Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

  • Добро дошли на Живе Речи Утехе

     Желимо Вам пријатне тренутке на сајту Поуке.орг и форуму Живе Речи Утехе. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
    молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

  • Поуке.орг инфо
    Поуке.орг инфо

    Александар Милојков: Министарско умно црвенило

    Sign in to follow this  

      Од када је пре четрнаест година враћена у образовни систем Србије, верска настава пролази кроз шпалир батинања који је управљан инфицираним интелектом, мутираним вирусом титоистичког једноумља и богоборства. Некада је тај шпалир у јаким таласима, некада са се утиша, али никада не престаје са тензијама. Као враћена у образовни систем, одакле су је избацили оци данашњег мутираног идеолошког вируса, верска настава не престаје да се бори за свој даљи опстанак.

    srdan-verbic-foto-zorana-jevtic-1447374113-783489.jpg


    Министар Вербић

     


    Људи који предају тај предмет, људи са високошколским дипломама, са магистарским па и са докторским звањем су безобзирно дискриминисани. Почев од чињенице да већ деценију и по раде „на одређено време“, са дискриминаторним законом који једино њима онемогућава право да заснују стални радни однос. Наставници верске наставе за разлику од својих колега, немају право на кредит, чак ни на дозвољени минус на текућем рачуну. Ма, ни на кредитну картицу за одложено плаћање. Иако је у непредвидивој Србији тешко било шта планирати, наставници верске наставе немају ни оно мало права у односу на остале колеге да погледају унапред. Они немају право да планирају будућност себи и својим породицама. Чак ни тако краткорочну као што је „одложено плаћање рачуна“, а о озбиљној ствари као што је куповина стана на кредит да и не говоримо. Деценију и по живе реалност „од данас до сутра“, остављени једино ономе „ако Бог да“. Стрепе сваког 31. августа да ли ће им уговор бити продужен на наредну школску годину. Са друге стране, од њих се траже једнаке обавезе као и свим запосленима. Немају једнака права али имају једнаке обавезе. Чак и веће обавезе, јер морају да улажу надпросечни напор да би и они и предмет који предају опстали. У тој борби су углавном остављени сами, без подршке државе али и без потпуне подршке Цркве. Остављеност и опструкција је нешто са чим се свакодневно хватају у коштац. Неретко, једини савезник им је оно у њима „даће Бог“. Њихови дарови и таленти, њихова пожртвованост и подвиг, јесу једино заслужни што данас пола милиона ђака похађа верску наставу и што је тај број на узлазној путањи.

     

    Систематска дискриминација ових људи постоји, без изгледа да се оконча. И сви ћуте. Нико се не оглашава. Замукли су, иначе јако активни „заштитници“ грађана, „борци“ против дискриминације и „бранитељи“ људских права. Данас је јако in говорити о људским правима, поготово о правима „угрожених мањина“, али не и о правима људи који раде као наставници верске наставе. Лицемерје које показује да је Србија светлосним годинама далеко од развијених европских демократија. Црвени мутант вирус, који још увек чврсто држи добар део нашег јавног интелекта и свести, не да Србији да постане европска. Ово што се данас живи у Србији није Европа већ евроснобовство покондирених црвених паланачких тикава.

     

    Ваљда испади, попут ових последњих од стране министра просвете, господина Срђана Вербића и служе како би се скренула пажња са очигледног свеукупног српског јада и чемера. Црвено евроснобовство држи наше воље у покорности играјући на карту уцењивања нашом егзистенцијом. Након оваквих испада већина ће нас рећи – ћути, пусти дискриминацију и једнака права, пусти достојанство, видиш да можемо да уопште немамо посао.

     

    Таква уцена је могућа јер је место категоричког императива уместо слободе и људског достојанства заузела наша бедна природна тежња за егзистенцијом по сваку цену. Не осуђујем никога због поремећеног категоричког императива, јер сам и сам такав. Ако не због себе, због своје породице не могу да се окуражим да будем човек у пуном смислу речи и да као некада Свети Василије Велики што је одговорио јеретичком цару Валенту, одговорим и ја данашњим евроснобовским црвеним тиквама: „Одузимања имовине се не бојим, јер ништа немам осим ових старих хаљина и оно мало књига. У прогонство ме не можеш послати, јер је свуда земља господња. Мучења се такође не плашим, јер ће моје тело пасти од првог ударца, а смрт ће ме само приближити Богу, за кога живим и којему служим и коме сам већ прешао жељом и стремељењем.“ Ипак, не могу ни да потпуно ћутим. Можда је ово испит моје вере. Храброст је својство верујућих. Свестан сам да могу бити оптужен за неку врсту вербалног деликта, иако тај прекршај званично, у „демократској“ Србији, више не постоји. Постоји. Вешто је камуфлиран у дефиницију тзв. „говора мржње“. Црвени вирус и даље живи у нашем менталитету, само је мутирао, сејући и даље исти отров.

