Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

  • Добро дошли на Живе Речи Утехе

     Желимо Вам пријатне тренутке на сајту Поуке.орг и форуму Живе Речи Утехе. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
    молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

  • Милан Ракић
    Милан Ракић

    Оглед о Бранимиру

    Sign in to follow this  

      „Нисам песник. Ја никад не пишем текстове ако немам мелодију. Морам да имам музику да бих писао текст. Имам апсолутни слух, али сам песник аматер.“

      Бранимир Штулић

    .

    Stulic.jpg

    Да нисам прочитао дотични интервју Петра Поповића са Бранимиром Штулићем не бих био испровоциран да напишем приказ о Бранимиру Штулићу, песнику. Занима ме да ли је Бранимир хтео да испровоцира некога да напише приказ његовог дела или је могуће да je неки „академик“, једном таквом генију, могао подметнути присилну мисао да може постојати нешто такво као што је „песник аматер“. Ипак је и он (Бранимир) само човек, мисаоно биће, од крви и меса, иако је божји аватар. „Етаблирани песник“, „епски песник“, „дворска луда“, „академски песник“, „песник са продатим тиражима књига“ и ко зна како се све не формулишу песници у систему обрнутих вредности. Чак и песници се, као и сви људи добре воље, сналазе у таквом систему као акробате на жици. Песник се не постаје у тренутку када ти на памет падне мелодија, као што Бранимир скромно тврди. Узмимо опцију да Бранимир није желео да постане песник, да је желео да буде само музичар. Као музичар је знао да је глас само инструмент у песми и као професионалац одрадио посао, многе су се ствари код њега идеално уклопиле, што није могло бити случајно. Евидентно је да је радио на себи не би ли искристалисао свој дар и пронашао оригиналан стил. Знајући да је мелодији потребан текст, покушавао је да га пронађе код „правих“ песника и пошто га није могао пронаћи морао га је сам написати и тако постати „песник аматер“. Гле чуда, испало је, боље бити не може. Требамо ли поверовати да су само у православљу чуда могућа. И тако Бранимир, хришћански скромно, изјављује да је „песник аматер“, али биће да је хтео да каже „ко се све данас прозива песником ја са таквима не желим ни бити, ни пити“.

    Човек који је написао најлепши стих о гордости, која у атеизму доводи до отуђења човека „Једног дана нема ме, да никада не дођем. Пријатеље које знам, не познајем кад прођем.“ - мора бити песник и само песник.

    Можда ће неко помислити да претерујем, али у песми „Равно до дна“ он је описао могућу библијску ситуацију доласка Антихриста. „Долазим ти као фантом слободе да те водим равно до дна... Демонска игра одбачених људи... Ко је заузео мјеста у рају, поштење и власт... Лоше прикривена жеља, далеки циљ.“

    Демонизацију човека опхрваном влашћу описао је у песми „Курвини синови“. „Иза прозора немирног сна осјећам њихове сјене. Гледам како кроз зидове плешу. Курвини синови. Затвори губицу није вриједна заната. Истреси горчину до краја, на стратешким мјестима њихови људи. Лутка од крви, без трунке идеје. Убице на цести. Лоша ноћ. Бјежим из града. Они долазе. Курвини синови.“

    Хришћански одговор на све то дао је у песми „Е, па, што“: „Неман има стотину лица, и док пијеш и ходаш, загрљен у тами и док те милују храпаве руке, и док лижеш расјечене усне... А онда Божије сирене заустављају промет... и живот се смирује као млијеко у чаши.“

    Сваки велики уметник мора да буде свестан да слава и власт неумитно доводе до гордости, која је у суштини демонска превара. На срећу Бранимир се с тим изборио. Одакле му је пристигло толико знање? Хришћанство је изучио, вероватно, не само свирајући испред цркве. Имао је потребу да сазна и пренесе своје знање. Као уметник поседовао је преко потребну моћ опажања. „Завирујем у гомилу, проматрам свијет.“...“Сретан сам што нисам као други. Не затупљују ме медијима.“...

