Jump to content
  • Баба
    Баба

    Милован Балабан: Патријарх о изборима–континуитет или дисконтинуитет става Цркве

      Патријарх српски Иринеј изјавио је пре неколико дана у Пећкој патријаршији да би Срби на Косову и Метохији требало да изађу на предстојеће локалне косовске изборе и да изаберу најбоље људе од угледа и ауторитерта. И додао је да мисли да би то требало да учине како би очували власт јер у супротном ће у српским местима и енклавам на власт доћи Албанци. Такође је још истакао да у Српској Православној Цркви нису посебно расправљали о изласку Срба на изборе 3. новембра, додавши да - када говори патријарх - говори у име Цркве. Завршавајући своју изјаву после службе у Пећкој Патријаршији Патријарх је истакао да да је његово основно мишљење било "на изборе изаћи сви или нико" и да би једино то било спасоносно и корисно, пошто "нашем народу недостаје слога и јединство у садашњим приликама".

    Смисао оглашавања Цркве поводом „Бриселског споразума“

    Ова изјава патријарха је изазвала мноштво критика у једном делу јавности (првенствено интернет патриотске). Ако изузмемо оне који то, као и остале потезе у српском друштву са којима се не слажу, квалификују као издају, доћи ћемо до две најчешће примедбе које наизглед имају основа, а које су се могле чути у вези патријарховог иступа. Прва је да тај иступ представља дисконтинуитет у односу на негативан став Светог Синода према априлском „Бриселском споразуму“, док друга на неки начин призилази из прве. Наиме примедба је да је патријарх у овом случају преузео ингеренције Светог Синода, те да на тај начин игнорисао априлски став Синода поводом „Бриселског споразума“, али још битније и црквену саборност, као есенцијалну карактеристику православне цркве. Иако на први поглед ове примедбе чак делују логично треба да се запитамо да ли је то баш тако?

    patrijarh-irinej.jpg

    Свети Синод је у свом оглашавању после склапања Бриселског споразума овај окарактерисао као неприхватљив рекавши у завршном делу саопштења: „Апелујемо на српски народ који је опстао и остао на својим вековним косовско-метохијским огњиштима и на сав остали српски род, ма где живео, да, каква год била одлука државног врха Србије, не призна диктат силе и неправде него да Косово и Метохију сматра, увек и заувек, својом земљом, не спорећи, ни на који начин, чињеницу да је то и земља оних Албанаца који у њој вековима живе заједно са Србима. Црква ће, у сваком случају, остати са својим народом и у својим светињама на Косову и Метохији. То јој даје право и намеће дужност да упути овај апел“.

    Синод се, као што видимо, огласио по питању споразума у Бриселу, и то недвосмислено негативно. Но, овде се Црква огласила о политичким процесима што није примарна дужност и циљ њене мисије. Оглашавања је било мотивисано знањем да је Косово централни нерв српске духовности, да политички процеси који иду у правцу одвајања јужне покрајине имају последице на читаво народно биће – и материјалне и духовне, те да правац ка ЕУ интеграцијама као мотив попуштања по питању КиМ није у складу са светосавко-видовданском, дакле православном духовношћу и доживљају света. Дужност Цркве је била да се огласи и да упозори актуелну власт на ово и она је то учинила.

    Међутим Црква и Свети Синод нису носиоци политичких процеса, Црква их не креира, а самим тим не може директно да утиче на њих. Уосталом то није ни њен смисао, али јесте свакако смисао да упозорава на последице које могу угрозити традиционалну духовну супстанцу народног духа. Но, исто тако њен смисао јесте и да си прилагођава политичким променама (које сама не креира, а на које што је власт више удаљена од правосалавља она мање може да утиче) и да у новонасталим околностима тежи ка најоптималнијим животним решењима која ће омогућити наставак њене духовне делатности, првенствено међу сопственим народом, али и осталим народима са којима се сусреће и дели исти животни простор.

    249392_sinod-foto-spc_f.jpg?ver=1366624269

    Дакле смисао Цркве није да „ревносно инсистира“ на саветима које је дала властима у одређеном друштвеном-политичком тренутку, већ да у новонасталим околностима тражи начин прилагођавања датој реалности, ма како она била неповољна, и да у таквим скученим условима покуша да издејствује најоптималнија решења како би народ биолошки опстао на својим историјским огњиштима, те да би могла да настави вршење своје духовне мисије спасења, читавог народа као и сваког појединца.

    Прилагодљивост као основна карактеристика Цркве

    Прилагодљивост Цркве, што је суштински прихватање реалног стања као почетне позиције њеног деловања, је видљива кроз читаву историју. Овим Црква изражава став о овом свету као свету ниже битности, а истиче, пренствено кроз евхаристијску заједницу, своје опредељење за онај свет. Свет новог духовног Израиља, који реално има свој почетак и овде на земљи, али само за онога ко се добровољно определи за њега. Речено косовским речником, који је потпуно у складу са доживљајем универзалне Цркве: „Земаљско је за малена царство а небеско увјек и довјека“.

