе. И то није једини вид комуникације Светог Саве са неким владарем. Наиме 1203.године приликом боравка у Солуну, Свети Сава се среће са византијским царем Теодором Ласкарисем (1204-1222.). Приликом те посете Свети Сава подучава цара:

    „Колико остаде ту са царем, упућиваше га о божанственим исправљењима и о душевној користи, и о свима предложењима сваке врсте светога чина и апостолскога предања “. [41]

    Овим би се заокружила целина о томе ко су све били Савини ученици, и као што се може приметити каква је њихова улога у периоду након његове смрти. Улога ученика је била важна у смислу потврде и подршке светосавске идеологије, али се и овим прегледом покушало одговорити на којим је то све нивоима Свети Сава деловао као учитељ. Редом, од најпростијег монашког реда до краљева и царева којима је проповедао богомисаону науку. Што се тиче просветног деловања у институционалном облику, он је ишао у два смера. Један је дворски, доступан младим племићима и члановима владајуће династије који је подразумевао личног дворског учитеља. Масовнији облик образовања је био једино могућ преко институције која је могла истовремено око себе окупити већи број ученика, тако да се наново Црква намеће као једино решење. Средњевековни манастири су осим као верски центри егзистирали и као културна стецишта, преписивачнице, библиотеке, академије у неку руку. Међутим, Српска православна црква остваривши аутокефалност захтевала је посебне облике уређења монашког и свештеничког реда. Очигледно је Свети Сава био упознат са текућим проблемом који се тицао квалитетних богослова и духовника или предавача. Њихово оспособљавање је захтевало додатно ангажовање у манстирској организацији. У 4. глави описан је долазак Светог Симеона на Свету Гору и заједнички обилазак са Светим Савом. Доментијан то описује као жељу оца и сина да се заједно поклоне свим манастирима на Атосу, с тим што постоји могућност да су Свети Симеон и Сава били у потрази за манастиром који би био српска монашка колонија, што се кроз Житије потврдило.

    „Оче свети, молим светињу твоју и умољавам да ми на благослов даш једно запустело месташце, да сатворим келијицу у моје име, да они који дођу из земље мога отачаства имају свој дом, да не досађују манастиру ни твојој светињи ни братији која живи у овом дому“. [42]

    „Запустело месташце“ постаје најважнији културни центар средњевековне Србије, као и место на којем је настала прва образовна установа, манастир Хиландар. Свети Сава убрзо након добијања права на Хиландар као српског светогорског манастира, царским указом, пише и прве манастирске типике о којима је занимљиво мишљење изнео Милорад Лазић: „Типици којима је Сава уредио манастире су симболи идеалистичког схватања уређења друштва и државе“[43] Свети Сава је врло добро знао да се верска организација мора ослањати на уређено друштво и државу, а један предуслов је већ био испуњен. Наиме, ради се о помињаној спрези државе и цркве, али да би таква веза била одржива и јачана временом, образовање се морало подићи на виши ниво. Лазић управо типике сматра симболичним „уставом“ отачаства, јер манастирско уређење је засновано на рекло би се екстремној посвећености правилима прописаним типицима. Дужности монаха се осим физичког рада, обављања разних манастирких служби, те обавезног присуства молитви, шире и на образовање. На тај начин један део монаха је био задужен за преписивање књига, други за писање хагиографија, химни, служби или неког другог жанра, а имамо и појаву првих српских богослова који су се отвореније, са појавом самосталне цркве, бавили питањима теологије. Савино учитељство унело је професионалнији однос у просветни систем, слично организацији војске једне државе. Када су правила успостављена типицима заживела у Хиландару, Свети Сава је био спреман да такав модел заједно са „часним мужевима“ донесе отачаству.

    „И сваки узор Свете Горе пренесе у своје отачаство киновијама...“ [44]

    По доласку у Србију, Свети Сава доноси признату самосталност Српске православне цркве, доводи научене и образоване духовнике и што је најважније проверен и типицима утврђен облик уређења, све са сврхом просвећења тј. друштвеног напретка у целини. Свети Сава је морао да остане у Србији након тог периода како би се уверио да је новостворени просветни систем одржив и без његовог сталног надгледања. Свети Сава је жудео за повратком у Свету Гору, о томе говори Димитрије Богдановић, додуше у предговору Теодосијевог Житија, где каже: „По Теодосију и Доментијану св. Сава после преноса моштију Светог Симеона хоће да се врати у Свету Гору. Сваком правом светогорцу , без обзира на чин, и данас је неподношљива замисао да напусти Свету Гору или да се , одлазећи из ње по каквој потреби, не врати у њу. То дакле, код Савиних биографа није фраза , он је заиста тако морао да мисли. Али на упорно мољење Стефаново, Свети Сава остаје тада у Србији као студенички архимандрит.“[45] Да се Савино учитељство не своди само на хиперболисани доживљај светитеља, говори податак да се Свети Сава залаже за изградњу нових цркава, чиме се увећава потенцијални број нових ученика. Не сме се улазити са предрасудама и сматрати да је Црква желела на тај начин да стекне огроман утицај како на владаре тако и на народ. Манастири су били први културни центри средњевековне Србије, то није Доментијанов закључак већ закључак историчара.

    „Где не доспе цркве сатворити ту крст постави...“ [46]

    Доментијан маниром најискуснијег хроничара бележи моменте Савине мисије који дају праву слику не само важности већ и величине тог подухвта, иако постоје и супротна мишљења, па тако Владимир Ћоровић каже: „ Живећи дуго у својим мучалницама, он није осећао потребе да у

    Sign in to follow this  


    Повратне информације корисника

    Recommended Comments

    Нема коментара за приказ.



    Придружите се разговору

    Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

    Guest
    Додај коментар...

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Вести са званичних сајтова Српске Православне Цркве



×
×
  • Create New...