    Branimir-Stulic.jpg

    Одувек сам веровао да му је у његовим песмама текст био битнији, али он и даље тврди другачије. Опрости ми, грешноме, брате, Бранимире, заради твоје хришћанске скромности могу ти рећи да си нас, сву твоју децу, само покушао разочарати изјавом да ниси песник, али ниси успео. Како си онда могао препевати грандиозне епове „Илијаду“ и „Одисеју“, ако ниси песник? Написао је, само, преко 200 песама и некакав „академик“ му је рекао да се не може сматрати песником већ само трубадуром, који није желео да му песме таворе по библиотекама већ се за њих изборио да стигну до ушију слушалаца, додавши им мелодију. Неко је рекао да је правом песнику потребно да има само две написане књиге. Он је објавио само једну збирку својих песама у писаном издању, али ја бих желео да доживим дан када ће се (нескромно), неке, његове песме наћи у дечјим читанкама.

    ac3a9b85b64a1d9992c376abeaad8569.jpg

    „Ниједно уметничко дело није завршено“, дозволите ми да цитирам Андрића. После 30 и више година од настанка Бранимирових песама имам права да кажем да из његових песама извире, пре свега, хришћанска мудрост и поука. Био је у својим песмама социолог и психолог, хроничар друштвених збивања, јачи од свих медија. Подсвесно је васпитавао генерације слушалаца, иако на жалост своју децу није имао, што је проклетство. Или слободна воља. сваког генија и још увек их васпитава. Дан-данас можете на нету пронаћи коментаре младих који се куну да су од Бранимира научили више од својих родитеља. „Гледам како пролазе дјечаци. Они не разумију свој свијет. Слушам како балаве између себе.“... „Клинци зуре у ТВ и то по цијели дан, очи су им четвртасте као екран“... Имао је потребу да уметничко-зналачко-занатски пласира поруку и не буде само марионета на жици јер је схватио куда води пут „дарвиновог мајмуна“. Певао је о стварима које нисмо могли прочитати у новинама, док смо живели у „савршеном комунистичком друштву“.

    Његова мисија је прерасла његов професионализам, ма колико се он бранио од тога јер га свако мало меша са локалном политиком, не схватајући да његова животна философија није могла бити никако локална. Први пут смо у његовим песмама могли чути да у комунизму живе људи на маргинама и да нису задовољни системом. Све време нам је поручивао да је површно размишљање и олако прихватање стварности преопасно, ако не и погубно. Дефинисао је праву природу атеистичког система и схватио његову погибељност, по човека, и то је пласирао, кроз песму, милионском аудиторијуму, на себи својствен начин, оригинално, са стилом, професионално. Иако тврди да за све то није имао жеље, онда можемо закључити да је то била божја воља. Желео је да скрене пажњу, и упозори, на оно што је видео и закључио, да је човеку, као мисаоном бићу, у таквом систему потребна огромна храброст да би освојио стварну слободу, као и то да апсолутна слобода не може постојати, нити бити дата човеку на слободну употребу јер је све(т) превара и представа.

    branimir-johnny-stulic-objavio-6-novih-pjesama-na-youtubeu-504x335-20090938-20101019012536-234210.jpg

    У песми „Јаблан“ (директно асоцира на Кочићеву приповетку „Јаблан“, из читанки) је то овако описао: „Продај све, осим блање и крени, другом страном“. Другим речима: ако немаш cojones учи школу и чекај на бироу да те се неки тајкун досети. Упозоравао је на суштину друштвеног система (атеизам који доводи до демонизације човека, уништавање самосвојности, аналитичког размишљања мисаоног бића), обрадио је, скоро, сваку појаву у човеку, растрзаном између атеизма и хришћанства, у шестом по реду социолошком експерименту на Балкану, за последњих стотину година. Обрађивао је широк дијапазон психолошких појава, у човеку, у новонасталом либерално-комунистичком систему: страх, меланхолију, апатију, отуђеност, растрзаност у личности, погрешан однос између полова, лицемерје, одвојеност од Бога, демонизацију, полуобразовање... Вероватно ни сам није био свестан својих порука (да ли?), али оне су ту и тек данас су разумљиве.