     

    У само два дана, министар просвете, господин Вербић, о верској настави је изрекао много тога негативног. Поменуто је ту и грађанско васпитање у пакету. Ипак, мислим да је првенствено циљана верска настава, а да је грађанско васпитање поменуто чисто из разлога „да се Власи не досете“. Прво што је министар изјавио јесте његов предлог на седници Националног просветног савета о потреби смањења часова обавезних изборних предмета, односно верске наставе и грађанског васпитања. По том предлогу, ови предмети би се потпуно избацили из средњих школа док би се у основним изучавали четири уместо садашњих осам година. Разлог – ђаци имају више часова од законске норме и потребно је растерећење.

     

    Лицемерство се и огледа у томе што се крајње намере, које је потребно сакрити од јавности, увијају у нешто што је објективно и чињенично. Али, лицемерство иако лукаво увек бива глупо. Зато се и раскринкава својим шупљим аргументима. Наиме, тачно је да су наши ђаци оптерећени наставом и да је ту потребна рационализација и уопште једна другачија стратегија образовања. Међутим, засигурно није верска настава нешто што доприноси тој оптерећености, тако да ни њено смањење или укидање не би ни у најмањој мери допринело растерећењу ђака. Како може предмет са једним часом недељно, који се не оцењује класично већ описно и као такав не утиче на успех ђака, предмет који не захтева обавезно учење због оцењивања, који је више место креативног окупљања ђака са својим наставником, место где се дискутује, размењују мишљења у једној потпуно растерећеној атмосфери, да оптерећује ђаке? Да ли је министартво спровело анкету или неки други облик истраживања шта је то што реално оптерећује наше ђаке у образовном процесу? Наравно да није. Тврдња министра је крајње паушална и неоснована. Инспирисана је више идеолошки него стварном бригом око растерећења ђака. Наш образовни процес је прегломазан, у смислу да је градиво обавезних предмета непотребно прешироко и преобимно. И то је оно што заиста оптерећује наше ђаке и што се никако не би променило укидањем верске наставе. Јасно је као дан да се иза предлога министра крије неки други разлог који се мора сакрити од јавности.
    Та прва изјава министра је одмах „уродила плодом“, постижући своје логистичке, примпремне циљеве за оставрење оног коначног циља – поновног изгона верске наставе из српског образовног система. На интернет порталима медија који су вест објавили (Блиц, Данас, Политика, Вечерње новости…) и на интернет форумима и групама, кренуле су салве ботовских коментара. Поред самог предмета, Православног богословског факултета који образује теологе, најгрубље су вређани и понижавани и људи који предају верску наставу. Називани су мрачњацима, затуцанима, непросвећенима, необразованима, злостављачима деце, умоболницима, ментолима, чаробњацима па чак и фашистима. У свим тим коментарима провлачили су се покличи – ИЗБАЦУЈ! НАПОЉЕ! ИЗГОНИ! МАРШ ИЗ ШКОЛЕ! Исти онај дух црвених отаца који су ово радили половином XX века. Фале само још цокуле, кожни мантили и мотоцикли са двоколицом. Ово је једна од многобројних изолација тог јасно присутног црвеног менталног вируса у свести дела српске јавности, нажалост и интелектуалне. У школи су нас предаваче верске наставе сачекали забринути погледи и по које питање колега. Министрова изјава је постигла свој циљ – ефекат стварања ниже вредности и маргинализације. Логистика која је је неопходна да би се на крају одсекло оно што се жели одсећи. Трн у оку црвеном менталном вирусу – верска настава.

