Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

  • Добро дошли на Живе Речи Утехе

     Желимо Вам пријатне тренутке на сајту Поуке.орг и форуму Живе Речи Утехе. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
    молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

  • Логос
    Логос

    Косово и Метохија – жртвеник из којег добијамо снагу

    %25D0%25A1%25D0%25B0%25D0%25B2%25D0%25B0-%25D0%2588%25D0%25B0%25D1%259A%25D0%25B8%25D1%259B-%25D1%2581%25D0%25BB%25D1%2583%25D0%25B6%25D0%25B1%25D0%25B0-1080x675.jpg
     
    О првом сусрету са манастиром Високи Дечани, о доласку у манастир, литургијском животу и искушењима кроз која је ова светиња заједно са српским народом прошла у последњих двадесет година, као и о најновијим изјавама појединих српских политичара везаним за решење коначног статуса Косова и Метохије, тзв. разграничењу и сл. Разговарали смо са архимандритом Савом Јањићем, игуманом манастира Високи Дечани.
     
     
    Помаже Бог оче Саво. Ево смо у великој светињи манастиру Високи Дечани, управо се завршила Света литургија, Ви сте служили са оцима који су овде у манастиру. Можете ли да нам испричате како изгледа живот у овом манастиру и како је изгледао Ваш први сусрет са овом светињом?
     
    У Дечанима некако све бива кроз Литургију, јер читав манастир функционише, живи тим неким литургијским ритмом, који из дана у дан, чини да је сваки дан посебан, а опет сваки дан је као вечност. И тако то траје вековима, већ ево 700 година како манастир постоји, кад погледамо на његову историју. И мој први сусрет са овим манастиром био је давне 1987.године, када сам долазио овде за Светога Краља Стефана Дечанског, са умировљеним епископом захумско-херцеговачким Атанасијем, који нас је тада окупљао у Београду као студенте. Ја сам са њим и још неким другим студентима с факултета дошао овде у Дечане, то је било за Св Краља и остало ми је то у дубоком сећању и то бденије и та литургија, и тај контакт са овом светињом. Посебно овај дечански полијелеј. Сећам се покојног оца Варнаве који је достојанствено са мандијом палио свеће и вртио полијелеј.   То су нека сећања прва која ме везују за Дечане и врло брзо после тога уследио је и мој долазак у манастир Црну Реку, већ 1989.године када сам се прикључио црноречком братству. Тамо сам замонашен 1991. године, а већ 1992, пошто је тадашњи игуман постао владика рашко-призренски онда смо дошли у Дечане нас неколико. Владика Теодосије, наш садашњи владика, а тадашњи први игуман обновљеног братства и још неколико нас, међу њима и отац Стефан, сада игуман манастира Зочиште. Чини ми се да је тај дан био јуче, јер управо сваки дан овде бива са литургијом. Почиње молитвом и завршава са молитвом и некако тај ритам Литургије је као откуцај срца који све оно што радимо и све оно што живимо држи у том једном поретку. И зато је то време, када погледам колико већ година има од 1992.у марту када сам дошао овде, до данас чини ми се као да је то све један дан, а истовремено је јако много времена прошло. Прошло је много дивних, радосних тренутака који су остали као нека сећања која с времена на време изађу у свест и тако… Ал опет, све се то спаја у велику радост, у благодарност пре свега Светоме Краљу, који нас је овде примио, прихватио, који нас држи, који је истински домаћин ове куће, који је заиста краљ који царује овде, како каже владика Амфилохије, а ми смо ту, само око њега да се нађемо, да ослушнемо ту вољу Божју која се пројављује Његовим молитвама, молитвама Светога Краља и благословом овога светога места и да живимо по тој вољи Божјој чинећи што до нас стоји препуштајући све остало Господу. И то је највећа мудрост Божја, да чинимо што до нас стоји и колико ми можемо у оквиру онога чему смо позвани оних таланата које нам је Бог дао, а да коначно резултате препустимо Господу и са вером и надом у Господа, да ће Господ све урадити и уредити како је најбоље. Иако ми то често не можемо да замислимо, често бисмо ми одредили како нешто треба да изгледа и како би нешто требало да буде, али ми не можемо никада да видимо целу слику, једино је Бог тај који даје пуноћу смисла свему. И то је заправо највећа мудрост духовног живота, то је суштина духовног живота и монашког и живота у свету, и то је извор радости, јер сва забринутост, све зебње, сви страхови нерасположења, долазе од тога што стално мислимо много више смо могли урадити, много више од нас зависи, или нешто што је Бог дао није оно што смо ми очекивали, а заправо је увек све што долази, оно што је неком по чудесном Божјем промислу најбоље у том тренутку и усмерено ка нашем вечном спасењу. Јер једино кад гледамо из те перспективе вечнога живота можемо да видимо смисао овога живота. Иначе овај живот са свим својим страдањима, патњама, (доста смо тога видели на Косову и Метохији) људски гледано тешко да има некаквог смисла. Али то је тајна крста. Јер крст сам по себи нема никаквог смисла, крст једино у светлу васкрсења добија свој смисао као овај наш расцветали крст на уласку у дечански манастир.
     