    Његово схватање мушко-женских односа, сексуалности, разлике у културама, рецимо, у песми „Жена из другог система“, су нама, младима у одрастању, помогле да схватимо утицај феминизма у друштву, насупрот народњачким мотивима у којима се велича жена као објекат сексуалности и центар света и мушких живота, где у суштини лежи демонизација и хипер-контрола... Написао је неке од најлепших љубавних стихова као што су: „Осјећам да лутам кроз терасе свијести, нешто се у мени дијели, јер те волим. Не мариш за то.“... “Неко ме воли, душу ми нуди, неко је странац, исто као и ја.“... “Ноћи су овдје равнодушне сјене. Када спавам заклањам лице. И увијек сањам топле усне жене. Како ме љубе.“... „Јутро на обали, као ти и ја, напуштени бродови, пливају лијено, расточене олупине, као ти и ја.“... “Пољуби ме, па ми прсте у косу увуци и загрли, привиј се тик уз мене и запјевај ако знаш. Било што. Ах, ти лудо једина.“... „Она љуби преко воље. Вјерујем да није зла. Али, ипак има чудне навике. Њен респект за мој новац. Увијек ме испровоцира.“ Да ли ми се чини или је ово дефиниција данашњих „спонзоруша“. Такође, је тај либерални феномен описао мало јасније и у песми „Крвава Мери“...

    dzoni.jpg

    Посао којим се бавио омогућавао му је да сусреће различите људе на различитим друштвеним степеницама, те је уз свој дар опажања могао да закључи: „Зашто идиоти постају цењени људи.“... „Шта ти ту можеш, не буди луд, они буду тебе Риста равно на суд... Ударац у главу ме буквално довлачи свијести. Ако не слушаш, курвин сине, нећеш ни јести, а ја, ја немам дара, забрањено је да се одговара...“ У време комунизма његови су стихови били несхватљиви неким младим људима који су тек стасавали у друштву и разумели су само мелодију и подсвесно је певушили, али свако данас може рећи да је у своме животу доживео макар једну Бранимирову песму. Не волим да га зовем Џони јер Бранимир је лепо словенско име. Евидентно је да његову поезију није пратио развој друштвене свести и он је тога био свестан. Одлично је искористио музику и поезију као медиј за преношење порука, у времену, као и данас, где су такве поруке могле проћи само индијанским димним сигналима.

    Може нам се учинити да Бранимира Штулића, песника, тешко можемо разумети, али немојмо се заносити да је код њега нечега било случајног или површног. Он је био ерудита и професионалац. Уз њега су одрастале генерације, којима је био идеал и утеха, некима једина коју су имали, иако он као прави хришћанин то негира и не жели да га повезују са тим појмом. Бранимир је суви геније, божји аватар, курир, гласноговорник, философ, мислилац, који нам је препевавао поуке из књига које је читао. То сам схватио по песми „Пуковник и покојник“ коју сам чуо у исто време када сам и сам прочитао Маркесов роман „Пуковнику нема ко да пише“. Касније сам у једном његовом интервјуу чуо његово признање да је песма настала према тој новели, али ја сам тада разумео да Бранимир, из свих књига које је прочитао (а читао је само добре књиге, сасвим сигурно) извлачи поенту и пласира је онима који нису имали прилике да те књиге прочитају. Такође у његовој љубави према историји и познавању историје можемо схватити толику снагу универзалних порука у његовим песмама, да се могу назвати епским. „Уметничко-занатски трик“, да га тако назовемо, у његовим песмама, био је у томе што је схватио да се никада ништа неће променити, док човек не буде сам дошао до истине, зашто, због чега и на који начин треба да се мења, не би ли био спасен, постао сасвим нов човек и освојио слободу. Он је тако својим апстрактним, наизглед апсурдним римама провоцирао мисаони склоп слушалаца, не би ли слушалац размишљањем дошао до истине. Самим тим је себе, као божјег аватара, заштитио од оптужби да подбуњује јавност, али није могао себе заштити од похвала да је образовао ту исту јавност, насупрот програмерима мисаоног склопа – извршио је ресетовање мисаоног склопа.

