Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

  • Добро дошли на Живе Речи Утехе

     Желимо Вам пријатне тренутке на сајту Поуке.орг и форуму Живе Речи Утехе. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
    молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

  • Логос
    Логос

    Предговор књиге “Бити са другим” – Епископа Григорија (Дурића)

    Књига која се налази пред вама представља за штампу прилагођену верзију докторске дисертације под називом Релациона онтологија Јована Зизјуласа, коју сам писао на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, под менторством проф. др Владана Перишића, редовног професора овог факултета, и одбранио је 29. октобра 2014. године. Како би садржај ове књиге био што приступачнији и разумљивији и оним читаоцима који не припадају уском теолошком кругу, поједина поглавља докторске дисертације за ову прилику су скраћена или прилагођена, при чему се водило рачуна о томе да само језгро и срж теме обухваћене дисертацијом остане цјеловито и неокрњено. Због тога је и наслов дисертације за потребе књиге такође промењен, са циљем да приближи назначену тему читаоцу.

    nova-knjiga-500x726.jpg


    Средишњи део књиге сачињава шест поглавља или целинâ од којих је свака посвећена једном од аспеката Зизјуласове релационе онтологије, а који су изложени следећим редослиједом: Есхатологија, Хришћанска онтологија, Другост, Пневматолошка христологија, Еклисиологија, Хришћанска антропологија. У тематском средишту Есхатологије, поглавља које отвара књигу, је истина будућег века и Царство Божије, који за Зизјуласа већ сада и овде прожимају све аспекте нашег црквеног постојања, на челу са евхаристијом, као централном светом тајном. Друго по реду поглавље, које носи назив Хришћанска онтологија, настоји да разјасни Зизјуласово схватање истине бића. Целином Другост проблематизујем тему другости, личности и слободе, која проистиче из митрополитовог теолошког поимања личности, без које другост не може бити правилно схваћена. Поглављем Пневматолошка христологија настојао сам да покажем колико је Зизјулас успешан не само у заговарању неодвојивости Христа од Духа Светога него и у томе колико тај однос утиче на наше постојање. Пето поглавље, Еклисиологија, посвећено је анализи улоге и структуре Цркве, као и митрополитовим ставовима о одређеним феноменима црквеног живота, које он покушава описати и упоредити са оним што би почивало на аутентичној релационој онтологији. На крају, у самој коначници књиге, последњој целини под називом Хришћанска антропологија, разматрам хришћанско виђење човека трагајући за одговором на питање колико је, по Зизјуласу, релациона онтологија окосница људског постојања како овде тако и у вечности. Овде представљена структура књиге, те садржај појединих њених поглавља, само су сумарни преглед оних тема којима се у овој књизи бавимо, без претензија да овај кратки предговор послужи као исцрпан и детаљан водич читаоцима.

    Ова дисертација писана је уз свесрдну и безрезервну помоћ, у виду савјета, сугестија и критика, проф. др Владана Перишића, особито истрајног и надасве стрпљивог ментора, који ме је вештом руком увео у сфере научног мишљења и њему припадајућег дискурса. На томе сам му неизмерно захвалан. Благодарност дугујем и свим својим пријатељима, међу којим нарочито издвајам професора Богољуба Шијаковића, који су ме охрабривали, братском речју, и у оним тренуцима када је мени самом постављени циљ изгледао далеко и недостижно. На крају, али нипошто на последњем месту, нарочиту благодарност упућујем својој мајци Савки и духовном оцу владици Атанасију, чија су ми љубав, пажња и брига биле увек у животу, па и при писању ове књиге, велики подстрек и неисцрпна покретачка снага.

