Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

  • Добро дошли на Живе Речи Утехе

     Желимо Вам пријатне тренутке на сајту Поуке.орг и форуму Живе Речи Утехе. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
    молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

  • Потресан филм о Диани Будисављевић премијерно приказан у Пули

    Sign in to follow this  

     

     

    Потресан филм о Диани Будисављевић премијерно приказан у Пули

    Свјетска премијера играно-документарне драме “Дневник Диане Будисављевић“ у режији Дане Будисављевић, о херојским подухватима аустријске хуманитарне активисткиње која је за вријеме Другог свјетског рата из ужаса усташких логара спашавала српску дјецу, одржана је синоћ у оквиру програма Пулског филмског фестивала.

    Премијери дуго очекиваног филма присуствовао је и Милорад Пуповац, доскорашњи предсједник Српског народног вијећа у Хрватској и посланик у Сабору и митрополит загребачко-љубљански Порфирије.

    У Пулској Арени филм је гледало више од 4.000 људи, што је нешто мање него што је уобичајно за премијере у току фестивала.

    Потресан филм о храброј Аустријанки, удатој за љекара Јулија Будисављевића православне вјероисповести, настајао је према речима редитељке Дане Будисављевић скоро 10 година.

    – Прије скоро 10 година Наташа Јовичић директорка Спомен подручија Јасеновац упутила ме је на књигу „Дневник Диане Будисављевић“ коју је је Хрватски државни архив издао 2003. године. Од тада радим на настајању филма о тој храброј жени чија одлучност да спашава дјецу из страхота логора није попуштала пред највећим претњама – казала је редитељка филма и додала да је Дианина унука Силвија Сабо пронашла дневник 1978. године.

    – Док је размислила шта да ради са тим и док се дневник преводио са њемачког, услиједиле су припреме за нови рат и опет се радило на антаганозму и мржњи. Београдске дневне новине Вечерње новости почеле су 2010. са фељтоном о Диани Будисављевић и ето нас послије скоро 10 година на премијери филма о њеном херојском делу.

    Врло увјерљиво у насловној улози нашла се хрватска глумица Алма Прица која у сведеном стваралачком оквиру игра ријешеност Диане Будисављевић да не поклекне пред ужасима усташких злочина и покуша да спаси што више дјеце.

    Филм започиње свједочењем једног од четири преживјела логораша који попут наратора говоре о страхотама злочина из личног угла.

    Као дјеца су доспјели у усташке логоре и кроз сузе говоре како су јели убуђало кукурузно брашно и барен кромпир данима и како су многа дјеца умирала од хладноће и неухрањености у тим злочиначким околностима.

    Кажу, гледали су смрт сваког дана.

    У првој четвртини филма српска глумица Миријана Карановић у улози Дианине пријатељице у симболичној епизодној улози изговара реченицу “усташе су олош и бандити који су дошли на власт у Хрватској“ и на тај начин одстрањује сваку сумњу како је филм идеолошки уоквирен.

    Цијелој атмосфери филма доприносе и документарни снимци уласка нацистичких снага у Загреб 1941. године које усхићено поздравља маса грађана на улици.

    Документани материјал се надовезује на играни дио филма у којем публика види на који начин је Диана Будисављевић преко веза свог мужа успјела да добије дозволу за обилажење српске дјеце у логорима.

    Апсолутна тишина у пулској Арени завладала је када су се на великом платну појавили документарни снимци дјеце која стоје у реду да их Диана попише.

    Изгладњели, до главе ошишана малишани, ријетко старији од 10 година, гледају у камеру са страхом и тугом у очима.

    Снимци из такозване дјечије болнице у логору Стара Градишка показују скоро беживотна гола тијела дечака и дјевојчица прекривених мувама, која су преминула тог поподнева када је Диана Будисављевић била у логору.

    На понеком лицу у публици у Арене могу се видјети сузе.

    Редитељка филма је у сусрету са новинарима прије пројекције објаснила да је тај аутентични материјал добила из архива Југословенске кинотеке у Београду.

    – Диана је у свом дневнику написала да су тог дана у Старој Градишки усташе снимале пропагандни филм о Црвеном крсту који спашава дјецу од побуњеника који су их бјежећи оставили. Типична Гебелсова доктрина пропаганде коју су нацисти користили у својим логорима – казала је редитељка филма.

    – Нисам жељела да имамо игране сцене у филму у логору јер би биле патетичне у односу на документарне снимке ужаса – рекла је она.

    Крај остварења припада играним сценама у којима нове комунистичке власти отимају документацију Диане Будисављевић.