    И тако смо од 1992. године полако устројавали живот Божјом благодаћу са игуманом, сада владиком Теодосијем, долазила су и братија и то је било време великог ентузијазма и прегнућа, труда и радости, али видели смо да се спрема једна олуја, која је коначно дошла са оружаним сукобом, већ са албанским екстремистима 1998. године и 1999, посебно рат и све што се издешавало и све нас је то јако дубоко потресло. Ни у једном тренутку нисмо губили наду да Господ држи ову светињу, јер Дечани сијају већ 700 година, то је једна упаљена свећа коју је упалио Свети Краљ и која има једну мисију да осветљава пут у овоме мраку у овом лавиринту светских збивања и указује пут нашем народу православном српском шта смо били, шта јесмо и где треба да идемо. И то је заправо мисија овога места. Да буде место утехе, место љубави, место радости, место где ћемо се окупљати око Свете чаше на Светој литургији и подсећати да је ово тек само предворје и улазак у Царство Божје, пуноћу, коју ћемо, ако Бог да сви да доживимо и живимо у тој радости вечној, а коју већ и сада осећамо. И сваки пут када завршимо Свету литургију осећамо заиста једну велику радост и благослов Божји да сви проблеми овога света просто нестану, барем на тренутак нестану, изађу из наше свести јер већа је та радост.
     
    Ратна дешавања на Косову и Метохији нису заобишла манастир Дечане. Кроз шта је све манастир прошао а с њим и братство манастира које је било у њему?
     
    У том времену рата доста смо видели страдање невиних људи, најпре смо примили српске избеглице, било је после и албанских избеглица, имали смо и Роме. Ми смо све људе гледали као Божје сви су створени са ликом Божјим и сви су деца Божја. Колико ће ко то да оствари то је тајна Божја ми не можемо да улазимо у то, али наше је сваког човека видимо као икону Божју и посебно кад неко страда да укажемо помоћ, да укажемо саосећање са надом да ће то на неки начин пробудимо у тим људима свест о Богу који нас толико воли који је дошао и пострадао нас ради. Али јако је било тешко видети велико исељавање нашег народа, којег ни пре рата није било много, али тада смо видели да је јако много људи отишло, то су били тешки дани, нарочито то лето 1999. године, када се и љуљало кандило пред фреском Пресвете Богородице у припрати нашег храма.
     
    Да ли је то Пресвета Богородица нешто поручивала братији, зашто баш кандило пред том фреском?
     