     


    1531660_10201190902332708_8193572488709744598_n.jpg?oh=fb2cc0e0cecda9836d4ac20fb918796a&oe=5710A784

     

     

    Професор Александар Милојков

     


    Не, није проблем атеизам. То је један легитиман и слободан интелектуални став, баш као што је са друге стране и вера. Ни вера ни атеизам нису и не могу бити, нити претендовати да буду једина словесна опција погледа на смисленост света. Могу да буду и јесу само једна од опција. Право да трага за смислом, да говори о смислу и са другима дискутује о смислу, морало би да буде део корпуса неизоставних људских права. И као такво и део образовања појединаца. Различитост која не значи подвојеност, морала би да буде уткана у појам јединства. Није, дакле, проблем атеизам већ идеологија богоборства, која је посејана у време титоистичког једноумља. Кроз те категорије део наше јавности и данас мисли и дефинише свет око себе. То је идеологија која не трпи различитост, која има потребу да све униформише и сведе под једно, под тоталитарно. Лицемерно, са друге стране чујемо причу о толеранцији, борби против дискриминације, док на делу имамо нетолеранцију и жестоку дискриминацију. То је само показатељ да нисмо европејци већ евроснобовци – покондирене црвене паланачке тикве. Тај титоистички ментални вирус не види плуралност и различитост као реалност. Он изазива страх од другог и другачијег, приморавајући инфицираног да чврсто верује у постојање једног, монолитног. Пођимо, на пример, од питања секуларности које се редовно покреће када се помене верска настава у школама. Аргумент оних који би да верску наставу избаце из српских школа јесте тај да је Србија секуларна држава и да су Црква и верске заједнице одвојени од државе (члан 11. Устава). То по њима значи да верској настави није место у државним школама, јер се тиме крши уставни принцип секуларности. Иако је Уставни суд пресудио да верска настава не крши Устав, они и даље тврде да крши. Зашто то тврде? Управо зато што негирају да постоје, у искуству европских и светских демократија, различити модели секуларности. Не, они се понашају попут упорних реалиста у средњевековном спору о универзалијама. Чврсту верују у постојање појма секуларности по себи, једног и јединог – а то је онај који они заступају и који је наслеђе црвеног једноумља. Не вреди њима указивати на чињеницу постојања верске наставе (било да је она конфесионалног или неког другог облика) у готово свим европским државама, које су по својим уставима такође секуларне. Могла би се замислити реакција наших „секулариста“ када би се увео модел верске наставе попут оног у Савезној Републици Немачкој,[1] где је она редовни предмет иако је конфесионална. Ма да, шта знају Немци шта је секуларност. Ми смо напреднији. Забога, напредњаци смо! Да није тужно, заиста би било комично. Демократија и слобода у Србији не могу почети докле год размишљамо кроз кетегорије наслеђеног титоистичког једноумља. Докле постоји црвенило ума, нећемо престати да се плашимо другог и другачијег. Толеранција и антидискриминација остаће лицемрје и мртво слово на папиру, а ми уместо европејаца евроснобовци – покондирене црвене паланачке тикве.

     

    Да се у министровој изјави крије други разлог за потискивање верске наставе а не растерећење ђака, јасно је протумачио Заменик покрајинског секретара за образовање, господин Александар Јовановић. Он је, наглашавајући да подржава идеју министра, истакао да верску наставу треба потпуно укинути а грађанско васпитање „уз одређене адаптације“ задржати. Шта је ово него жал за изгубљеним марксизмом, у који би требало да прерасте грађанско васпитање након „адаптација“? Даље, господин Јовановић предлаже да се уместо верске наставе уведу језици средине. Чекајте, људи…!? Па зар не рече министар да су деца оптерећена већим бројем часова од законског лимита? Како би онда сад да избаците верску наставу а да уведете други предмет уместо ње? Тиме број часова остаје исти. Или чак за један већи, ако задржите грађанско васпитање. Глупи нисте, али су ваши аргументи шупљи и контрадикторни. Лукави сте, господо, али ипак недовољно мудри да се упоредите са змијама. Лицемерно нас обмањујете, желећи да нам потурите нешто што јасно и званично не желите и не смете да саопштите. Желите једноумну, богоборачку, бољшевичку Србију. Неку „нову“ Србију која нема никакве везе са нашом традицијом, нашим коренима, нашом историјом, културом, менталитетом, читавим нашим духом. Србију, чији ће грб бити очерупани бели орао са једном одсеченом главом. Зато се и увијате да јасно изнесете своје идеје, јер ће вас народ на изборима у том случају послати на политичко сметилиште. Лицемерје и лицемерно увијање и околишање, јесу ваша једина шанса да циљ којем тежите држите могућим.