    Дуг аплауз и овације за екипу филма нису изостали у пулској Арени по завршетку пројекције оставарења “Дневник Диане Будисављевић“.

    Диана Будисављевић је спасила из усташких логора нешто више од 10.000 српске дјеце.

    Извор: РТРС, https://mitropolija.com/2019/07/19/potresan-film-o-diani-budisavljevic-premijerno-prikazan-u-puli/

    Sign in to follow this  


    Повратне информације корисника

    Recommended Comments

    Где су и ко су потомци спашене деце данас?

    Да ли има неких сведочанстава о и од њихових потомака?

    Share this comment


    Link to comment

    ‘Днeвник Диaнe Будисaвљeвић’ нajбoљи струци и публици


    Oсим Вeликe злaтнe aрeнa зa нajбoљи филм, ‘Днeвник Диaнe Будисaвљeвић’ дoбиo je нaгрaду oцjeњивaчкoг судa фeдeрaциje филмских критичaрa Eурoпe и Meдитeрaнa, кao и нaгрaду публикe Злaтнa врaтa Пулe

    p974yltark7l8sflpkno4486hqv.jpg

    `Днeвник Диaнe Будисaвљeвић’, дoкумeнтaрнo-игрaни филм рeжисeркe Дaнe Будисaвљeвић, нajбoљи je филм нa oвoгoдишњeм 66. пo рeду Пулскoм филмскoм фeстивaлу. Oсим Вeликe злaтнe aрeнa зa нajбoљи филм, дoбиo je нaгрaду oцjeњивaчкoг судa фeдeрaциje филмских критичaрa Eурoпe и Meдитeрaнa – ФEДEOРA, кao и нaгрaду публикe Злaтнa врaтa Пулe.

    Jeднoглaсну oдлуку oцjeњивaчки суд хрвaтскoг нaтjeцaтeљскoг прoгрaмa, кojи су чинили Дaмир Teрeшaк, Пaвao Пaвличић, Диjaнa Видушин, Jaснa Рoссини и Toмислaв Чeгир, oбрaзлoжиo je тимe дa су ‘aутoри нa примjeрeн нaчин приступили вaжнoj пoвиjeснoj тeми и у њeзину рeлeвaнтнoст увjeрили глeдaтeљa’.

    Oцjeњивaчки суд Фeдeрaциje филмских критичaрa, у сaстaву Нeнaд Дукић, Joсип Грoздaнић, Дубрaвкa Лaкић, Сeргej Лaврeнтиeв и Oндрej Бибa, у oбрaзлoжeњу je нaвeo дa сe признaњe дoдjeљуje ‘зa изврснo испричaну истиниту, кoмплeксну и oсjeћajну причу с вeликoм дoзoм дoстojaнствa и снaгe тe успjeшну кoмбинaциjу игрaнoг, дoкумeнтaрнoг и aрхивскoг диjeлa’.

    miihrwyw4e1kkns2693ibbnylvt.jpg

    ‘Днeвник Диaнe Будисaвљeвић’ je с прoсjeчнoм oцjeнoм публикe oд 4,90 биo бoљи oд ‘Ф20’ (4,75) и ‘Пoсљeдњи Србин у хрвaтскoj’ (4,66), дoк je бoмбaстични нajaвљивaни и фaвoризирaни ‘Гeнeрaл’ Aнтунa Врдoљaкa дoбиo oцjeну 3,83.

    Дaнa Будисaвљeвић дoбилa je и нaгрaду Зaгрeбaчкe бaнкe oд 30.000 кунa, дoк je кoмпaниja Teлeкинг 1100 прoдуцeнтицaмa Mиљeнки Чoгeљи и Oлинки Виштици дoдиjeлилa прoдукциje услугe, oбрaду и мaстeринг сликe и звукa, у изнoсу oд 15.000 eурa.

    Aрeну зa нajбoљeг глумцa дoбиo je Kрeшимир Mикић, зaхвaљуjући улoзи министрa у филму ‘Koja je oвo држaвa’, дoк je титулу нajбoљe глумицe oсвojилa Христинa Пoпoвић зa улoгу Хрвojкe Хoрвaт у филму ‘Пoсљeдњи Србин у Хрвaтскoj’.

