Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

  • Добро дошли на Живе Речи Утехе

     Желимо Вам пријатне тренутке на сајту Поуке.орг и форуму Живе Речи Утехе. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
    молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

  • Логос
    Логос

    Јеромонах Филотеј Дохијарски: Геронда Григорије из Дохијара

    306581.p.jpg
     
    Овај текст су припремили сабрати светогорског манастира Дохијар, након што су се, недавно, опростили са својим герондом Григоријем (Зимисом). Вечнјаја памјат.
     

    9/21. октобра 2018.г. око 22:30 уснуо је у Господу геронда Григорије, који је био игуман Дохијарске обитељи 38 година. Монах-подвижник, руководилац-харизматик, искусни говорник који се одликовао просвећеним умом и критичким духом. Духовни отац пун љубави. Обновитељ и нови ктитор своје древне обитељи. Геронда Григорије је духовно узрастао код ногу преподобног Амфилохија Патмоског и преподобног Филотеја (Зервакоса), игумана Лонговардске обитељи на Паросу.
     
    У двадесет и деветој години, постао је игуман манастира Mиртја у Етолији-акарнанији, а касније манастира Прусо, у Евританији. И, на крају, од 1980.године, био је игуман обитељи Дохијар, преображавајући је из идеоритмијског система у систем општежића. Сва три манастира су у тренутку, када се отац Григорије прихватао послушања настојатеља, била у разрушеном стању, понајвише Дохијар. Овде, на Атосу, он је целог себе предао обнови ове, једне од најстаријих светогорских обитељи, и правилном служењу у њој – делу које захтева потпуну посвећеност.
     
    Толико је било посла, да старац није знао за шта прво да се ухвати. Препреке су биле бесконачне. Приходи никакви. Богатство није имао. Стара братија су пренебрегавала игуману. Није тражио познантства са богатима, ни политичке савезнике, нити имућне покровитеље. Имао је само једну подршку, и у Њу се уздао у својим тешкоћама – Пресвету Богородицу, Брзопомоћницу. Он је обновио молитвено појање пред чудотворним ликом, и служење заборављеног бденија у њену част. Од тада, под Покров благодати Брзопомоћнице, почели су да пристижу ходочасници са свих крајева света, благодарећи је за Њена блага дела. Тај молебан је постао одјек вере у њиховим устима.
     
    Два чудесна откровења су се догодила у животу геронде. У манастиру Прусо, док је обављао послушање игумана, у крипти храма су биле обретене мошти светог новомученика Јована Коницког, мошти које су 150 година лежале на том месту, а да никоме нису биле откривене. А у Дохијару, у његово време, откривена је оригинална икона Пресвете Богородице ”Брзопомоћница”, која је такође, 150 година била скривана испод иконе каснијег руског иконописа.
     
     
    Два крила су дата монаху за узлетање на небо: служење Богу, и служење манастиру. Брига о служби и благостању храма била је за старца насушна потреба. Желео је да увек буде јасно и хармонично појање, у складу са богослужењем. Желео је да сви учествују у служби, али је желео и да се сви, стојећи, моле у цркви. Ипак, касније, када су у манастиру почели обимни градитељски радови, у којима смо учествовали према својим снагама, а често и преко њих, није се љутио, ако бисмо на стасидијама упадали у сан. Старац је био први на Светој Гори, који би током престолних празника манастира качио нова кандила. Украшавао је иконе рестаурираним старим и новим оковима. Водио је рачуна и набављао нове одежде за клир, нове ризе и утвар за свети Престо, нове киоте и сребрне полијелеје. И не само за манастирски саборни храм. Он се бескрајно старао о обнови и уређењу старих и зидању нових.
     
    Старац је поучавао:монах треба да се труди својим рукама да самог себе обезбеди свиме неопходним, а такође да се стара за добро манастира, и поред тога, и да има шта да удели сиромашнима. ”Младост тражи труд” – уверавао је. Радни дан у манастиру је трајао, и трајао. ”Сунце позна запад свој” (Пс. 103:19), али игуман није познао свој запад. Ако би за завршетак неког послушања недостајало дневне светлости, укључивали би фарове аутомобила, или лампе, које су се напајале помоћу агрегата. Када се старац у башти хватао за ашов – тешко ономе ко би био поред. Он је правио кратку паузу само да нешто поједе, или када је сунчев зрак у сумрак напуштао Свету Гору. Када нас је старац звао да скупљамо камење за изградњу, нисмо успевали да утоваримо све камење које нам је он показивао у приколице. Његов проницљиви ум био је бржи од муње или рафала, избаченог из пушке. Он је неуморно рађао и рађао решења за све проблеме. Још пре него што се, унапред задати посао приближавао крају, у орбитама његовог ума већ је кружио следећи, и већ се назирао наредни. Сваке вечери је размишљао о томе чиме ће се бавити монаси наредног дана. Ујутру је послушање за сваког монаха било спремно. Старац није могао да поднесе лик испразног монаха.
     
    Геронда је увек подвлачио: не треба да тражимо од других, оно што можемо сами да урадимо. Управо зато нас је и побуђивао да изучавамо занате који су неопходни за обнављање и функционисање манастира. Усмеравајући општи ток послова, остављао је свакоме прегаоцу слободу да осмисли све детаље и да развија започети посао у складу са његовом стваралачком индивидуом. Старац није досађивао са примедбама, ако би видео усрдност у послушању, и тихо сконцентрисано лице посвећено послу. Када би се неко сасвим, у целости, погружавао у испуњавање задатог послушања, он би изненада мењао правац посла, не очекујући завршетак предходног…
     
    Одговорно служење је старац обично са деликатношћу хвалио у разговору са трећим лицима. Никада није допуштао да онај који се труди зна за своју високу оцену. Али, када би видео лењост, и грех, и исти мах би постајао Воанергес (син грома. – види: Мк. 3:17), и муње су излетале из њега. Јутарња успаваност, када је требало летети на заједничка послушања, била је злочин! Ко није трепетао тих тренутака!
     
