Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

  • Добро дошли на Живе Речи Утехе

     Желимо Вам пријатне тренутке на сајту Поуке.орг и форуму Живе Речи Утехе. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
    молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

  • Поуке.орг инфо
    Поуке.орг инфо
    Sign in to follow this  

    Иван А. Иљин: Борба за академију

      Једно од најтежих и најопаснијих наслеђа револуције у Русији је губитак истинског академског нивоа. Високе школе и, нарочито, универзитети били су, од самог почетка, жртвовани зарад жеља и претензија револуционарне средине. Њихова самосталност била је исмејана и погажена; избор кадрова и израда програма одузета је из надлежности научника и предата у руке незналицама; и док је тоталитарна држава јачала, целокупан академски живот – истраживање, настава, критика и оцењивање радова, дух и правац спознајне воље – све је било угушено, унакажено и срозано. Академија је претворена у „техникум револуције“; научници су бачени на колена, а наука, у њеном правом значењу, морала је да пређе у илегалу. Тој изопачености и понижењу, једном ће доћи крај и Русија ће обновити свој академски дух и ниво.

      066784447405044176549a1ecf77a8ff.jpg?res

      Јежи Новосјелски, Без наслова, 1984.

    Шта је, у ствари, академија? Шта је њен задатак? Чему научници треба да служе да би ниво универзитета био на правој висини?

    Академија је највиши степен у образовању и васпитању човека; и, већ самим тим, одређује се њена суштина и специфичност. Јер, степени који јој претходе, само припремају човека за овај последњи и највиши.

    Нижа школа учи човека да чита, пише и схвата прочитано; она учи дете да концентрише своју пажњу, да располаже својим памћењем и да се усредсређује у указаном правцу. Добар наставник ће се, неизоставно, побринути да у детету пробуди духовност његовог инстинкта – доброту, савест, врлину, религиозну веру, национално осећање и правну свест…

    Средња школа учи човека да усваја градиво које му је понуђено и да њиме технички влада: поимање мора постати активно размишљање, хоризонт детета мора, из године у годину, постајати све шири, памћење мора да се утврђује и обогаћује. Али, ауторитет наставника остаје и даље руководећи: он даје тумачења, упутства, лекције, задаје задатке и вежбе. Наставник, на неки начин, стаје између ученика и предмета као посредник и прича му из предмета и о предмету онолико колико сматра да је неопходно и да је у складу с могућностима ученика, проверавајући његову пажњу, памћење и способност усвајања. Он ученицима саопштава правила и начине мишљења, увежбава их у примењивању ових правила, исправља њихове грешке и даје им упутства. Самим тим, он код својих ученика буди и јача („преповија“) моћ суђења, учећи је правилној усмерености и дисциплини, али и држећи је, неко време, у потчињеном положају. Талентовани наставник сигурно ће се побринути и за то да код ученика побуди интересовање за свој предмет, да у њима запали љубав према предмету и жеђ за спознајом; он ће у своја предавања унети толико искрене ватре, да ће ученици, и не примећујући, почети да живе активном снагом расуђивања – формираће своје властите укусе, погледе и убеђења; а, што је најважније – јачаће и примењиваће духовност свога инстинкта.

    Све је ово само припрема за високо образовање, за академију, а тамо се све мења.

    Академија се не обраћа ни детету ни младићу, већ интелектуално зрелом човеку: она га васпитава за самостално битисање и мишљење. Нема више школских шема, пасивно усвајаних шаблона, обавезних метода и непрекидне контроле! Отпочиње самостална делатност духа, спознаје и мисли…И управо ка овој самоделатности треба да води академска настава. Природно, на млађим годинама ову самоделатност треба подстицати и јачати саветима, објашњењима, саопштавањем познатих метода и умећа; али на старијим годинама, студент мора да покуша да мисли и спознаје самостално.

    По овоме се академска настава суштински разликује од часова у гимназији. Овде се не пуни памћење, нити се усваја појмљено и само технички вежба мишљење. Овде се ради о јачању и продубљивању моћи суђења; овде се стиче умеће да се самостално приступа предмету, да се он самостално перципира и истражује. На ово треба да се усредсреди академска настава.