    То је заиста чудесан догађај, који је обележио те месеце био, то је трајало отприлике око месец и по дана, два месеца, иако кад принесемо свећу обичну поред кандила, пламен се не покреће, није била промаја, већ нека чудесна невидљива сила Божја је покретала то кандило. Као да нас је Пресвета Богородица стално подсећала да треба да се молимо, да треба поуздање и сву наду препустимо Богу и њеним молитвама, да нас она није оставила и тај чудесан догађај је остао дубоко утиснут у наша сећања и подстакао нас је тада посебно и на молитву. Јер та фреска Пресвете Богородице је Богородица са свитком у коме је Њена молитва за људски род и у коме се Пресвета Богородица моли Христу ,,Прими мољење Мајке своје Господе“. Пита је: ,,Шта хоћеш мајко?“,,Хоћу грешним покајање и спасење!“, ,,Не кају се!“ А она опет умољава Господа и Он на крају каже ,,У Твоје руке предајем њих, Мајко!“. И она Њему ,,Благодарим Теби Логосе!“. То је неизмерна љубав Божја која се пројављује кроз молитву Богородице.
     
     То су били почеци страдања у најновијој историји манастира, а како се живи данас, двадесет година после?
     
    То су били тренуци ужасног страдања које смо ми бележили, и писали о томе и сведочили и у сусрету са међународним представницима, новинарима и на оном тадашњем сајту, али истовремено смо опет опстајавали у молитви и чврстој вери да ће Бог сачувати светињу и хвала Богу, манастир је стављен под заштиту и некако је Бог зауставио да не оде сав наш народ и сачувао се тај остатак. Али живимо у једном тешком времену већ је двадесет година од кад је завршен рат и видимо да ситуација и даље није стабилна, ни мирна, видимо да доста проблема постоји безбедносних, чести су напади на људе и на куће, онемогућавање људима да дођу, да се врате, иако су се неки вратили.
     
    Манастир Дечани помаже породицама које су опстале и које се враћају?
     
    Манастир стално помаже. Имамо и хуманитарну активност, развили смо и са нашим италијанским пријатељима ,,Амићи ди Дечани“ активност, исто тако преко нашег сабрата оца Бенедикта који је са Сицилије, имамо и оца Нектарија из Америике, који води хуманитарну организацију манастира Дечани, која већ преко двадесет година помаже. Такође и бројне друге организације у којима се окупљају људи као нпр. Арно Гујон са његовом ,,Солидарите Косово“ итд. који је дубоко везан за Косово. Људи који су осетили духовну снагу овог места и поруку Светога Краља да ту љубав треба да пројаве и бригом, пажњом за друге. Да чинимо колико до нас стоји, али увек препуштајући Богу да буде Његова воља, да буде како Он хоће и да нас све уведе у своју радост. То је наш коначни циљ јер све на овој земљи је пролазно и ништа не може да буде вечно, јер све иде у сталном кретању ка Господу, ка пуноћи постајања које ће и једино у Христу бити.
     
    Оче, већ је двадесет година како око манастира нема српског живља које га је окруживало, али са друге стране су за ово време у манастир долазиле допломате, али и све више долазе наши људи расејани на све стране. Срби из свих делова света долазе у манастир и на неки начин овде црпе енергију. Да ли је можда све ово што се издешавало помогло људима да схвате шта је манастир Високи Дечани за све нас?
     
    Заиста, као и у свакој несрећи Бог пројави неке чудесне своје промисли и обично мислимо нешто је велика трагедија и све се руши, ал опет с друге стране на чудесан начин Бог нешто друго гради. Тако ево нпр. не само да се и манастир и материјално изградио, поправили смо објекте и саградили нове и сакупила се нова братија, имамо четири искушеника млада… обнавља Свети Краљ, него исто тако Бог привлачи овде људе из разних крајева. Нажалост, немамо наших Дечанаца овде, осим њих троје који живе у Дечанима и који су успели на неки начин да се врате и да нађу неко своје место. Јако су тешки услови и све то, али ето они имају неку своју жељу посебну и остају и опстају, али немамо породице које су се вратиле у овај крај и нема практично села, осим у околини Пећи где је било мало више повратка захваљујући заштити КФОР-а која је пружена у кључним моментима, да се врати. Наравно ту је село Гораждевац и доле јужније Ораховац и Велика Хоча који су остали наше стално упориште, где је наш народ остао. Сада Манастир Дечани, заиста има једну мисијску улогу према нашим људима, поклоницима, који долазе из различитих крајева Србије, Црне Горе, Републике Српске, Босне и Херцеговине, Федерације, наше православне вернике, Србе, који долазе из разних земаља света. Практично, врло често на литургијама имамо те поклоничке групе и много више верника него што смо икада раније у мирном периоду имали људе који су долазили, што је помало апсурдно. Некада буде и по два аутобуса гостију и поклоника који дођу. То су људи који осећају да доласком на Косово и Метохију, црпе ту духовну снагу, ту енергију љубави која просто исијава из кивота наших светитеља из гробова светих архиепископа, Светога Јоаникија у Девичу, Светих Врача у манастиру Зочиште и других светих места. Читава косовско-метохијска земља је једно велико светилиште и заиста, недавно сам говорио и помињао како је цело Косово и Метохија један велики жртвеник Господњи на коме се приноси хлеб и вино, пошто је Косово у знаку хлеба и пшенице, Метохија у знаку вина и грожђа. Онда на неки начин је Косово и Метохија један велики жртвеник где приносимо дарове и добијамо благодат, добијамо снагу. У томе је велики значај Косова и Метохије за људе који можда нису ни чули и били раније, али осећају. И не само они, него имамо пуно и странаца који долазе из целога света и који осећају посебну духовну снагу.
     