     

    Коначна намера министра у вези са Верском наставом, потврђујући ону народну да су у лажи кратке ноге, јасно је откривена у његовом следећем иступању у јавности по овом питању. Министар тврди да верска настава и грађанско васпитање „штрче“ да „нису део образовног система, тим пре што програм једног од тих премета (верска настава) не доноси Национални просветни савет.“ Ово су разлози, како министар закључује, да се „преиспитају основе саме идеје због чега имамо та два предмета.“ Тврдња да изборни предмети нису де образовног система не стоји на чињеницама. De facto и de iure обавезни изборни предмети јесу део образовног система. Немајући везе са чињеницама, ова тврдња министра је један паушални, бесмислени суд. Као такав не представља ништа друго него брутално вређање и понижавање оних који ове предмете предају и слушају – професора и ђака. Глагол „штрчати“ који је министар употребио говори у прилог томе. Господине министре, да ли Ви као један очигледно неспособан министар, штрчите у Влади Републике Србије? Штрчите, јер својим (не)способностима и (без)ауторитетом нисте учинили ама баш ништа да се катастрофално стање у српској просвети поправи. А ипак седите у тој Влади, иако штрчите. Додуше, не штрчите de iure већ само de facto, што је добро за Вас али не и за нас из Вашег ресора.
    Тврдња да програм једног од изборних премета, конкретно верске наставе, не доноси Национални просветни савет такође није тачна. Овде се ради или о поновном намерном игнорисању или пак непознавању чињеница. Господине министре, немате права нити да игноришете чињенице, нити да не знате оно што би морали знати. Опет и опет показујете ничије друго него своје властито „штрчање“. План и програм верске наставе израђују традиционалне цркве и верске заједнице. Међутим, коначну верификацију свега ипак даје Национални просветни савет. За информацију, израђен је нови Програм за Православну веронауку. Прошао је органе Цркве. Међутим, он неће бити валидан и неће ући у употребу док га не одобри Национални просветни савет.

     

    Дакле, очигледна и неспретна клевета са којом се жели доћи до главног циља – да се „преиспитају основе саме идеје због чега имамо та два предмета.“ Циљ је обесмислити саму идеју да ти предмети, а првенствено верска настава, треба уопште да постоје у нашем образовном систему. Циљ је – решити се верске наставе.
    Оно што је за предаваче верске наставе (и грађанског васпитања) људски и професионално најболније у овој плејади министарских бесмилица и шупљих аргумената, долази на крају. Наиме, министар је верску наставу и грађанско васпитање оптужио за „сегрегацију“ (поделу) ђака, „иако је“, како каже, „циљ да се у школи боримо против дискриминације.“ Дакле, то што деца слободно бирају који ће изборни предмет слушати, као и коју од понуђених конфесионалних верских садржаја, за министра је „сегрегација“ и придоноси дискриминацији. Не знам по којој логици је похађање два различита предмета деоба међу ђацима? Онда би, конкретно у гимназији, „сегрегација“ била и постојање друштвеног и природног смера. И ту се деца „деле“, опредељујући се. Даље, у гимназији се уче два страна језика. Енглески као први и као други страни језик онај који се као такав учио у основној школи (италијански, француски, немачки, руски и шпански). Пракса показује да у једном одељењу део ђака као други страни језик учи један, а други део ђака у одељењу други страни језик. Тако, одељење се за време тих часова дели у две групе. Дешава се да унутар једног одељења буде и три групе, због три различита страна језика. Да не идемо даље, код факултативних изборних предмета. Довољно је да закључимо како је аргумент „сегрегације“ бесмислен. Још бесмисленије је оно негативно што министар учитава у тим „сегрегацијама“. Он вероватно мисли да су ђаци на различитим изборним предметима међусобно супротстављени (веронаука vs грађанско васпитање). Да постоји некакво зло подвајање и сукобљавање због тога што се неко опредељује за један а неко за други предмет. Одговорно тврдим да то апсолутно није тачно. У Земунској гимназији однос ђака који похађају верску наставу и грађанско васпитање је 50% према 50% (можда проценат или два више у корист верске наставе). Ђаци се у највећем броју случајева опредељују сходно свом интересовању. Други, мањи разлози могу бити личност самог наставника, одговарајуће ђачко друштво па и нека њихова калкулација где ће мање улагати напора, односно где ће лакше и интересантније одговорити својим обавезама. Има можда и неких других разлога али једног сигурно нема – нетрпељивост према оном другом предмету и материји коју изучава, а поготово нема нетрпељивости према друговима и другарицама који похађају другачији изборни предмет само због тога што су тамо. Такође, верска настава и грађанско васпитање нису међусобно поларизовани у неком смислу да на прво иду верници а на друго атеисти. Ђаке нико и не испитује да се изјасне о свом верском определењу. У наставним дискусијама многи од њих показују своје ставове из којих се јасно види да и једних и других, верника и атеиста, има на оба изборна предмета. Нико ђацима, када је у питању верска настава, ништа ту не намеће. Напротив, мотивишу се да критички мисле, дискутују, износе и аргументују своје ставове. Садржај православног катихизиса могу да прихвате како желе – као продубљење соје вете или као учење и упознавање шта о нечему каже православно хришћанство, без намере и обавезе да их се то егзистенцијално тиче. Дакле, мотив за похађање верске наставе може бити како вера и припадност Православној Цркви, тако и жеља да се сазна нешто о православном хришћанству (и другим религијама).