    branimir_stulic021.jpg

    Бранимир Штулић се сматра за великог мистика, чак и бунтовника без разлога, али не видим да је прелазио хришћанске границе и моралне норме. Имао је дар, као прави уметник, да разуме и воли људе, поред дара посматрања без којег не би могао бити то што јесте. Експериментисао је, сигурно, са крајњим стањима духа, као и сваки слободни мислилац, да би нам одатле донео истину и поуку. Знао је да свака истина није за сва времена и све људе, да је свака истина у ствари тајна, па ју је увијао у наизглед апсурдне стихове, у песмама са најјачим порукама. Све што сам желео да сазнам сазнао сам од њега. Звучи чудно али многи ће разумети, шта хоћу да кажем јер сам се у том и таквом друштву осећао као да живим у мисаоном кавезу а само је Бранимир тај који ми шаље поуке. „Људи су странци, самоуправци.“... „О чему размишља обрисано лице, између два осмијеха, и наканом тамнијом од ноћи. О чему размишља док зури у твоју жену, створење ниоткуда. Можда те провоцира.“ Био ми је као велики брат којег нисам имао, у либералном друштву које је декретом укинуло Бога и сина и оца, у којем се родитељи нису посвећивали деци јер нису ни сами знали чему треба да их науче, (јер су били збуњени датом слободом са роком трајања од само 46 година) када је већ систем преузео васпитавање потомства у друштву, које је почело, не својом вољом, да срља у своју сигурну пропаст.

    Бранимир је био хроничар такве друштвене стварности, истовремено обављајући посао аналитичког новинара, васпитача, педагога, социолога, психолога, лекара, свештеника а био је само божји аватар са мисијом. Чак је држао предавања из лепог понашања, лекције из комуникације, толеранције, ораторства... Ласцивне стихове и псовке (под утицајем Леонарда Коена и Чарлса Буковског) можемо ставити у контекст, да на Балкану ако масно не опсујеш, чак и у песми, нико те неће схватити за озбиљно а он је разумео да се само истином може проћи кроз демонске барикаде и бити спасен. Анархизам у њему је био својствен као и сваком слободном мислиоцу. Сматрам да је његов друштвени утицај био велики а катарза коју нам је давао неизмерна. Ретки су божји аватари који су се извукли из система. Бранимир је био истинско божје дете и спасио се (да ли?), али као што је напоменуо у једном свом стиху „не могу помоћи никоме од нас“, ако сами себи не помогнете. Какво је ово друштво када се такав таленат дан-данас срамоти што је песник и каже: „Играћу пред тобом опет улогу пјесника.“ Верујем да је то у контексту хришћанске поуке: „Будите невини као голубови и мудри као змије“.

    Branimir-Dzoni-stulic_1344351399_670x0.jpg

    Ево неколико извода из поменутог интервјуа, (за којег сматрам да је један од најбољих који је Бранимир дао неком новинару) са Петром Поповићем, у којем се Бранимир правда (не знано коме?!) како није желео да буде песник, али је то постао силом прилика.

    Волети Џонија је лакше неголи Штулића разумети.

    „Можеш ли градити нешто на мокром тлу? Криво су ствари постављене у самом почетку. Не чуди ме што ми не верујеш. Читав живот ми нитко не вјерује... Новац се темељи на вјери... Ако си вјерник, онда си вјерник... Хтео сам да будем део дивне музике као Битлси. Тако велик да будем и да имам такве колеге... Мој цели живот је тражење бољих од себе... Лако је неком ногу поставити, теже је нешто створити... Има само једна правда за све. Не можеш бити срећан и жив. Како може бити правде кад ја нисам изабрао где ћу и када бити рођен? Како онда да будем одговоран за било шта? Осим да радим на себи највише што могу?... Нисам веровао, али се свет на мој очиглед мења. Чипови су све изменили. Нема више приватности. Из сателита ти читају мисли. Ако није сада, биће за коју годину. Али човек није чип. Нити човеку не приличи неограничена слобода. Он се изгуби у мору слободе. Ако желимо да се спасемо, морамо имати гравитацију кад је већ телепортација немогућа... Не волим да говорим о свом животу. Он је божја воља... Ја у животу нисам узео ништа озбиљно осим свирања, поготово не текстове. Њих сам писао силом прилика јер сам морао нешто певати. А нисам хтео певати нешто глупо. Тачно тако је испало. Ја сам био принуђен да нешто кажем. Јер се свирало и певало без речи. Да сам свирао инструментале не бих никад успео, јер људи воле кад им певаш. А кад певаш не можеш глупости певати. Бар ја. Онда сам морао да направим те текстове, али њима никад нисам озбиљно приступао, већ најбоље да урадим како не бих уништио основну мелодију. Иначе, трагедија најбољих мелодија су глупи текстови који их прате... Добри текстови увек скрену пажњу са мелодије. То знам, али сам нешто морао жртвовати, платити цену. Ако нема добре песме нема лепшег света. Свако дело поправља свет. А како да буде добре песме ако човек није сит?... Лажна политика тера да се имају узори. Ја не желим никоме да будем узор. Ја сам против тога. Мој узор је моја слободна воља. Други безначајни су себи узели моћ да мени говоре шта ћу ја да радим и како ћу да живим. Мене је увек занимала само историја. Од белетристике једино памтим „Кад су цветале тикве“. Не спавам мирно али нисам дужан... Другим речима, ја сам путник у ауту.“