    У кaтeгoриjи Хрвaтски прoгрaм - мaњинскa хрвaтскa кoпрoдукциja, Злaтнa aрeнa зa нajбoљи филм дoдиjeљeнa je филму ‘Рaфaëл’ Бeнa Сoмбoгaaртa, Злaтнa aрeнa зa рeжиjу Teoни Стругaр Mитeвскoj зa филм ‘Бoг пoстojи, њeнo имe je Пeтруниja’, a зa глумaчкo oствaрeњe Jудити Фрaнкoвић Брдaр зa улoгу Aнe Joвaнoвић у филму ‘Избрисaнa’ Mихe Maззиниja.

    Oсим ‘Днeвнику’, жири фeдeрaциje критичaрa je дao признaњa филму ‘Шaвoви’ Mирoслaвa Teрзићa кao нajбoљoj мaњинскoj прoдукциjи, кao и глумици Jудиту Фрaнкoвић Брдaр зa ‘крeирaњe изузeтнo кoмплeкснoг глaвнoг ликa прeдoчeнoг вeликoм eкспрeсивнoшћу’.

    Пoдсjeтимo, у кaтeгoриjи хрвaтскoг филмa тaкмичили су сe Врдoљaкoв ‘Гeнeрaл, ‘Koja je oвo држaвa’ Винкa Брeшaнa, ‘Сaм сaмцaт’ Бoбe Jeлчићa, ‘Пoсљeдњи Србин у Хрвaтскoj’ Прeдрaгa Личинe, ‘Ф20’ Aрсeнa Aнтoнa Oстojићa, ‘Дoпунскa нaстaвa’ Ивaнa-Гoрaнa Витeзa, ‘Днeвник Диaнe Будисaвљeвић’ Дaнa Будисaвљeвић и ‘Moj дидa je пao с Maрсa’, Дрaжeнa Жaркoвићa и Maринe Aндрee Шкoп.

    У кaтeгoриjи мaњинских хрвaтских кoпрoдукциja тaкмичили су сe ‘Рeжи’ Koстe Ђoрђeвићa, ‘Рaфaëл’ Бeнa Сoмбoгaaртa, ‘Избрисaнa’ Mихe Maззиниja, ‘Teрeт’ Oгњeнa Глaвoнићa, ‘Бoг пoстojи, њeнo имe je Пeтруниja’ Teoнe Стругaр Mитeвскa и ‘Шaвoви’ Mирoслaвa Teрзићa.

    logo.png

    Share this comment


    Link to comment

    Ante Tomić: I dalje živimo u '41., i dalje se pjeva o 'gustoj magli'. Zato je važno pogledati ovaj film. Ako u vama ima imalo pameti shvatit ćete koliko je ustaški režim bio nakazan i sotonski

     

    VLAŠKA POSLA

    Redateljica Dana Budisavljević efektno je okončala jedan višegodišnji zamašan i brižljiv trud

    Piše: Ante Tomić

    Foto Darko Tomaš/Hanza media

     

    Muškarac u čamcu mirno priča svoju strašnu priču. “Zovem se Živko. Kad sam rođen, ne znam. Gdje sam rođen, ne znam. Kao što ne znam ni tko su mi roditelji”, govori on u savršenoj tišini, veslajući preko rijeke, kroz maglu gustu kao pamuk. Ne vidi se ni obala, ni šaš, ni vrbe, samo mali crni čamac i pogrbljeni obris veslača na krmi.

     

    Prizor je mističan, biblijski, jedan bez prošlosti izranja iz ništavila i nestaje ponovno u njemu, plovi lagano niz rijeku upravo kao što je Mojsije kao beba klizio Nilom u košari od trske oblijepljenoj smolom, prije nego što ga je faraonova kći našla.

    Tako počinje “Dnevnik Diane Budisavljević”, film o Austrijanki iz Innsbrucka koja se udala za zagrebačkog kirurga Julija Budisavljevića, i u Drugom svjetskom ratu iz ustaških logora spasila više od deset, a po nekim izvorima čak dvanaest tisuća srpske djece. Film će Dana Budisavljević, redateljica zbunjujuće sličnog imena, premda s naslovnom junakinjom nije u rodu, za koji dan predstaviti na Pulskom festivalu i tako okončati jedan višegodišnji, zamašan i brižljiv trud.

    Neustrašiva kućanica

    Na temelju privatnih zapisa, povijesnih snimki i kazivanja svjedoka dulje je od desetljeća rekonstruirala biografiju jedne čudesne žene o kojoj se ne zna mnogo, ili se barem dosad nije znalo. Izvori su neobično oskudni imaju li se na pameti razmjeri humanitarnog podviga Diane Budisavljević i nekolicine njezinih suradnika, većeg od podviga mnogih utjecajnih i bogatih organizacija, Caritasa i Crvenog križa.

