Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

  • Добро дошли на Живе Речи Утехе

     Желимо Вам пријатне тренутке на сајту Поуке.орг и форуму Живе Речи Утехе. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
    молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

  • Milan Crevar
    Milan Crevar

    Истраживања о богословљу Светог Саве

    Sign in to follow this  

      Истраживања о Светом Сави. Атанасије Јевтић, као учени теолог и неко ко је дао огроман допринос разумевању светосавског учења, просветну делатност Светог Саве назива богословљем. Постоји и други разлог због којег сам се одлучио да се понајвише руководим Јевтићевим делом, а то је сама тематика Житија.

    Већ сам раније напоменуо да су историчари књижевности и сами посредно истицали религијски апскет читаве епохе средњег века као пресудан, коју називају никако другачије но црквена књижевност. Уколико се трага за смислом богословске књижевности, најједноставније је трагати путем савремених богослова, јер се у слободном књижевном интерепретирању губи много од есенцијалног. Атанасије Јевтић каже: „ О Светом Сави је иначе код нас писано веома много, али је писано о свему другоме само не о његовом богословљу, о њему као богослову Православне Католичанске Цркве Српске. Разлог томе треба тражити пре свега у општој богословској незаинтересованости нашег новијег доба, тј. конкретно наша два последња века. Јер од како се у прошлом веку почело научно бавити нашим средњевековним текстовима , па према томе и текстовима Светог Саве и о Светом Сави, одмах је с почетка била очигледна одсутност било каквог интересовања за богословље и богословску науку садржану у старим светосавским текстовима“.[1] Дакле, Атанасије Јевтић истиче незаинтересованост богословске науке за питања текстова средњег века, у овом случају Доментијанових. Упоредно са овим истичем и следеће мишљење Бичкова: „Данас када су публиковани радови из области византијске и староруске естетике, време је да се окренемо и систематском изучавању конкретних форми пројављивања и функционисања естетичких схватања и других православних региона“.[2] Два кључна момента, један владике Атанасије Јевтића о незаинтересованости, а други Бичкова који инсистира на систематском проучавању текстова византијске те самим тим српске средњевековне књижевности. О теми Светог Саве говорили су: Фрањо Рачки (1828-1894), Ватрослав Јагић (1838-1923), Светислав Вуловић (1847-1898), Станоје Станојевић (1874-1937), Стојан Новаковић (1842-1915), патријарх Димитрије Павловић (1846-1930), митрополит Сава Косановић (1839-1903), Владимир Ћоровић (1885-1941), Павле Поповић (1868-1939), Никола Радојчић (1882-1964) и многи други. Међу набројаним именима постоје они који су допринели разумевању светосавског учења, али и оних који су се трудили жестоко да оспоре било какву вредност, конкретно Доментијановог Житија Светог Саве. Вођени различитим разлозима (верским, политичким, теолошким, историјским, књижевним) допринели су свако на свој начин томе да је и после неколико векова Доментијаново стваралашто равноправно са савременим књижевним питањима. Владика Атанасије Јевтић се залаже за теоцентричну концепцију и приступ и наводи оне радове који су тим правцем ишли. Али то не значи да Житије нема и антропцентричну жицу која се такође може подредити дубљој анализи. Мислим да спор, на релацији књижевно-црквено, почива баш на различитим приступима (теоцентризму и антропоцентризму), а негде на средини је потребан баланс. Многобројност мишљења се може дати у кратком прегледу тек шачице аутора. Фрањо Рачки, иначе припадник доминканског реда, је сматрао Житије опширним и помало испразним богословским расправама која немају нимало историчности у себи. На тај начин је Рачки сам себи контрирао тражећи у хагиографијама факте и чињенице, а у историји богословље. То би било исто као када бисмо Стари Завет оспоравали јер Ноја није могао сам направити своју барку са три сина. У сваком случају водити полемику са мишљењем које је настало пре више од једног века делује неукусно. Ватрослав Јагић је указао на доиста озбиљан проблем, а то су преводи: „У преводима (старосрпским), који су редовито чињени са грчкога језика, владају иста начела ропске сапетости, која су се већ одавно удомаћила у бугарско-словенској књижевности“.[3] Највећи је проблем синонимије именица грчког језика, а које се у преводу на српски језик своде на један или евентуално два појма. Тако да је данас пред нама двоструки или троструки превод светоотачких цитата а који имају посебну функцију у Житију. Светислав Вуловић Доментијана сматра ученим теологом, али богословско учење ће утицати на „век трајања“ самога Житија (каква грдна погрешка!), истовремено оцењујући да је препуно „измишљеним чудесима“ и „легендарним бљутавостима“[4]. Професор историје Станоје Станојевић није желео у свом раду Свети Сава (1935) да претерано коментарише теолошку страну Савине мисије, сматрајући да историја треба да остане ван било каквог слободног тумачења, а да при томе историја књижевности није систематизована и недоречена. На тај начин се само наставио манир истаживања средњевековне културе који је оштро делио легендарно, историјско и теолошко. Књижевна тумачења су и даље стидно ослушкивла резултате не желећи да упадну у замку заосталог и наивног. Са почетка 20. века се много више тежило западним уметничким идеалима, а било која веза са националним романтизмом, народном књижевношћу или још даље периодом немањићке културе био би чиста декаденција. Павле Поповић и Никола Радојчић су двојица проучавалаца који су озбиљније приступили читању светосавских текстова: „У свом Прегледу српске књижевности Поповић говори већ боље о „учености и просвећености“ наших средњевековних писаца, следбеника византијске књижевности. А у својој опширној студији о Светом Сави он хвали и Свету Гору и њену образованост, изучену и усвојену од стране Св. Саве и затим од њега пренету у српску земљу и народ. По мишљењу Павла Поповића, свештенство и монаштво је тада у Србији - сигурно било све неуко, с примитивним појмовима о вери, без познавања праве хришћанске и православне науке“[5], мада се овакво мишљење уваженог историчара књижевности, данас мора узети са резервом. Никола Радојчић истиче важност Свете Горе као епицентра српске православне етике, те сходно томе и Светог Саву на првом месту као некога које познавао суштину православне догме. Радојчић каже: „Свети Сава је био, пре свега богослов, а о њему као богослову има најмање научних радова...“[6] Учитељство Светога Саве је оно што Атанасије Јевтић назива богословљем, и не сме да чуди јер друге друштвене науке наш средњи век није ни познавао. А ако треба да се још јасније илуструје међусобна синонимија богословља и учитељства, послужимо се примерима наставних предмета који постоје у данашњем образовању, али су сви обједињени називом просвете. Никола Радојчић је усмерио будуће нараштаје у правцу проучавања Савиних беседа што му признаје Атанасије Јевтић али и пресуђује: „Наиме, реч је о Радојчићевом тамо изнетом мишљењу о „исихазму“, затим о његовом заступању неког „посебог типа српскох монаштва“ и најзад о приписивању Св. Сави „науке о предестинацији. Међутим ко познаје ове проблеме – питање исихазма,предестинације и типова монаштва – одмах ће му бити јасно одакле је Радојчић позајмио, или боље рећи непроверено прихватио, таква погрешна мишљења и затим их приписао Светом Сави. Та мишљења несумњиво потичу из радова западних научника, које је читао и за којима се повео“.[7] Иако млађи од Поповића ни Радојчић се није могао изузети лако од утицаја позитивизма које се почео дубоку укорењивати у српску науку. Тендеција је била да уколико се Доментијановом стваралаштву не може дати научни призвук, а да је плетеније словес само одлика једне епохе, онда то и није књижевност, јер тако запад мисли. На тај начин је наука силом покушавала да од Доментијана начини Анатола Франса (1844-1924), а од лика Светог Саве начини лик Пафнуција[8], што је незамислив терор[9] над самом књижевношћу. Значај проучавања средњевековне књижевности је вишеструк, тим путем се омогућава непосредна комуникација са наслеђем, стиче се бољи увид у развој аутономне национале уметности, као и увид у последице и погрешке, које су се поткрале.