    Ово је сасвим случајна поема која се може склопити, сасвим случајно, од његових насумице изабраних стихова, који су ми пали на памет. Нека то буде мој одговор, и омаж, на његову, скромну, хришћанску „одбрану“ да није песник.

    stulic1.jpg

    „Жену нећеш наћи поред такве стара-мајке. Осјећам да лутам кроз терасе свијести, нешто се у мени дијели. Уради нешто за своју савијест, не мисли да си сам, крени оштро, узми ствар у своје руке, заборави на страх, нема времена за бољу будућност, нема времена да предахнеш, нема времена да живиш још једном, ма хајде покрени се, ма хајде учини нешто, мрдни већ једном, уради нешто то је твоја дужност, много тога знаш, ниси глупан, таквих и сувише има, не очајавај, не забушавај, пљуни на своју фацу и постани човјек, нек се чује и твоја ријеч, чувај муда заувијек и свуда, дрмај жестоко. Затвори пролаз за труле моралисте, затвори пролаз за рогоње, затвори пролаз за феминисте, затвори пролаз за све. Не могу помоћи никоме од нас. Љубав је оно за чиме гинеш. До љубави се тешко стиже. Мождане вијуге шећу своје псе. Брига ме за ваше рекламе, овуда су пролазили и други прије вас. Пљунуо сам магазине, пропаганду и новине. Пљунуо сам дупелисце преко целе странице. Баци чини на идеал. Зашто глупост добија. Немој по глави друже плави. Обрати пажњу на последњу ствар. Чини ми се, рођаче, да је стандард покварио људе. Располагати туђом муком, није мала зајебанција. Град без љубави. Сумрак идеја. Лоше вибрације у мојој глави. Тешко вријеме за маторе, пријатељу мој. Улоге су давно подјељене и свак иде својим путем. Дуг је пут до вјечности. Људи постају налик на кокоши. Слабо виде и рано лежу. Залазе свуда и у све турају нос. Како си глуп, како си охол, стари мој. Судиш о мојим осјећањима. Како си ружан у својој незрелости, драги мој. Извјештачен, бјесан, несхваћен. На твоме лицу празнује велико ништа, и да живиш хиљаду година нећеш успети. Далеко си ти од истине. Ми смо људи Цигани, судбином проклети. Увијек неко око нас дође па нам пријети. Или је немир или је страст. Има тога овдје исувише. Иза прозора немирног сна, осјећам њихове сјене, гледам како кроз зидове плешу, курвини синови. Затвори губицу, није вриједна заната. Истреси горчину до краја. На стратешким мјестима њихови људи. Лутка од крви, без трунке идеје. Убице на цести. Они долазе, курвини синови. Отишао сам далеко до крајњих граница. Море је узимало од неба. На другој страни знаци олује. Видео сам како плазе у тами. Хладна ноћ пред велике догађаје. Не желим више да се сјећам. Знали су где ће ме наћи. Курвини синови. Долазим ти као Фантом слободе и зато покажи шта знаш, да те водим, равно до дна. Она вуче моје нити. Она је хладна и далека. Као господар самоће игра се осећајима. Реците народу да се јавност буни. Кажите ми ко је подобан, кажите ми ко је опасан. Увијек иста прича. Чувајте се ајкула и мотрите на људе. Хтјела би да те нема, али то не може. Хтјела би да спаваш. Вријеме је одлуке. Не траћи своје вријеме. Пит и то је Америка. Наркомани и блуднице уздају се у тебе. Докторе што се то догађа са мном. Имам 37 година и нерви слом. Професор сам у школи и тамо предајем, нека лева права. Онанија ми је редовна. Шта да радим без акције? Док сам био студент анархизам ми је био крв. Сањао сам како водим пролетере