    Важност постојања у односу

    Ова је књига настала као плод дугогодишњег размишљања и бављења темама које су, директно или индиректно, заокупљале моју пажњу готово читав свјесни дио мог живота. Сам процес њеног настајања помогао ми је да спознам и сагледам сложеност односâ и везâ на којима почива овај свијет, који је једновремено рајска долина и долина плача. Да бих своје увиде и запажања што јасније и увјерљивије пренио на папир, било је прије свега потребно да проникнем у смисао и значај замашног и осјетљивог посла писања, који захтијева нарочиту отвореност ума и духа. Наиме, када једном узмете перо у руке, у трену раскрилите и отворите своју душу другоме, па чак и онда када је посриједи научни дискурс, као што је то у овом случају. Стога је писање можда најсличније молитви – то је непрестани однос и окренутост ка другоме, јер све оно што напишемо подразумијева постојање читаоца. Због свог амбивалентног карактера писање је подједнако усхићење и мука духа и ума – усхићење јер у ономе који пише тиња неизрецива потреба да са другим бићем подијели оно о чему размишља или што осјећа, а мука је пак јер је увијек присутна бојазан да нећемо ваљано умјети да мисао уобличимо и изразимо ријечју. Настојећи да успоставим равнотежу између те двије опречене силе које умногоме одређују сам чин писања, упустио сам се у проучавање и појашњавање Зизјуласове релационе онтологије, проучавање које није толико било подстакнуто потребом да се отиснем у научне воде, колико да прије свега самом себи, а потом и другима, пружим одговоре на питања са којима сам се сусретао још од тренутка када сам сам постао свјестан себе и свијета који ме окружује.

    Откуда је заправо проистекло моје занимање за изучавање управо Зизјуласовог схватања онтологије односâ који владају између личности? Да бих на ово питање пружио тачан одговор, присјетићу се раног дјечаштва и младости, времена у којем су ме интензивно заокупљала питања: Ко сам ја? Куда идем? Како је настао свијет? Хоће ли све што постоји проћи и нестати?  Гдје је мој умрли отац? Зашто осјећам присуство оних којих нема ту поред мене?

    Још у вријеме када се почела јављати запитаност о свијету који ме окружује, почео сам размишљати о вјечности. То размишљање ће ме – некад свјесно, некад подсвјесно – пратити кроз цијели живот. Будући да сам оца изгубио као четворогодишњак, за мене је тај губитак било од животног значаја. Поменутом мисаоном озрачју добрим дијелом допринијела је и зачуђеност пред тајнама природе и лицâ која се ме окруживала. Једновремено постајао сам свјестан и чињенице о важности других људи за моје постојање. Да ближњи осмишљава и употпуњава моје постојање, научио сам још у породичном окриљу – из односа са мајком, братом, дједом (па чак и са умрлим оцем), из њихове љубави која је усмјеравала сваки мој (по)двиг и поступак. Много касније, као ученик богословије, схватио сам да однос са другим бићем, из кога црпимо свој идентитет, био то братски, пријатељски, родитељски, љубавни или какав год други, бива тек у својој пуноћи остварен када је опосредован, употпуњен Богом и његовим присуством. То ме је учврстило у спознаји да успостављајући међуљудске односе заправо непрестано тежимо да успоставимо онај круцијални однос – однос са Богом. Преко ових питања и сазнања до којих су ме она доводила полако сам се упутио стазом боготражитељства која ће ме временом увести у Цркву. У моје сјећање трајно се урезала слика догађаја који је у крајњем исходу допринио овом чину. Једног дана, након неважне свађе са братом којег сам увијек волио до обожавања, сломљен и очајан узео сам Јеванђеље које је стајало скоро нетакнуто од очеве смрти. Отворио сам га и почео читати. Био је то одломак који говори о односу са ближњим, братом, сваким човјеком: „Ако ти сагријеши брат твој…“ Изашао сам у дневну собу, тамо је брат гледао телевизију. Нисам ни поменуо претходну свађу, само сам рекао: „Могу ли да ти прочитам нешто!“ Ћутао је, а ја сам почео да читам. Након неколико минута примијетио сам да плаче, а послије неколико часова читања обојица смо плакали. Ништа нисмо говорили, нисмо тумачили или расправљали. Те ноћи сам почео да се молим. Стајао сам пред иконом и молио се искрено. Стално сам говорио и вапио: „Чуј ме, Боже мој!,“ јер сам чуо да се тако моли моја мајка. „Услиши глас мој, не остави ме, не одбаци ме, прими ме…“. Док се молитва умножавала и прочишћавала мој запарложени слух, односи са другима су се продубљивали постајући складнији.