    Takva se velika dobrota zapravo može upoznati samo u velikom zlu. Možda ni sama Diana Budisavljević, dobrostojeća građanka, samozatajna kućanica, liječnička supruga kojoj je do rata glavna briga bila paziti da sluškinja valjano očerupa pijetla, nije znala da u sebi ima snage stati pred jedno čudovište poput Maksa Luburića i neustrašivo se zauzeti za živote polumrtve nejači iz srpskih sela.

    U nedostatku materijala redateljica miješa kazivanja četvero preživjele djece, danas sedamdesetogodišnjaka i osamdesetogodišnjaka, s igranima dijelovima, u kojima junakinju glumi Alma Prica. Neosjetno, bešavno, čas smo u današnjem vremenu, a čas u četrdesetim godinama prošlog stoljeća. Priča skladno teče, crno-bijeli kadrovi nižu se ravnomjerno, u postojanom ritmu, da na trenutak ni ne shvatite da ste se našli usred pakla, u Staroj Gradiški, u gomili jednako ostriženih djevojčica i dječaka, kojima su ustaše poklali roditelje ili ih stočnim transportom poslali na rad u Njemačku, među bebama koje pokrivene muhama, mršave kao skeleti, polagano trepćući izdišu na golom betonskom podu.

    Kad se nakon toga dijela, kratke autentične dokumentarne snimke iz svibnja četrdeset druge, na kojoj se na trenutak vidi i prava Diana Budisavljević u uniformi bolničarke, ponovno vratimo u dvije tisuće i neku, gdje Milorad iz Vukovara pripovijeda kako je u logoru izgubio sestricu i dan-danas ga muči gdje je ona pokopana, osjetite najednom jedan teški emotivni udarac, tuga toga penzionera pregazi vas kao dizelska lokomotiva.

    Djeca stradalnici

    Priče četvero nekadašnje djece stradalnika, Živka Zelenbrza, Nade Vlaisavljević, Zorke Janjanin i Milorada Jandrića možda su najuspjeliji dio “Dnevnika Diane Budisavljević”, ali teško je zapravo išta izdvojiti iz cjeline, ono jučerašnje i ovo današnje neprimjetno se pretapaju, cijeli je film u jednom, istom vremenu.

    Napokon, i kad završi, ne znate šta je prošlost, a šta sadašnjost, jer se crno-bijela priča nastavlja. I kad se ekran zacrni, znate i sami, mi i dalje živimo u četrdeset prvoj. Sve je isto. Upitate se, na primjer, je li neprovidna magla kroz koju na početku vesla muškarac bez prošlosti ona magla iz stare ustaške pjesme “Spustila se gusta magla iznad Zagreba”, ili je posrijedi magla iz stiha “Opet će se gusta magla spustiti” iz nešto novije pjesme “Reci brate moj”, a koju su zajedno snimili Marko Perković Thompson i Miroslav Škoro dok su još bili kumovi i prijatelji.

    Zbog toga je “Dnevnik Diane Budisavljević” nešto najistinitije, najvažnije i najaktualnije što ćete vidjeti unatrag mnogo godina.

    U priči o masovnom i bezobzirnom zločinu nad djecom, ne nad nekim odraslim, punoljetnim muškarcima s oružjem, koji su uhapšeni i strijeljani bez suđenja, već mališanima predškolske dobi, uvrh glave deranima iz nižih razreda osmoljetke, shvatit ćete kakav je to bio nakazan, sotonski režim. Ima li u vama imalo poštenja i pameti, unatoč svemu što vam tvrde Jakov Sedlar i Zlatko Hasanbegović, usprkos srednjoškolskim lirskim proplamsajima Ruže Tomašić, doći će vam bistro: ustaše, majko sveta, kakav je to šljam bio!

    https://www.slobodnadalmacija.hr/misljenja/vlaska-posla/clanak/id/612720/ante-tomic-i-dalje-zivimo-u-3941-i-dalje-se-pjeva-o-39gustoj-magli39-zato-je-vazno-pogledati-ovaj-film-ako-u-vama-ima-imalo-pameti-shvatit-cete-koliko-je-ustaski-rezim-bio-nakazan-i-sotonski

    Share this comment


    Link to comment
    On 20.7.2019. at 17:09, александар живаљев рече

    Ante Tomić

    Ovaj čovek je još jedan dokaz da je nekadašnji sustav vojnog školstva skupio "najbolje od najboljih".

    Ne toliko možda u smislu "pameti", a ono u smislu "časti"!