    Погрешно, кратковидо и тужно поступају они професори који и на универзитетима практикују гимназијски начин обучавања, примењујући га само на друге, теже и сложеније садржаје. То нема везе са академијом: они сами, заправо, нису прерасли гимназију и на универзитету, строго говорећи, немају шта да траже. Академски испити не постоје зато да би се оптерећивало памћење студената и да би се ауторитативно контролисало наметнуто мишљење. Академија учи предметном мишљењу и предметном истраживању; и на академском испиту, на провери, не би требало да буде памћење, већ моћ суђења и умеће оријентације у неистраженом и непознатом…

    Академија оспособљава човека за духовну и интелектуалну самосталност, за активно запажање и мишљење, за истраживање па,дакле, и за духовну слободу. Припрема је завршена. Испит „зрелости“ је положен и млад човек је „сазрео“. Сад он може да приступи правом развијању своје моћи суђења. Њему предстоји непосредан сусрет с предметом, креативно вежбање у самосталном испитивању и истраживању. И јако је добро ако се са основама ове самосталности упознао још у гимназији, ако у академску аудиторију улази као духовно заинтересован човек, који трага за самосталношћу…

    Оно што је академија дужна да му пружи управо је непосредан сусрет с предметом, умеће да организује овај сусрет и да се исправно опходи са својим објектом – било да се ради о материјалном свету или душевној појави, математичкој величини или функцији, живој речи у филологији, тешко схватљивом историјском догађају, закону у јуриспруденцији или духовном становишту у философији. Млади академац мора да се научи да самостално и непосредно перципира свој предмет, да га проналази, издваја, доживљава, сазрцава и истражује. А искусни академик мора да се постара да му пренесе ово умеће. Доцент је ту да стане између слушаоца и предмета, управо ради тога да би изазвао њихов животни сусрет, да би узорно организовао ову стваралачку перцепцију, да би се одмах затим повукао и саставио растављено. Он као да узима студента за руку и води га ка извору да би му показао како овај извор стварно изгледа, како га треба тражити, како с њиме ваља поступати и како се преко овог извора долази до самог предмета; управо због тога, такозвана „практична настава“ или „просеминари“ и „семинари“, имају, у универзитетској настави, посебан значај, уводећи студента у научну лабораторију.

    Академско мишљење полази од непосредног искуства; академска спознаја црпи из извора; академско истраживање је самостални доживљај истраживача, одговорна борба за истину, критичко тумачење, вежба (аскеза) моћи суђења, вештина доказивања и показивања. Кроз ово се формира лични „поглед“ и „уверење“ које је израсло из лично доживљене очигледности. Академија је дужна да човеку пренесе вештину одговорног, усамљеног мишљења – вештину да мисли из самог предмета, моћ целовитог сазрцања (интуиција) и строгог аналитичког посматрања (индукција). Неутемељено мишљење је злоупотреба мисли, својствена необразованости; дедуктивно мишљење је опасно оруђе полуобразованости; и једно и друго, мора бити превладано. Академија не установљава „догмате“: она пита, тражи, истражује; она не поставља забране и не доводи до застоја: она живи динамички и стваралачки, али њена динамика је одговорна и опрезна, она испитује, сумња и проверава.

    Једном речју – академија остварује „метод“ и васпитава за метод. Метод је грчка реч; она означава пут ка циљу; у спознаји – борбу за истину. Академија управо и јесте школа самосталне борбе за истину. Читавог свог живота научник-истраживач се бори са самим собом, како би стекао неопходну чистоту, проницљивост и гипкост духа; са предметом, како би га испитао, сагледао и приказао; са језиком, како би њиме, на прави начин, овладао и прилагодио га. Он се бори због истине, како би је стварно доживео, учврстио и изразио.

    Овим је речено много, можда, чак, и све.

    Сада мора бити јасно зашто ми тврдимо да академија васпитава човека за слободу; јер, слобода је одговорна, стваралачка самосталност човека. Али, управо стога академија може да опстане једино у атмосфери слободе и да ствара једино из слободе. То није слобода самовоље и она се не сме злоупотребљавати. То је слобода од свакојаких захтева са стране, од свакојаких, науци туђих ограничења, од било каквог притиска на савест и на ум истраживача, од сваког политичког и социјалног улагивања. То је спољашња слобода при унутарњој спутаности. Свако мешање које долази споља се одбацује како би се строго могли следити захтеви предмета и истраживачке савести. Стога је ово ослобађање од људских претензија ради служења божанственој ствари савесне спознаје. То је смисао академске слободе.

    Ето зашто се цела академија заснива на осећању одговорности; атмосфера, без које она не може, атмосфера је методички васпитане, искрено-часне, савесно-проверене воље за истином. Али, треба нагласити да ни осећање одговорности, ни воља за истином не проистичу само и једноставно из академског духа, већ, нарочито, из духа живе религиозности. Васпитавајући човека у слободи и учећи га унутарњој дисциплини, васпитавајући га за самосталност и учећи га самоопредељивању, академија тражи од њега да победи аутизам, самовољу и таштину, и да стекне ону истинску кроткост која је својствена сваком правом научнику.