    Много година касније на темеље вјере обликоване још у дјетињству некако се природно надоградила теологија. Она је у мој живот ушла нечујно у четвртом и петом разреду богословије, када смо почели учити догматику. Теологија је постала нови занос, радост, пут и циљ. Учио сам о Богу Тројици, о Христу, о Цркви – све је то било веома битно за мене. Теологија је постала нови облик молитве, нови начин тражења одговора на судбинска питања.

    Послије завршене богословије и Богословског факултета је дошао рат и моје замонашење. Као свештеник у рату сахрањивао сам многе младе људе и то су сјећања која се не заборављају и која сваки потоњи тренутак живота и радости прате као смртна сјенка. Из тог времена памтим само двије врсте односа: са Оним коме сам у руке предао своју душу, тј. своју слободу, и са онима које сам сахрањивао и којима нисам могао дати ништа, а који су постали моји вјерни сапутници. И опет је, као и приликом очеве смрти, смрт веома снажно поставила питање смисла живота. Иако смо често плакали и туговали за ближњима и даљњима, Црква нам је била све и давала нам је истинску Свјетлост. У том периоду дошао сам до важног закључка: Црква не би требало само да нам пружа одговоре на крајња питања већ да буде увијек ту, у сваком тренутку наших живота. Увјерен сам да она треба не само да нам разјасни зашто се неко рађа и умире, већ и да нам открије зашто постојимо и зашто јесмо.

     Искуства која сам стекао у дјетињству и раној младости била су ми од велике користи када сам постао свештеник и старјешина манастира. Тај пут и живот били су једино могући у живом односу са Богом и са другим оцима и народом. Држао сам се чврсто за Господа и Цркву, проповиједао сам, дјеци, омладини, људима! Највећа утјеха је била у крштавању људи на ријекама, на којима смо сједели и плакали, бјежећи од фараона овога света. Тада сам доживио Цркву, крштење и литургију као никада прије: снажну и свету, свијетлу. Сусрет свјетова збивао се међу нама. Несвети је чинио свако зло, али ми смо били некако удаљени од злога.

    У често непојамном редослиједу животних догађаја постоји нека унутрашња закономјерност којом нас Божија рука усмјерава у одређеном правцу и с одређеном сврхом и циљем. Тако је све оно што у овом дјелу заокупља моју научну пажњу утемељено много раније, у дјетињству и младости. Трагајући за одговорима на многа питања (свјестан сам: некада мање а некада више успјешно), утирао сам пут разумијевању теме која је предмет ове књиге. Теме о којима сам тада почео да размишљам тек ће у добу животне зрелости достићи свој зенит. Због њих сам, на крају, почео да трагам за одговором и на питање онтологије међуличносних односâ, за постојањем у истинском односу. Ова књига је плод тог трагања и један од покушаја одговора на поменуте дилеме. Писао сам је са свијешћу о својим немоћима и недостацима за које сам увијек вјеровао да ће их Он благодаћу допунити. То је и разлог због кога се усуђујем да вам је предам на читање, вјерујући да ће се, упркос разноликости људских судбина, свако моћи препознати у поменутим питањима. Различите су околности које нас на ова питања подстичу, али је врло тешко замислити да тајна сопственог идентитета, који градимо у односу са другима, те проблем живота и смрти – и то не као апстрактних феномена већ управо у контексту љубави, тј. односа са онима које волимо и без којих нећемо и не можемо да замислимо своје постојање – може неком звучати незанимљиво и ирелевантно. Управо покушај проницања у ову мистерију и њена разрјешења представља главни циљ Зизјуласовог теолошког подухвата, који се скрива иза на први поглед можда исувише апстрактне, али садржајем богато испуњене синтагме релациона онтологија.


    Извор: Владика Григорије.инфо



    Повратне информације корисника

    Recommended Comments

    Нема коментара за приказ.



    Придружите се разговору

    Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

    Guest
    Додај коментар...

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Вести са званичних сајтова Српске Православне Цркве



Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...