     

    Неоправдана је и министрова брига због „сегрегације“ у вишенационалним срединама, где се у једној школи поред грађанског васпитања одвијају и две групе верске наставе (нпр. православна и исламска веронаука). Господине министре, ми се међусобно нити свађамо, нити мрзимо, нити кроз наставу окрећемо једни против других. Зашто се Ви бринете што свако од нас бира шта ће учити, ако ми једни друге не доживљавамо као сметњу? Уосталом, погледајте глобални циљ (из годишњег, глобалног плана) верске наставе за гимназије:

     

    Циљ наставе Православног катихизиса у гимназији је да ученици систематски упознају православну веру у њеној доктринарној, литургијској, социјалној и мисионарској димензији, при чему се хришћанско виђење живота и постојања света излаже у веома отвореном, толерантном дијалогу са осталим наукама и теоријама о свету, којим се настоји показати да хришћанско виђење (литургијско, као и подвижничко искуство Православне Цркве) обухвата сва позитивна искуства људи, без обзира на њихову националну припадност и верско образовање.

     

    Јасно је из свега изложеног да нешто друго стоји иза министарског атака на верску наставу. Нешто што је знано само министру и „нашој премилостивој земљаној Влади“ (израз Давида Штрпца у Кочићевом Јазавцу пред судом), а што ми, обични смртници, можемо само да наслућујемо. По мом суду, мотив за овај атак је идеолошки. Верска настава заиста „штрчи“ и представља трн у оку онима који намеравају да очерупају српски народни и државни идентитет. Да очерупају српског белог орла и лише га једне главе и да га тако очерупаног и обезглављеног воде у неке само њима знане „интеграције“. Енергија која сву ту хајку покреће извире из мутираног вируса идеолошког једноумља из наше, не тако давне прошлости.

     

    У XXI веку, верска настава на тлу демократске Европе постоји готово у свим државама и још је нико није избацио, нити о томе размишља. Али, јесу је избацивали у XX веку: Немци, за време нацистичке владавине, Југословени (тј. ми), Руси, Румуни, за време комунистичке владавине. Фашизму и комунизму је сметала верска настава. Они заиста и имају нечег заједничког. То су тоталитарне идеологије које не трпе постојање другог и другачијег. Идеологије једноумља. Но, Европа XXI века је демократски сазрела. Пред Србијом остаје да и сама сазри. Верска настава јој је један мали али значајан тест у индикацији демократског сазревања. Тест којим ће показати да се приближава стандардима европских демократија, тако што ће се коначно ослободити вируса једноумља и у појам јединства уткати мноштвеност и различитост. То значи да је неће узнемиравати нечије право да се образује у некој својој конкретности и посебности. Да то право не само да неће оспоравати већ да ће га свом снагом подржати и спроводити у живот. Или ће ипак своје „напредњаштво“ показати као прва европска земља у XXI веку која је из свог система образовања избацила верску наставу и тако остати на идеолошком сметлишту једноумља у веку који је иза нас.

     

    Како год, да бисмо кренули путем европске демократије ваља нам се лишити умног црвенила. Ако Бог дâ, да и нашег министра прође умно црвенило. Можда му се онда, због бесмислица које је недавно изнео, појави искрено и право људско црвенило – на образу.

     

     

     

    Професор верске наставе у Земунској гимназији,

     


    Александар Милојков, мастер теолог
    докторанд на Православном богословском факултету
    Универзитета у Београду

     

     


    Извор: Поуке.орг

     

     

    [1] Види: Александар Пиштавило, „Православан вјерска настава у Савезној Републици Њемачкој са посебним освртом на вјерску наставу у Северној Рајни – Вестфалији“, Вероучитељ у школи, број 4, стр. 67-74.

    Sign in to follow this  


    Повратне информације корисника

    Recommended Comments



    Придружите се разговору

    Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

    Guest
    Додај коментар...

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Вести са званичних сајтова Српске Православне Цркве



Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...