    Да ли људи долазе због дечанске цркве, њене лепоте, јединственог изгледа или је ту још нешто што их доводи?
     
    Дечанска црква је лепа и величанствена, али у свету је много већих грађевина и величанственијих грађевина по многим аспектима другим, али људи овде осећају нешто посебно, то је управо та благодат Божја која просто излази и зрачи као енергија из кивота Светога Краља. Свети Краљ је духовна електрана која стално зрачи том благодаћу Божјом, која уноси мир помисли, радост, наду, веру и то људе испуњава, и сад то доживљавају различито неки људи. Они који траже радост, утеху, они се враћају са радошћу и утехом. На жалост, има и оних који то не доживљавају. Има оних који ту светлост, која исијава из Дечана, доживљавају као сметњу, виде као неку опасност, као огањ који пржи. Тако да је манастир и нападан од стране несрећних људи Албанаца који не знају шта раде, који живе у околини, који су четри пута нападали манастир оружано до сада, од завршетка рата до данас и на жалост, има још људи који имају лоша осећања и лоше намере.
     
    А има ли међу нашим друговерима комшијама и оних који нису непријатељски расположени?
     
    Дубоко верујем да и међу самим Албанцима има јако много људи које везује једно посебно духовно искуство са манастиром, иако многи не смеју из страха од других да пројаве и да јавно покажу али с времена на време можемо да препознамо, да видимо када појединачно дођу. Доста људи се обратило, крстило венчало, покајало, променило свој живот …тако да Дечани настављају своју мисију. То је место које узводи људе ка небу а истовремено и спушта небо ка земљи. И то је та тајна Богочовека Христа који је сам Бог предвечни. Он је постао човек да би човека уздигао у достојанство божанско и учинио нас синовима Божјим по благодати.
     
    Када је Стефан Дечански подигао манастир поклонио му је велика имања о којима имамо податке у Повељама и тапијама. Каква је данас ситуација са манастирском земљом, шта ви можете да обрађујете и који су проблеми са којима се сусрећете?
     