    A kada se spoje pamet i čast, dobijamo, među ostalima i Antu.

    I dobijamo ČOVEKA!

    Koji kao kolumnista "Slobodne Dalmacije" napiše ovakav tekst.

    A ajd ti živi u Splitu, piši za "Slobodnu" i budi čovjek.

    Teško je to. Ali biva!

    Ante Tomić, običan čovek u vremena "čudna". Kraj "plinare"!

    I "čovek" koji će u svom "čovećanstvu" biti slobodan da rekne sve što na štetu Srba u Hrvatskoj danas - ne valja!

    A ne valja mnogo toga! Živ bio Anto!

    Share this comment


    Link to comment

    У овом тренутку адреналин полако попушта и наступа умор. Нисам очекивала овакав успех, била сам концентрисана да у Пули, на првом јавном приказивању филма, на његовој светској премијери — видим реакцију публике. И догодила се пројекција за памћење.

    Ово у разговору за Спутњик каже Дана Будисављевић, редитељка филма „Дневник Дијане Будисављевић“, после тријумфа на Пулском филмском фестивалу на којем је освојила главну Златну арену, признање жирија критике и награду публике.

    Њена повест о Аустријанки која је из јасеновачког ужаса спасила 10.000 српске деце, састављена од документарних и играних делова, оставила је пулску публику без даха. А онда је тишину сменио аплауз, а мало потом је све крунисано златом...

    „Кажу ми људи који дуго походе Пулски фестивал да никада нису осетили тако концентрисану тишину: могло се чути како дише 400 хиљада људи“, описује атмосферу из Арене награђена редитељка. „Када је почела одјавна шпица, проломио се аплауз који је трајао осам минута и пратио нас док сви нисмо изашли на бину и поклонили се. И то је заиста било за понос. Пресрећна сам што је Пула тако схватила филм и на неки начин му одредила даљи живот. Чини ми се да се те вечери догодило нешто што је веће и од самог филма.“

    • 1120429173.jpg
    • 1120429139.jpg
    • 1120429102.jpg
     
    1 / 3
    PRODUKCIJA: HULAHOP
    Сцена из филма „Дневник Диане Будисављевић“

    Дуго сте се бавили овом темом, целу деценију сте истраживали архиве, документа, проверавали податке, трагали за „Дијанином децом“... Да ли је такав рад само уметнички, како Ви гледате после свега на свој укупни ангажман?

    — Мислим да се ради о јединственом филму и поступку, барем на нивоу Хрватске. Дијанин „Дневник“ сам прочитала 2010. године, иако је он изашао неколико година раније и то баш захваљујући сличности у нашим именима. Тадашња управница спомен-подручја Јасеновац питала ме је да ли можда знам нешто више о тој жени, Дијани Будисављевић и да ли смо можда у роду. До тада нисам била чула за Дијану. Након читања „Дневника“ , те тако фасцинантне приче, суочила сам се с тим да је реч о једној потпуно непознатој акцији. О Дијани је сведочила само та једна фотографија која се нашла и на корицама „Дневника“, а сви њени сарадници, којих је било више од стотину, били су потпуно непознати: када бисмо уписали њихово име на „Гуглу“, резултат је био нула. Схватила сам да морамо потражити њихове породице, сазнати ко су били ти људи, да морамо трагати за Дијаном и за њеном децом.

    1120429073.jpg
    PRODUKCIJA: HULAHOP
    Екипа која је радила на филму: Олинка Виштица, Дана Будисављевић, Алма Прица, Бисерка Ипша, Ливио Бадурина, Јасенко Расол, Вилим Матула

    Како су та некадашња деца, која су данас времешни људи, реаговали на сусрет са вама?

    — Сви су били јако потресени и захвални што их је после толико година неко потражио. То је прича која је била закопана и у њима и у нашој историји.

    Да ли сте се сматрали храбром, будући да сте једну осетљиву и заборављену причу извукли из прашине и сместивши је у филм, учинили је јавном?

    — Мени се та прича једноставно догодила. Кад сам прочитала „Дневник“, знала сам да морам дати све од себе да то преточим у филм, утолико пре што ми је дато огромно поверење од стране Дијанине унуке, али не могу рећи да сам се осећала храбром. Пре бих рекла да сам се осећала врло уплашено, јер се радило о пројекту већем од било чега што сам до тада радила. Требало је и режисерски и сценаристички и финансијски и у сваком смислу све то довести до краја. У тих десет година, колико је трајао овај рад, пуно пута сам размишљала како са свим тим да се изборим... Међутим, снага која извире из „Дневника“ и доброта тих преживелих људи са којима смо разговарали, ни мени ни екипи није дала да одустанемо. Толико сам срећна што су и они били у Пули и што су видели филм.