    Цео свој живот научник стоји пред великом тајном видљивог и невидљивог, пред бесконачном дубином и сложеношћу предмета који је створио Бог; он сазрцава ову живу тајну и дубину и настоји да је перципира и истражи. Што је узвишенији и значајнији људски дух, то је веће његово поштовање и његова кроткост. Што је његов поглед проницљивији, то је искреније његово дивљење, како је на то указивао још Аристотел; то је строжији његов суд о самом себи, како то бива код аскете. Прави академик зна своје границе и границе свога знања; и зато он никад није охол и не пати од гордости. Мудар академик одлично зна где почиње његова „глупост“, и никада себе не сматра најпаметнијим. Он осећа у себи вечног студента, који никад не зна довољно и којем је само пружена срећа да дешифрује свет који је створио Бог, као неки Божији хијероглиф – стално се борећи и не надајући се да ће исцрпсти свој предмет.

    Ето зашто је тихо, сазрцавајуће и дубоко поштовање истински извор академског истраживања. И ово смерно клањање пред богомсазданом тајном универзума, ово дивљење човека који осећа Божје „трагове“ и „зраке“ у свету, једна је од најблагороднијих молитви које су, уопште, доступне човеку, она је молитва благодарности и очигледности, која ни за шта не моли и ни на шта се не жали. Таква молитва доноси научнику своје најбоље дарове: љубав према предмету који очекује да буде истражен; вољу за тачном и пуном истином; осећање одговорности за свако тврђење и порицање; кроткост која чисти душу, и аскезу моћи суђења. Стога, ако се ствар схвати на прави начин, академија не само да није супротстављена религији, већ она, баш напротив, представља једну од најплеменитијих форми религиозности; стваралаштво истинског научника је тихо богослужење. „Појам“ Бога није објашњавајућа „хипотеза“ у склопу науке; али Дух Божији јесте истинска и одређујућа основа свих академских напора и достигнућа.

    Сви велики научници последњих векова знали су и отворено су исповедали ово – и Коперник, и Бекон, и Галилеј, и Њутн, и Кеплер, и Лајбниц, и Бојл, и Ломоносов, и Либих, и фон Мајер, и Фехнер, и Карлајл. Они су износили своје схватање с недвосмисленом јасношћу и дубоким поштовањем; и били су у праву. Они нису тражили и налазили оно што је споља видљиво, већ скривену суштину. А да би се проникло до суштине, ваља се загледати у дубину, тамо где пребива жива тајна универзума – коју је стваралачки замислио Господ и која нам је задата за стваралачко истраживање. Прави истраживач се увек, с дубоким поштовањем дотиче ове тајне, и, дотакавши је, врло брзо се уверава у то да интелектуални доживљај универзума неприметно доводи човека до сазрцања Божанства.

    Ето зашто се академија, која је одучила да се диви и дубоко поштује и која је изгубила осећање љубави и одговорности – неминовно дегенерише и престаје да буде академија. Она постаје беживотна, престаје да ствара и почиње да служи духу распадања, срозавања и пропасти; њени „научници“ лутају по површини појава, „распршују“ и „слепљују“, понављају своје или туђе (које су им прописане!) мртве схеме, мисле кратковидо, механизују свој сопствени рад и губе аутентични, живи предмет…

    То је академија, то је истинска суштина универзитета и сваке високе школе као такве (ако она још заслужује своје име): то је лабораторија испитивачког и сумњајућег истраживања које се одвија у духу религиозног сазрцања. Академија настаје из слободе, ствара у слободи и васпитава за слободу; она, у исто време, настоји да слободно схвати оне високе обавезе и оне највише нужности којима човек добровољно мора да се потчини ради предметне спознаје. Она не истражује ради тога да би све разложила и разрушила, већ ради тога да би увидела аутентично, да би га верно описала и да би стваралачки изградила витално. Она, наравно, јесте школа мисли; али та мисао је испуњена љубављу и вољом: она посматра, сазрцава и радосно поима дело руку Божијих. Стога, академија тражи целог човека: а од њега самог – тражи морално напрезање и религиозно уздизање: у противном, он се неће дотаћи најважнијег и најзаветнијег: тајне чулних, нечулних и натчулних светова.

    И оно прво, од чега свака академија мора да крене, то је превладавање свих споља наметнутих и мртвих интелектуалних схема и шаблона: све то, попут смртоносног отрова, делује на мисао, на савест, на дух и на вољу човека.

     

    Извор: Иван А. Иљин, Поглед у даљину: Књига промишљања и надања, Стари Бановци: Бернар, 2010, 184–190.
    Превод: Радослав Божић

    теологија.JPG


    Sign in to follow this  


    Повратне информације корисника

    Recommended Comments

    Нема коментара за приказ.



    Креирај налог или се пријави да даш коментар

    Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

    Креирај налог

    Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

    Региструј нови налог

    Пријави се

    Већ имаш налог? Пријави се овде

    Пријави се одмах

  • Вести са званичних сајтова Српске Православне Цркве



×