    Манастир је имао велика имања у 14. веку када је основан и постоје, на основу Дечанске повеље, одређене реконструкције које су рађене на мапама и које показују прилично велике просторе, не само у овом делу Косова и Метохије него и на просторима северне Албаније па чак и око Скадарског језера, око Плава и Гусиња. То је било једно велико властелинство које је Свети Краљ обезбедио да би одржавао манастир и његову мисију. Манастир је истовремено поред духовне активности имао и болницу где је било лечење и неговање болесника и разне добротворне активности. Манастир је био духовни центар, као и други велики манастири на овом простору. Зато се овај простор и зове Метохија по тим манастирским имањима других великих манастира. Међутим, после Другог светског рата, тачније 1946. године 700 хектара је тзв. аграрном реформом одузето од манастира. И то је била једна од највећих крађа манастирске имовине у целој историји. Занимљиво и у турско време манастир је имао земљу, монаси нису могли да је обрађују, али су давали одређеним породицама албанским да раде, а за узврат они су чували манастир. Али помиње се, имамо доста докумената османских, који показују да је манастиру ипак признавана имовина. Након те 1946. године имамо ситуацију да је манастиру остало двадесетак хектара око манастира и пет хектара у Великој Хочи. И онда смо успели да вратимо још 24 хектара земље око манастира, борову шуму коју су по предању посадили монаси и ово поље овде, где је после рата направљена пчеларска задруга, која је после престала да постоји. И ми смо 16 година били на судском спору на свим инстанцама косовских судова, све до тзв. Врховног суда Косова, па до Уставног који је на крају пресудио у нашу корист 2016. године. Међутим, та одлука никад није испуњена, нити је ико одговарао због неиспуњавања те одлуке и то само показује један степен безакоња и одсуства владавине права. Да један овакав манастир који је потпуно законски од једног суда који функционише по принципима косовског правосуђа, овог новог васпостављеног, не може да добије своја право и не може да огради тај део свога имања, иако земљу, хвала Богу користимо, захваљујући подршци међународној који су од почетка показивали велико разумевање за наше потребе. Тако да манастир, хвала Богу, обрађује ту земљу, имамо наше имање пољопривредне активности разне и воћњаке, сејемо пшеницу, кукуруз и то се с времена на време мења, како шта сејемо. Такође држимо и стоку: тридесетак грла крава, сто педесет оваца, исто толико негде и коза. То је једно велико имање и производимо сир и разне млечне производе за потребе манастира, многима и дајемо као помоћ и дар, али исто тако и продајемо у манастирској продавници. Истовремено радимо и виноград у Великој Хочи где је отац Кирило који одржава наш метох Светога Јована и нашу виницу у Великој Хочи, где су монаси вековима били присутни, остали су само дечански сада. И надамо се да ћемо и ове године успешно обрати виноград, да ћемо имати добро вино. Спремамо и ракију, ликере разне, воћне, тако да гледамо да и ми колико је могуће својим рукама и уз помоћ људи који нам помажу, и који су плаћени и којима обезбеђујемо запослење урадимо колико до нас стоји, да манастирска земља не остане необрађена, неискоришћена, да врт који нам је Бог подарио држимо уредним и пристојним, да буде на охрабрење и другим људима, да они раде колико могу и да убирамо те плодове рада руку својих.
     
    Манастир у последње време има проблем са изградњом магистралног пута који нарушава живот манастира. Ви сте се и томе супротставили, да ли ће да граде тај пут ка Црној Гори или је то стало?
     
    Реч је о једном локалном путу који води од Дечана града до једне старе хидроцентрале која је обновљена, неких 12 км крај Дечанске бистрице. И тај пут као локални пут никада није био проблем. Чак смо се сложили са општином да се среди сам приступни пут манастиру због поклоника, посетиоца манастира и туриста. Међутим, појавила се идеја 2014 / 2015.године да се гради том деоницом пут, и направи један међународни пут ка Црној Гори којим би пролазио и тешки саобраћај и којим би био много већи промет. С друге стране, знамо да су на основу тзв. Ахтисаријевог плана који су косовске привремене институције одлучиле по савету међународне заједнице да примењују, формиране 2008. заштићене зоне. Дечанска заштићена зона је једна од највећих и обухвата шесто и нешто хектара, простор око манастира као најужу зону, али и простор између брда, и то је зона у којој су забрањене све активности које могу да наруше изглед и лепоту природе и мир који је јако важан овог целог амбијента. Говоримо и о природној и културној баштини јер је важно и једно и друго, и градња таквог пута је и по косовским законима забрањена. Она није предмет око кога можемо да се договарамо. Никада за нас није био проблем локални пут, али пут који се продужује према Црној Гори, пут којим ће пролазити тешки саобраћај је неприхватљиво и зато је 2015. године тадашња самопроглашена Косовска влада донела одлуку да се гради заобилазни пут. Ми смо мислили да је то решење, направљено је пар километара с оне стране брда, међутим, већ од ове године видели смо напор да се гради пут у близини манастира и ми смо се томе супротставили. Имамо међународну подршку и почетком августа били су амбасадори Европске уније који су дали јасну поруку да је пролазак таквог пута неприхватљив, незаконит. Није зато што манастир тера неки инат или не жели да општина напредује, већ једноставно мора да се испоштује закон и да се пут гради заобилазницом како је било планирано 2015. године. Тренутно седи на томе и видеће се како ће то бити. На Косову имамо много добрих закона који су донешени и који треба да заштите и нашу баштину и интересе невећинског становништва, посебно Срба, чак и Закон о поштовању оба језика. Видимо како се то не примењује, видимо како су многи српски натписи прецртани, како се не поштује имовина српска, па чак ни великих манастира као што су Дечани и видимо како је велики пут између закона и испуњавања тог закона.
     