    У складу са тим, као што сам рекао, Црква се понашала кроз сву историју. Истовремено тиме истичући на прво место битност духовног света и будућег века изнад овоземаљских тренутних вредности, али и тренутних власти, владајућих гарнитура и идеологија. И управо јој је тај став и тај ред формираних величина омогућавао да (често у крајњој нужди) сарађује са готово свим властима које су од Бога дате (по његовој вољи или допуштењу), некада у духовном јединству, а некада опет ради биолошког опстанка као и побољшања материјаног положаја свог народа, или своје пастве.

    Начин сарадње је зависио од власти и њеног односа према црквеном доживљају света који она проповеда. Отпор према власти су црквени људи практиковали једино код потпуно антихришћанских политичких гарнитура и владајућих идеологија, које су покушавале насилно да укину Цркву или оспоре њене догме. И овај отпор је био у непристајању наметнутих наводних вредности, а обично је завршавао прогоном хришћана, често мучеништвом и мартирством (сведочанством у крви) зарад чистоте свог учења и духовне стварности. Баш као што су учинили и косовски јунаци положивши живот опирући се неправди Муратове визије Балкана и положаја српског народа условљеног турским овладавањем овим просторима.

    Тада је Црква била уз свој народ као што је била и уз Деспота Стефана када је пристао на вазалство Бајазиту. Али и од самог свог почетка Црква је, преко преласка из деловања у малој јудејској заједници на делатност у великој римској империји, показала своју прилагодљивост, односно заступање реда величина, по којима је духовна визија изнад тренутних политичких идеологија и актуелног светског поретка. То се такође видело и у каснијим историјским периодима кроз прихватање универзалистичке византијске империје, где је Црква имала централно место у креирању византијског човека, али потом и кроз прилагођавање потребама малих народа прихвативши етнички елемант као тачаку спајања и интеграција, који је црквеном делатношћу оплемењиван добијајући тако виши смисао.

    Manastir+Pe%25C4%2587ka+Patrijar%25C5%25A1ija.jpg

    Но, исто тако је, поготово СПЦ, морала да се прилагођава околностима које су произашле из ропства туђину и функционисања у туђим државама, турској и хабзбуршкој империји, покушавајући да олакша положај свог народа и пастве и обезбеди његов духовно-биолошки опстанак. То се некада дешавало и када су биле у питању срспке власти услед помрачености духовне визије, те су деловале противно интересима сопственог народа. Ово све напомињем са намером да истаканем да, када се оцењује делатност или став Цркве, потребно је ускладити логику и мисију политичких и свих други светских збивања са логиком и мисијом Цркве. Негде се те логике и мисија донекле подударају, док су негде по много чему разилазе. Због тога је лако упасти у замку те проглашавати делатност Цркве у два различита времена као дисконтинуитет, иако то логички може да наизглед делује као исправно.

    СПЦ на Косову од бомбардовања

    Управо прихватање новонастале ситуације, колико год она била неповољна, је била карактеристика Цркве и народа после бомбардовања 1999. и уласка међународних трупа на Косово и Метохију. Тада се покушало успостављањем контакта са КФОР-ом и свим међународним институцијама инсталираним у покрајини, доћи до макар минималних услова за преживљавања Цркве и српског народа, као и свих осталих православних верника. Но, недефинисан статус покрајине и сталан притисак најмоћнијих земаља света у правцу конституисања самосталне државе Косова, је упоредо са прилагођавањем, производио турбуленције у народу које су одређивале и став црквене јерархије, условљен нестабилним околностима у којима се нашло српско друштво на Косову.

    Позиви блаженопочившег патријарха Павла да се не изађе на изборе, Тадићу и Коштуници, су у том тренутку, када се покушавало очување Косова у што тешњим везама са државом Србијом, били смислени јер су, сем јавног протеста против неподношљивог стања у којем се налази српска национална заједница, били и у функцији политичког притиска на међународну заједницу и Приштину, којима се желео поправити положај народа, као и помоћи државна политика праведног покушаја очувања покрајине у што тешњој вези са матицом.

    Али после једностраног проглашења независности Косова, неуспелог одговора тадашње власти на тај изазов (не улазим у то да ли је Коштуница могао нешто боље да уради или не) и доласка ДС-а на власт осећају се трендови поновног попуштања међународним факторима кроз довођење ЕУЛЕКС-а, измештања поблема Косова из СБУН, пристанак на разговор само о техничким питањима без статусних итд. Тренд који је кулминирао доласком актуелне власти и склапањем Бриселског споразума, који уколико се не донесе Уставни закон, представља пристајање на готово потпуну легализацију нове државе.

    218661_kosovo-miting_f.jpg?ver=1329843464

    Овим превирањима је био захваћен сав српски народ, а поготово онај на Косову и Метохији, чија је егзистенција била најугроженија. Самим тим ни Црква као народна институција није могла бити поштеђена од ових турбуленција. У ситуацији када је званична политика, условљена у многоме светским факторима, покушавала да одреди некаква решења за покрајину (колико су она била успешна, или већином неуспешна није основна тема овог текста) народ, али и Црква пре свега саветодавно, су по логици ствари учествовали у тим процесима покушавајући да их усмере ка најповољнијем решењу.