    1120429367.jpg
    © WIKIPEDIA /
    Диана Будисављевић

    Дијана Будисављевић је нетипична хероина — уместо борца са бомбама, пред нама је аристократкиња која се непристајањем на зло уздигла до херојства. Колико таква јунакиња и њен чин данас могу на прави начин бити вредновани и бити пример, будући да живимо у веома чудним временима?

    — Управо је то за мене у овој причи било привлачно. Ја сам, разуме се, на страни антифашизма и дивим се свим младим девојкама које су кренуле у борбу против фашизма, против усташа, са бомбама и пушкама... Али, оно што је фасцинантно и зашто Дијана јако одговара нашем данашњем времену, јесте то што је она заправо родоначелница онога што називамо грађанска акција. А то је акција која иде мирним путем и која је усмерена на уверење да се и у најстрашнијим временима и околностима неке ствари не смеју дешавати. Не могу се чинити страхоте нити злочини, чак и ако смо у рату — то је Дијанина порука. То је и оно што ми као грађани често покушавамо извести. Ни ми не идемо са пиштољима, него покушавамо натерати — свако своју државу — да ипак поштује људска права. Дијана је страшно модеран лик и баш она нам данас јако треба. Мислим да је публика то разумела и да је отуда и била таква њена реакција.

    1120429000.jpg
    PRODUKCIJA: HULAHOP
    Плакат филма „Дневник Диане Будисављевић“

    Публика је изгледа показала да јој је потребнија Дијана од „Генерала“, Врдољаковог филма о Готовини, којег је Ваш филм „потукао до ногу“. Да ли је, по Вашем мишљењу, пулска публика бирала по уметничким критеријумима, или је то био избор између две идеје?

    — То се, када се сад гледа, тако може рећи. Међутим, у стварању филма, па чак и приказивању, ми се нисмо упоређивали са другим филмовима. Оно што сам ја видела у Пули и оно што је на крају закључио стручни жири, као и публика и жири критичара, јесте да људи желе истину. Да се неко озбиљно и одговорно бави оним што филм приказује. И верујем да је ту била наша снага. Ми смо се прихватили једне велике епске теме, а и сами знате да су се многи наши филмаши разметали тиме да ће радити филм о Дијани, о Јасеновцу, државе су обећавале велике буџете... Међутим, баш овакав минуциозни и ако могу рећи самозатајни рад и непредавање тој мегаломанији, на крају је резултирао оваквом акламацијом. Да публика то није толико и тако прихватила, не знам да ли би се жири усудио да овако досуди. Дефинитивно се десило нешто више од филма. На неки начин је победила нада у озбиљно филмско стваралаштво, али и нада да увек и у најгорим временима има добрих људи и да би се њима требало инспирисати. Такође, мислим да је ово и велика победа и филма и фестивала и публике. Отуда и моја нада да су пред нама неки бољи дани. Не знам да ли филм може променити свет, али сигурна сам да је оно што се догодило у Пули најава неке промене, излаза из блата и рововске битке, из нефункционалних расправа у којима нико неће променити ниједну једину позицију. Ово буди наду да ће се ићи према неком добру. Нада је препознавање Дијане, њених сарадника, њене деце, као и то што им данас одајемо почаст.

    https://rs.sputniknews.com/kultura/201907221120430522-u-puli-se-desilo-nesto-vise-od-filma--ljudi-zele-istinu-foto-/

    Share this comment


    Link to comment

    Ustaše su je mrzile, a ni Juga ni Hrvatska nisu je voljeli

    KOLUMNU PIŠE Dalibor Milas, teolog
     27. SRPNJA 2019.
     

    Dnevnik Diane BudisavljevićSCREENSHOT

     
     
     
    Iz Jasenovca je spasila više od 15.000 djece koja su preživjela NDH, niti Stepinac nije htio pomoći, nitko iz politike

    Film "Dnevnik Diane Budisavljević" redateljice Dane Budisavljević premijerno je prikazan na nedavno završenom Filmskom festivalu u Puli. Glavnu ulogu u ovom filmu odigrala je Alma Prica. Film je oduševio i publiku i stručni žiri te osvojio tri najvažnije nagrade: Zlatnu arenu za najbolji film, nagradu Zlatna vrata Pule za najbolji film po izboru publike s ocjenom 4,9 i Zlatnu arenu za režiju.