    Оче, последњих месеци су се интезивирали напори да се дође до ,, решења коначног статуса Косова“ и најављује се решење тзв. разграничењем. Ми који живимо ,, јужно од Ибра“ иако не разумемо у потпуности шта се под тим разграничењем подразумева забринути смо и уплашени од последица такве одлуке. Шта Ви, као игуман велике светиње и неко ко живи на Косову и Метохији мислите о томе?
     
    Ми смо и као манастир и као Црква још и пре рата и за време рата и после рата били за дијалог, јер су Косово и Метохија простор где треба да живе и Срби и Албанци и сви људи који овде живе. Правни документ који је на међународном нивоу од свих прихваћен и који регулише питање Косова и Метохије јесте Резолуција 1244 који неки омаловажавају. Међутим, видимо да неке од најважнијих земаља света подсећају да је то документ на основу кога треба тражити даља решења. Нажалост, један дијалог који је почео у Бриселу под окриљем Европске уније још 2012. године, постепено је од техничког дијалога, који је требало да реши нека техничка питања, како да се живи у овим условима, како да људи лакше путују, како да се реши питање диплома и неких других практичних питања, с временом се претворило у дијалог о статусу и сматрамо да је то нешто што није од почетка одобрено ни од стране скупштине Србије, нит је у складу са Резолуцијом 1244. Тај разговор је отишао на другу страну, а не у правцу суштинских питања, а то су питања повратка, слободе, питања поштовања закона (имамо много Срба који не могу да се врате на КиМ, не могу да дођу у посед своје имовине). О томе се престало разговарати и негде од 2016. године почело је да се прича о плану поделе, који се назива неким разграничењем. Технички гледано, пошто је ово простор који је де јуре по закону и резолуцији 1244 територија Републике Србије (иако у овом тренутку имамо самопроглашену државу Косово) ми заправо имамо поделу територије Србије између Срба и Албанаца, што је апсолутно супротно и Уставу Србије и вољи већине народа у нашој земљи. То би био јединствен чин у историји нашега народа, али морам да кажем и новијој историји уопште, да је било која земља свесно спремна да се одрекне дела своје територије и чак дела на коме живе десетине хиљада њених грађана и још додатно да им уступи неке просторе централне Србије, око Прешева, Бујановца што је заиста без икаквог преседана. И ми смо као Црква дигли глас и Св. Архијерејски сабор је још у мају месецу, будући свестан таквих планова, заузео чврст и јасан став, не само било која врста признавања као независне државе, него и свака врста поделе која треба да у завршници доведе опет до признања оног што остане као независне косовске државе. То је неприхватљиво.
     
    Али с друге стране многи Вас осуђују, осуђују нашу Цркву, говорећи да Црква не треба да се меша у политику?
     