    Из тих новонасталих, све неповољнијих решења за Србе на Косову и Метохији се и родио став о отпору, који је у црквеној јерархији предводио бивши епископ Артемије. Али тај отпор је (после попустљиве српске ДС-овске политике, којом је покрајина удаљавана од ингеренција државе Србије) све више одисао политичком конотацијом и политичком логиком пошто је све више акценат стављао на политички приступ косовском проблему. Тиме је временом почео да одудара од реалне ситуације на терену креиране домаћом и светском политиком, али још више од 2000-годишње црквене духовне логике, које се СПЦ као институција, али и као органски део народа, није одрекла. Штавише она је после свих тих турбуленција остала на курсу своје духовне мисије (али и рада на биолошком останку најпре сопственог народа) прихватајући реалност које су изазвале последице политичког деловања државног врха (ма каква та реалност била), а на чије последице је она благовремено упозоравала, као и износила вредносни став о ваљаности политичких одлука, пре свега са духовног - црквеног аспекта.

    Континуитет и дисконтинуитет црквеног става

    У том контексту треба гледати и на став о Бриселском споразуму. Он је изјашњавање Светог Синода о проблему који је централни нерв српског националног бића, који веже материјално и духовно у српској историји, а који може да има значајне последице по услове живота и остваривања хришћанске, светосавске мисије срспког народа. О томе се Црква морала изјаснити и рећи шта мисли, као што се и изјаснила.

    Апелујући на Србе да, без обзира на став државе да Косово и Метохију сматрају, увек својом земљом, не спорећи да је то и земља оних Албанаца који у њој вековима живе, уз истицање да ће Црква остати са својим народом и у својим светињама на Косову и Метохији, Свети Синод је, сем што се негативно изјаснио о политичким процесима, практично нагласио да ће чувати српску националну мисију и Косовски Завет, који је у овим условима једина шанса будућег повратка српске државе на просторе јужне покрајине.

    Пошто је политика одрадила своје и одредила тренутну политичку реалност српске националне заједнице на КиМ, пошто је Црква јасно упозорила шта мисли о томе, пошто су се страсти стишале сагледавањем глобалне, али и косовске реалности, патријарх је, уважавајући став црквених званичника који живе на Косову и став Цркве да је духовно реалност увек изнад политичких прилика и политичких гарнитура на власти, позвао Србе да изађу на изборе и тако прихватајући новонастале услове наставе борбу за јачање националне заједнице, те духовни и биолошки опоравак народа.

    22799_visoki-decani-beta_f.jpg?ver=1269031860

    Позив патријарха Србима на изборе може политичком (а још више политикантском) логиком да се гледа као дисконтинуитет у односу на априлски став Светог Синода. Али црквеном миленијумском логиком, али и и искуственом вековном народном логиком гледано, он представља континуитет заједничке борбе Цркве са својим народом за испуњења духовне мисије Цркве и националне српске заједнице, чији су интегрални део Срби са Косова и Метохије. Из те логике, као и из става формираним из непосредног искуства Цркве и њених пастира на КиМ (који су на челу са Владиком Рашко-Призренским Теодосијем такође позвали Србе на изборе), проистиче патријархов став, тако да се он тешко може подвести под његово некакво преузимања ингеренција у односу на Синод и читаву Цркву.

    Патријарха није забрањено критиковати када имамо различито мишљење, али када су мотиви критике искључиво политичке (или политикантске) природе, када им није циљ побољшање црквено-духовне мисије и учвршћивање црквено-народног организма, већ корист сопствене политичке (или политикантске) опције, она постаје контрапродуктивна са опасношћу да један део, ионако духовно недовољно зрелог народа, стекне погрешну слику о самој Цркви и њеној улози у друштву. Таква, политички мотивисана размишљања, нас могу одвести у заблуду и ка погрешним закључцима о црквеном реаговању на актуелна политичка дешавања, што се видело и у критичким рекацијама последњих неколико дана на позив патријарха Србима да изађу на косовске изборе. Може се гурати политичка опција и без конфронтирања са Црквом и патријархом, које узгред буди речено, најчешће има негативне политичке конотације највише по оне који на овај начин, свесно или несвесно, на посредан начин дискредитују Цркву, урушавајући тиме последњи ослонац народу у овим по њега изузетно тешким временима.

    http://www.vidovdan.org/index.php?option=com_content&view=article&id=48877:kontinuitet-ili-diskontinuitet-crkvenog-stava&catid=38:aktuelno&Itemid=59



    Повратне информације корисника

    Recommended Comments

    Нема коментара за приказ.



    Придружите се разговору

    Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

    Guest
    Додај коментар...

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Вести са званичног сајта Српске Православне Цркве

×
×
  • Креирај ново...