    Ovaj film je priča o jednoj zaboravljenoj, zanemarenoj i namjerno ignoriranoj junakinji iz Drugog svjetskog rata. Riječ je o Austrijanki koja se udajom za liječnika Julija Budisavljevića preselila u Zagreb. Kad je započeo rat, ona je imala 50 godina i živjela je u centru Zagreba.

    Kad saznaje što se događa u ustaškim logorima, koristeći svoje austrijsko podrijetlo, apelira na vlast, Crkvu i Crveni križ da spase barem djecu te s prijateljima pokreće veliku akciju. Film "Dnevnik Diane Budisavljević" bit će službeno predstavljen i prikazan i u Zagrebu i u Splitu. Tko je zapravo bila Diana Budisavljević i zašto je njezina priča važna za nas danas? Diana Budisavljević (1891. - 1978.) bila je austrijska humanistica i aktivistica rođena u Innsbrucku. Poznata je po tome što je tijekom Drugog svjetskog rata (1941. - 1945.) u Hrvatskoj organizirala sa suradnicima privatnu akciju spašavanja i zbrinjavanja žena i djece srpskog podrijetla iz logora ustaškog režima. I nacisti su bili milosrdniji od ustaša Diana, koja je po zanimanju bila medicinska sestra, upoznala je u Innsbrucku budućeg muža Julija Budisavljevića, inače kirurga i Srbina iz Hrvatske. Vjenčali su se 1917. te se dvije godine kasnije preselili u Zagreb, gdje je Julije počeo raditi kao sveučilišni profesor na Medicinskom fakultetu u Zagrebu. Nakon što je saznala za tragediju srpske djece u ustaškim logorima, Diana je iskoristila svoje austrijsko podrijetlo i austrijske veze u NDH kako bi došla do najodgovornijih ljudi u svim razinama vlasti te tako osigurala sve što je potrebno za svoju akciju spašavanja srpske djece. Nova vlast nije bila oduševljena njezinim angažmanom. Ustaški režim je njezina supruga Julija Budisavljevića, inače Srbina i sveučilišnog profesora, prisilno umirovio, ali ga nisu smjeli dirati samo zato što je profesor Budisavljević bio jako ugledan i cijenjen u Zagrebu. Diana je bila Austrijanka (dakle, državljanka Trećeg Reicha), što joj je omogućilo zaštitu od eventualnog ustaškog progona te kontakt s nekim njemačkim dužnosnicima u NDH, koji su podržali njezinu akciju. Ispada na kraju da su i originalni nacisti bili milosrdniji od domaćih poltrona i zločinaca. Sa svojom najbližom suradnicom Ivankom Džakulom, Diana Budisavljević je vodila preciznu kartoteku s imenima i fotografijama djece, uz pomoć koje bi preživjele majke kasnije mogle lakše pronaći svoju djecu. Po završetku rata komunisti su zaplijenili kompletnu datoteku te tako onemogućili Diani Budisavljević i njezinim suradnicima da svoju akciju uspješno privedu kraju.

    Iako je teško odrediti točan broj spašene i preživjele djece, pojedini austrijski mediji kalkuliraju s brojkom od ukupno 15.536 djevojčica i dječaka. Iz dnevnika, koji je Diana Budisavljević gotovo cijelo vrijeme vodila, jasno se može iščitati kako je ona tijekom cijele "operacije" inzistirala da sama akcija djeluje nezavisno, a ne pod okriljem bilo kakvog pokreta. Diana Budisavljević nije bila član nekakve organizacije i cijelo se vrijeme, sa suradnicima, trudila da ova akcija spašavanja zadrži karakter građanske inicijative. To što ovakvu jednu inicijativu predvodi i organizira jedna žena (i Austrijanka) - mnogima se nije svidjelo. To je vjerojatno jedan od razloga zašto je OZNA Diani Budisavljević oduzela pažljivo vođenu kartoteku sve djece te joj zabranila daljnji rad. Da stvar bude gora, svi njezini suradnici su također bili pod posebnom lupom novog (komunističkog) režima. Ona je heroj antifašizma Sa suprugom Julijem vratila se 1972. godine razočarana u Innsbruck, gdje je na kraju i preminula 1978. godine. Jugoslavenski komunisti joj nisu dali pripadajuće počasti samo zato što u ovom slučaju neki partizan nije ispao humani superheroj. No ne treba kriviti samo komuniste. Komunistički režim ne postoji već gotovo dva desetljeća, pa je javnost tek nedavno dobila priliku upoznati se s ovom pričom. Kako to? Kao prvo, komunisti je nisu voljeli iz dva razloga: bila je Austrijanka i odbijala se svrstati na njihovu stranu. Dakle, novi režim je nije mogao instrumentalizirati kako bi ona i njezina pričala poslužili svrsi. Komunistima, koji nisu bili na "ti" s demokracijom i konceptom građanskog društva, Diana Budisavljević je predstavljala plutajuću minu koja je prijetila ugroziti novi državni i društveni ustroj, a novi režim si takvu opasnost nije mogao dopustiti. To je razlog zašto je ona, unatoč svemu, bila marginalizirana. JUSP JASENOVAC Suprotno nekim očekivanjima, priča Diane Budisavljević nije doživjela afirmaciju ni nakon kolapsa komunističkog režima samo zato što nije bila "naša", što je bila poznata po pomaganju tad omraženim Srbima i što je svojim djelovanjem indirektno rušila ustaški režim. Diana Budisavljević se tako ni kriva ni dužna našla na vjetrometini između dvije na prvi pogled suprotstavljene, a u biti jako slične frakcije koje nisu trpjele one koji drugačije misle i po potrebi kontra djeluju. No nije ovo prvi put da zbog ideoloških dimnih bombi propuštamo vidjeti najautentičnije ljudske priče i sudbine.