    За нас то није мешање у политику. Политика је нешто што треба да регулише живот на основу закона и устава итд, али ово је процес који је кренуо противно Уставу Србије, противно законима који постоје, противно и међународном поретку УН-а који је заснован на Резолуцији 1244. Реч је о једном безаконом процесу, у који су, нажалост, ушли неки високи представници Србије, без мандата да то раде, јер им тај мандат није дао ни народ, немају ни пред историјом, ни пред Богом мандат да преговарају о таквим решењима која могу да директно угрозе и доведу до исељавања нашег народа који живи јужно од реке Ибра. Косово и Метохија је покрајина Србије и тако је Србија третира и види и тако је види и већина људи на свету и неке од највећих земаља на свету, које стално подсећају на значај Резолуције 1244. Ми никада не гледамо север одвојено од југа или југ одвојено од севера, зато што Срби на Косову и Метохији деле, иако живе у различитим околностима, једну јединствену судбину. Веома је важно да останемо јединствени, повезани, јер нити југ може без севера где се налази наш универзитет и наша једина регионална болница и многе институције, а опет на југу Косова, јужно од реке Ибра, налазе се наше највеће светиње, ту је и највећи број српског становништва на Косову и Метохији, најмање седамдесет, ако не и више хиљада људи. Сама чињеница да је у Грачаници у први разред основне школе уписано 280 деце, а у Митровици северној 180, показује да број Срба јужно од Ибра уопште није мали и шта више, да имамо у неким деловима као што је Косовско Поморавље, и већи природни прираштај него што је просечно на територији уже Србије где је стандард бољи и где људи тврде да се живи боље, а опет видимо да има мање природног прираштаја. Зато је Црква осетила потребу, зато је владика Теодосије, пре свега као први који је одговоран, као наш пастир, као Епископ рашко-призренски подигао глас, крајем јула месеца ове године, у којем је изразио озбиљну забринутост због приче о подели и апеловао на представнике власти у Београду и на међународне представнике, да не иду у том правцу јер су могуће несагледиве последице. Посебно уколико би се то десило у некој врсти инцидента, који је по много чему што смо сазнали био припреман, на жалост, управо као начин да се на жртви једној, тобожњем спонтаном развоју догађаја, изврши размена становништва. И ми смо врло оштро иступили у том смислу и наш глас се чуо. Колико смо ми допринели да се ти планови поремете не знамо тачно, али се искрено надамо да такве идеје неће преовладати, јер све више је људи који сматрају колико би такав развој догађаја био штетан не само за Србе који живе на Косову и Метохији, него за све и који би један процес нормализације живота који треба да почива, пре свега, на закону, на поштовању свих грађана без обзира на нацију и веру, на повратку, на омогућавању нормалном приступу имовини, а пре свега и на међународним повељама кључним , на основу којих више земаља света, па чак и пет европских земаља, не признаје Косово као суверену, самосталну земљу почива. Једноставно, ми не можемо допустити да се ствари развијају у том правцу и зато користимо сваку прилику да и пред међународним представницима , али и у домаћој јавности, без обзира на бруталне нападе које смо доживели у делу режимске штампе, из Београда, која показује да наш проблем није само овде на Косову и Метохији са Албанцима који де факто желе једно етнички чисто албанско Косово, него на жалост и са одређеним политичким структурама у Србији, које су спремне да им помогну у том циљу, верујући да ће то допринети напретку Србије. То је апсолутно неприхватљиво, то је нешто што је у супротности са целокупном државотворном и духовном традицијом српског народа и није благословено. И једноставно, ако неко мисли да ће Српска православна црква да ћути се вара.
     
    Са друге стране велики број припадника српског народа, углавном патриотски опредељени Срби, су били љути на Цркву, јер су мислили да се неће огласити, да ће прихватити поделу, разграничење…
     