младе. Докторе помози ми. Тешко ми је, вјеруј ми. Моје друштво за шанком ординира од 19-22. Зури у празно и трули. Идем из ових стопа да се бацим равно у Саву. Због чега приматима не искључују електрику јер они ретко читају, а и то што читају криве ствари читају. Прољеће, чак и у децембру, 13-ог или било ког другог. Прољеће, стоји иза барикада са подигнутом руком. Зар сумњаш у своју дјецу? Мислиш да не памте. Кажи да ли те питају за пут према небу. Цијена је сигурно висока. Кажи, да ли те питају са бијесом у себи. Не желећи ништа, не хтијући много, осим живота. Ноћ у граду салонских стријемљења. Чекаш ли на нешто стварно, доиста јако. Размисли добро у сваком тренутку. Рјечи господару сјеку као нож. Гомила несклада. Нагрнуће са свих страна правовјерни лешинари. Е, па, што. Довољна је једна ријеч. Одјеби. Људске усне шапућу, шуњај се ти крадом, избјегавај невоље, скинуће ти главу. Неман има стотину лица. И док пијеш и ходаш загрљен у тами. И док те милују храпаве руке. И док лижеш расјечене усне. А онда Божије сирене заустављају промет. И семафори почну да раде што мање. И живот се смирује као млијеко у чаши. Ријечи господару кваре твоје снове. Не дам да уживаш. Глуперде лутају далеко. Продани скоте без части. Лаж измишља опаке снове. Искрсавају старе пароле. Исписане руком, али не видим боју. Дијете у ноћи, као ти и ја. Цвијеће на граници тоне у сан. Расточене олупине. Као ти и ја. Проклета могућност избора мора да постоји. Слобода није узајамно миловање идиотских глава. Слобода није домаћи задатак. Слобода те чека. Страхови су коњуктурни. Од њих се добро живи. Слобода је жена. Узми је. Врати ми сјећање. Контрола лупа вратима. Нек вјечно живи ваша љубав. Свијет је изван вас. Љубитељи досаде удружите снаге. Ово су несигурна времена. Мики, остани код куће. Лудница је око нас. Регуларна представа. Откуд осјећај да губиш поуздано залеђе. Умјетност те чини јачом него што претпостављаш. Окована свијест у златном издању. Демонска игра очајних људи. Ко је заузео мјеста у рају, поштење и власт. Као и јучер. Иза завјесе. Балкане, мој, буди ми силан и добро ми стој. Криво срастање. Разбиће ти личност сланију од мора. Незајазни анђели, долазе. Кад мртви фазани лете изнад наших глава а ниједан не пада. Ни бум добро свршило. Ко не памти изнова преживљава. Свијет је сужен између трепавица. Издалека долазе разуздани моћници. Ако желиш да сазнаш пристани на све. Ако желиш да мијењаш људе, не одмећи се. Филигрански плочници пуни барута. Не препуштај се меланколији, иди даље. Облаци су вукли кишу све до прозора.“

    branimir_stulic01.jpg

    Свестан сам да је ово врло скроман приказ, песника, Бранимира Штулића, али у име све његове деце желим да му се захвалим за све што је учинио за нас. Велико хвала, велики брате, ћале, Бранимире. Ти си лекар. The Healer. Ти лечиш.

    „Дубоко у теби можда сам оставио траг свјетла.“

    Страхиња Вукша

    Извор

    Sign in to follow this  


    Повратне информације корисника

    Recommended Comments

    Нема коментара за приказ.



    Придружите се разговору

    Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

    Guest
    Додај коментар...

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Вести са званичних сајтова Српске Православне Цркве



×
×
  • Create New...