    Primjer i priča Diane Budisavljević je također jedan od dokaza da je u Hrvatskoj, pored partizana i komunista, postojala i građanska klasa koja se hrabro suprotstavljala zločinima ustaškog režima. Osim partizana koji su pružali oružani otpor hrvatskim fašistima, bilo je i Hrvata nekomunista koji su samostalno i odvažno pružali otpor na jedan drugačiji način. Iako se u Hrvatskoj, Srbiji i Austriji nalazi nekoliko parkova i ulica s njezinim imenom, tužna je činjenica da ova balkanska ženska inačica planetarno popularnog Oscara Schindlera kod nas nikad nije doživjela pravo priznanje. Ne zbog nje same, jer to njoj više nije ni potrebno, nego zbog nas. Njezina priča i primjer su danas potrebni svima nama, a na poseban način onima koji iza nas tek trebaju doći.

    https://www.express.hr/life/ustase-su-je-mrzile-a-ni-juga-ni-hrvatska-nisu-je-voljeli-22317?fbclid=IwAR0Y1G_Z7vgJtP5z5hRrLf6IoElvj5IWEhKSVVgyi-MAq7jfQ_PxrpshVSM

    Share this comment


    Link to comment

    Трагедија нас Срба је,  имећу осталог, у томе што нам је Милан Недић издајник а Тито великан. Што не знамо гроб Дражи Михајловићу а вампира чувамо. Што се нисмо ослободили духа комунизма. Што не кушамо од слободе након милиона изгинулих управо зарад слободе.

    А највећа трагедија је што нисмо сачували имена мртвих. Што не обележисмо достојанствено сва стратишта, свете гробнице. И што сада не видимо свете које нам посла Бог.

    Једна од светих је и Дијана. Американци би од ње направили космичку диву. А нас чак ни као информацијаи не интересује. Још има Срба који тврде да је сарађивала са Павелићем. А Дијанина документација је код нас, у једном једином примерку.

    Али се чудо догодили у Пули на додели награде. Свако ко жели може видети о ком чуду се ради.

    Share this comment


    Link to comment
    пре 3 минута, Мирослав1 рече

    Милан Недић јесте злочинац и колаборациониста.

     А новопридошле у заједницу примите без испитивања - апостол Павле.

    Share this comment


    Link to comment
    пре 41 минута, Марио Токовић рече

     А новопридошле у заједницу примите без испитивања - апостол Павле.

    I za tebe i za sve druge ovo nije tema o nedičevcima i td već o ovoj plemenitoj ženi. Ako nemaš pta da napišeš na zadanu temu ne piši! 

    Share this comment


    Link to comment

    Свако ко је кварио план усташа и комуниста о затирању Срба и православља проглашен је за издајника, четника или му је прилепљена нека слична етикета. Дијана је битно угрозила план да трећина Срба буде побијена па су тешком муком ипак остварили, за трећину која је покрштена Степинац се проглашава блаженим, а што се тиче плана да се трећина протера то је код Броза и премашено.

    Share this comment


    Link to comment


    Придружите се разговору

    Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

    Guest
    Додај коментар...

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Вести са званичних сајтова Српске Православне Цркве



Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...