    Црква никада то неће прихватити и у кључном моменту ће апеловати на свој народ да никада не да мандат, да се тако нешто уради, јер не може се жртвовањем људи који су овде најтеже године проживели ( последњих двадесет година) и велике напори уложили и држава је помогла да људи остану и опстану, да се све то погази и да се направи неко тзв. разграничење Срба и Албанаца и де факто утре пут за стварање ,,велике Албаније“, што је највећи апсурд и да Србија посредује ширењу Албаније на своју територију. То је нешто што је апсолутно несместиво у здрав разум било кога и без обзира колико разни медији и политичари покушавају да то завију у некакве планове који су најбољи за интерес Срба и за будућност српског народа, ниједна европска земља, ниједна земља на свету, која иоле има осећаја за своју територију, пре свега за своје грађане, никада тако нешто не би урадила. Ми се искрено надамо да, пре свега Бог то неће дозволити и да ће спречити оне који то раде, на начин који Он сам зна. Већ да се решење тражи, пре свега у побољшању услова живота и стварању једне нове атмосфере у којој би се могао наћи начин како да се на Косову живи. Црква није ту да да политичке рецепте, ми нисмо ту да тачно кажемо како то треба да изгледа, али у сваком случају, знамо да то не може да иде на штету ни српског народа, ни Српске православне цркве, која овде вековима постоји. Мора да буде у складу са свим оним што важан део међународне заједнице подржава, а то је пре свега владавина права, закона и Резолуције 1244 која ово види као територију Србије.
     
    И пошто видимо какве су ставове заузели неки наши политичари, а са друге стране имамо став Цркве, шта ми као народ, као чланови цркве можемо да учинимо, шта нама предстоји да би се одупрли таквим намерама које нису у корист српског народа?
     
    Ми као Црква не наступамо политички, не наступамо као конкуренција држави, али једноставно у оном тренутку када одређени државни органи и представници почну да раде директно на штету народа и на штету Цркве, ми имамо апсолутно и грађанско и људско право да дигннемо свој глас и да позовемо све људе који су верни Цркви да једноставно не подрже такву политику. Ми не тражимо никакво мењање власти, не тражимо никакве револуције, али једноставно апелујемо на људе да једноставно такви планови који подразумевају предају Косова и Метохији једној великој Албанији још и делове Прешева и Бујановца, о чему се све говори, да то представља нешто што је у потпуности у супротности са свим оним што је српски народ изградио вековима. Много пута је било и окупација разних и пет векова турске власти и све то, али никада Србија, никада наша Црква се није сагласила са тим да једноставно се одрекне Косова и Метохије. Управо се сада то тражи, а они који то намеравају на крају ће морати на овај или онај начин изађу пред народ и у том тренутку народ мора да пројави своју вољу. Уколико народ остане веран својој вековној традицији и апелу Цркве, ја сам сигуран да такви планови неће проћи, али уколико се деси да прођу морамо да кажемо да вероватно нисмо заслужили ништа боље, у том случају заиста морамо бити спремни, не само овде на КИМ већ и свуда да се суочимо са свим катастрофалним последицама једне такве политике.
     
    И на крају овог нашег разговора да Вас позовем, оче, да одавде, из манастира Дечана, из капеле у којој стојимо пред фреском Светога Краља Стефана Дечанског, упутите неку поруку свим људима који могу и који би волели да Вас чују.
     
    Порука која одавде увек иде јесте порука мира, љубави, праштања, да се вратимо Богу, да се вратимо ономе што је вековима наш народ одржало и сачувало у свим вихорима историје. Живимо у једном врло трусном, турбулентном периоду, када се многе вредности мењају, када је све оно што је пре неколико десетина година било потпуно незамисливо, сада постаје стварност и људи живе у једној виртуелној реалности разних ријалити програма и других садржаја, који потпуно празне, исцрпљују душу нашег народа. Да се вратимо нашој вери, да се вратимо Богу, да се вратимо љубави, да се вратимо поверењу у Бога. Бог од нас тражи не само да верујемо да Он постоји, него да имамо поверење у Њега , а да ми чинимо колико можемо својим моћима колико до кога стоји и колико ко може, да буде боље. А то треба да почнемо пре свега у својој кући у својој породици, да се измиримо са онима којима смо завађ


    Повратне информације корисника

    Recommended Comments

    Нема коментара за приказ.



    Придружите се разговору

    Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

    Guest
    Додај коментар...

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Вести са званичних сајтова Српске Православне Цркве

  • Статистика члановȃ

    23531
    Сви чланови
    8610
    Највише на сајту
    Jovan888Prvoslavac
    Најновији члан
    Jovan888Prvoslavac
    се придружио
  • Тренутно на сајту   1 члан, 0 Скривених, 60 Госта (Погледај целу листу)



×
×
  • Create New...