    [1] Атанасије Јевтић, Богословље Светог Саве, Врњачка Бања, 1991, 8.

    [2] Милорад Лазић, Естетика Доментијановог житија, Предговор В.В. Бичков, Октоих, Подгорица 1997, 7.

    [3] Атанасије Јевтић, Богословље Светог Саве, Врњачка бања, 1991, 9.

    [4] Исто, 11.

    [5] Исто, 21.

    [6] Исто, 25.

    [7] Исто, 27.

    [8] Пафнуције, калуђер и пустињак, је главни лик романа Таида , бива заведен лепотом жене те постаје највећи грешник. Али да не буде забуне, овим поређењем се не инсистира на сличностима два дела Житија и Таиде, већ на индентичним приступима књижевног тумачења једном и другом.

    [9] Европски средњи век са правом носи надимак „мрачни“. Међутим, то се не односи нужно и на Средњи век српске историје, јер је постојало неколико периода који се везују за владаре лозе Немањића који су умногоме унапредили српску државу и српску културу. У претераној жељи да постанемо оно што историјски па и географски нисмо, почели смо присвајати и оно чему логично нема места код нас а што се тиче појединих социјалних феномена. Период владавине Немањића је оставио значајне споменике и одреднице нашег идентитета. О сличној тематици су говорили Зоран Мишић Шта је то косовско определење (1961) и Борислав Михајловић Михиз у чланку Књижевни разговори (1952). Поменута двојица су у периоду комунистичке идеолошке превласти истицали важност културног наслеђа. Њима су се касније придружила и највећа имена српске поезије и прозе тога времена окупљени око часописа Дело. Вековна разлика је била премошћена, а најзад је и створен аутентични израз модерне српске поезије.

    Свети Сава

    Sign in to follow this  


    Повратне информације корисника

    Recommended Comments

    Нема коментара за приказ.



    Придружите се разговору

    Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

    Guest
    Додај коментар...

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Вести са званичних сајтова Српске Православне Цркве



×
×
  • Create New...