    Ипак, старац је сваке вечери, у игуманској келији, која је била доступна свима, примао свакога ко је долазио само нешто да упита, или да се умири, и да се огреје код једине пећи. Мало ликера, или слатког које је доносио помоћник, једна топла реч, прича или старчева успомена на Патмос, наводили су нас да заборавимо на дневни рад, узвике, тешкоће и онај обим посла који нам је предстојао. У те сате, када је старац обично ужинао, имали смо прилику да видимо другог геронду, нежног и пуног љубави оца, са разумевањем, и саосећајношћу према свакоме. Осим тога, тада смо могли да чујемо како телефоном разговара са својом духовном децом са копна (само у то време је могао да зове). Свакоме је давао другачији савет, помагао је и бодрио свакога, и никада нам није говорио: ”Изађите: водим разговор који није за свакога.”
     
    Руководио је својим стадом са расуђивањем и слободом, уважавајући карактер свакога. Није нас стављао ни у један калуп, тражећи од свих исто. Наглашавао је добре квалитете код свакога, и призивао је остале да подражавају тим квалитетима, без принуде. Предлагао је као образац и монашке прототипе старих отаца, које је познавао. Није тражио слепо копирање. Старац је желео да у свакоме види макар мало усрдности, и тада је био способан да затвори очи пред недостацима и немоћима, који су својствени свакоме човеку. Увек је уносио у нас сигурност да се наш подвиг, ма како мали био, признаје, прихвата, без похвала, и без пустих речи, али и да га треба умножавати. Никада није говорио: ”Довољно је то што радиш”. Увек је чекао следећи корак. И то нас је штитило, чинило нас способним за самопожртвовану делатност, помагало нам да пренебрегнемо интересима сопственог ”ја”. Предавали смо се служењу општежићу без ”хоћу”, ”мислим”, ”моје мишљење је…”, ”уморан сам”.
     
    Старац се чак није заустављао пред тим да грди старију братију у присуству млађе, или да млађег брата постави за пример старијем, што нас је наводило да увек будемо пажљиви, јер при таквом стилу духовног руковођења, чак и када дођеш међу старију братију, не треба да престанеш да водиш рачуна о себи. Када су старији оци беседили о управљању манастиром са старцем у присуству млађих, отац Григорије није тихо одговарао, да млађи не би ништа чули, него је говорио одлучно, без страха и несигурности, наглас.
     
    Током трпезе често је разговарао о ослобађању од страсти, које је анализирао са изузетном проницљивошћу, и увек са примером из свакодневног живота, а такође из природе, али и са оштрином карактеристичном за острвљанина. Разговор је почињао неком старом причом, или простом ситуацијом, и сви смо се питали: зашто он то прича? Какав је циљ такве беседе? За ким данас звоне звона? Можда за мном? Старац је тако лепо градио своју реч, камен на камен, да није остајало простора за питања, ни немих пауза. Не показујући ни на кога јавно (онај ко би сагрешио у послушању, или на исповести, сам је схватао о коме се ради), указивао је пут ка покајању и смирењу, увек примајући оног ко се искрено кајао, и други, и трећи, и седамдесет и седми пут.
     
    Деликатно и ненаметљиво наводио је на молитву, али никада на уштрб послушању. Када су послушања превазилазила наше снаге, није нас грдио са неиспуњавање монашког правила, за ”успавао сам се”. Разрушеном манастиру је требао свачији труд. После бисмо налазили времена за молитву.
     
    У заседању Светог Кинота његово присуство никада није остајало непримећено. Увек са хумором, уз шалу, упорно је указивао на пут који је сматрао исправним, чак и ако је био против ауторитета старијих отаца. Са силом и упорношћу, не бојећи се, обличавао је зло пред политичким или црквеним начелницима. Старац је био ауторитет атонском монаштву, због разума и доследности у суђењима о реду и законима Свете Горе, и њиховом испуњавању, а такође и због непрестаног старања у своме манастиру. И због јуначког и часног карактера. Он је много пута спасавао свето тело атонског братства од свага што му је претило, претварајући у маглу и прах ставове противника овдашњег начина живота, који је ту био установљен Богом.
     
    У последње две године, тело самог геронде је ослабило, до смрти. И пре тога је старац често био болестан, али би већ наредног дана био бодар, и опет командовао као да се ништа није догодило. Ипак, сада смо видели старца који је трпео свакодневне болове, трпео са бесконачним стрпљењем и смиреношћу. При томе, није био оптерећење братији, није тражио посебну храну, ни негу. Није постављао питања лекарима, зашто треба овај или онај лек. Често је исповедао пред нама, братијом, или људима у свету своје грешке или недостатке. Последњих година је у потпуности, са пуним поверењем, као мало дете, предавао себе у руке лекару-монаху, који је као анђео, пратио старца више од 20 година, продирући у све проблеме са његовим здрављем.
     
    – Геронда, да ли ћемо доспети у рај? – питали смо га у последњим данима.
     
    – Ја – тешко, јер сам грешник. Ви хоћете.
     
    – Благодаримо ти, старче. Моли се Господу за нас. До сусрета.
     


    Повратне информације корисника

    Recommended Comments

    Нема коментара за приказ.



    Придружите се разговору

    Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

    Guest
    Додај коментар...

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Вести са званичних сајтова Српске Православне Цркве



×
×
  • Create New...