Jump to content
  • Добро дошли на Живе Речи Утехе

     Желимо Вам пријатне тренутке на највећем црквеном сајту. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
    молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

  • ризница богословља

    У Варни представљено бугарско издање књиге „Увод у православну философију васпитања“ Митрополита Амфилохија

      СЕДМИЦА ПРАВОСЛАВНЕ КЊИГЕ У ВАРНИ

      10-14. септембар 2018.г.

      ”Данас када лишен смисла за смирење безблагодатни људски раз/ум не само да просто оспорава, него и дрско исмијава вјеру и сваку духовну вриједност, укоријењену у Богу, Црква је призвана да буде још дјелотворнија у својој духовно-образовној мисији, мисији која руководна и спасоносна, духовна и светотајинствена, но која започиње управо од просвјете, зато што ’вјера бива од слушања, а слушање од Слова Божијег’ (Рим. 10, 17)”

       

      Митрополит варненски и великопреславски, г. Јован

    DSC2492-682x1024.jpg

    И овог септембра мјесеца, љета Господњег 2018. град Варна био је, по двадесети пут за двадесет посљедњих година, центар, а света Варненска и Великопреславска митрополија – домаћин јединственог догађаја у Бугарској Православној Цркви – „Седмице православне књиге“. Ова значајна манифестација бугарске и свеправославне црквене просвјете и културе, покренута и његована благословима варненско-великопреславских митрополита, претходног г. Кирила и данашњег,  г. Јована, израсла је током времена, по ријечима г. Јована, у многоплодан и угледан духовни и православно-богословски форум и омиљену трибину многих посленика црквене и академске писане ријечи на православне теме из цијелог православног свијета, који на њу долазе да би се срели са браћом из своје и других помјесних Цркава и „насладили се узајамним општењем, дијелећи са њом и радости и успјехе, и своја искушења и тегобе”.

    Овогодишњи варненски празник православне књиге у Пленарној сали Општине Варна отворен је 10. септембра  поздравном посланицом Његове Светости, патријарха бугарског г. Неофита, које је прочитао његов изасланик, архимандрит Василије, протосинђел Софијске свете митрополије, и свечаним обраћањем домаћина, високопреосвећеног митрополита г. Јована, Патријарх Неофит у својој посланици између осталога је рекао: „Хришћанство носи у себи духовни напор, којим ми вјерујући треба да овладамо, напор  познајни да спознајемо нашега Бога, који се пред нама раскрива богооткриваном истином. Зато је за нас толико важна православна књига. …20 година је узраст младости и вријеме довољно за стицање искуства, изграђивање снажних пријатељстава и одстојавање вјере – све у име Господа Исуса Христа….’Седмица православне књиге’ достојно проходи кроз вријеме, пројављујући нам непролазност истине  Христовог учења. Поздравивши присутне и заблагодаривши на очинској подршци који и садашњи патријарх бугарски, г. Неофит, указује овом празнику православне књиге, високопреосвећени митрополит Јован је отворио манифестацију говором у коме је истакао да овогодишња двадесета ”Седмица православне књиге” непосредно претходи великој  прослави 1125. годишњице  Великопреславског сабора, на коме је Св. кнез или цар Борис-Михаило, крштен, као и његов савременик и сусјед, србски Св. кнез Будимир, од Светих Ћирила и Методија (864.г.), будући  и сам први покрститељ Бугарске и  први православни законодавац и устројитељ њеног христијанског благозаконија  („Закон судњи људима“) и, најзад, владар који се одрекао престола да би постао монах , утврдио Православље на просторима своје државе, пошто је лишио престола свога недостојног насљедника, старијег сина Владимира, који је нагињао незнабоштву и инославним Францима (Немцима) који су прогонили  ученике Св. Ћирила и Методија из земаља њихове мисије,  те  власт предао млађем, благоверном сину Симеону.

    Због тога је ова манифестација, иначе међународног карактера, казао је митрополит Јован, овога пута, у данима обиљежавања реченог судбоносног Сабора, па и обнародовања првог хришћанског писаног законика у Бугара, у цјелини конципирана као смотра бугарског православног издаваштва у протеклом раздобљу, не само црквених, у појединим епархијама Бугарске Цркве, него и свјетовних, на којој је једини гост и на службама Божијим једини саслужитељ из православног свијета био као изасланик Његовог Високопреосвештенства митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, протојереј ставрофор Радомир Никчевић, директор Издавачко-информативне установе ”Светигора” Митрополије Црногорско-приморске.

    У своме обраћању митрополит Јован подсјетио је на чињеницу да су након извјесног  међуцрквеног „захлађења које је наступило усљед војних сукоба у прошлости”, у вријеме патријарха  Кирила (1953-1971), претходника дуговјечног патријарха Максима, односи отоплили и били његовани,  донекле у предратном духу Светог владике Николаја Србског, и тако што је патријарх Кирил често слао бугарске клирике на школовање на Богословски факултет у Београду. Високопреосвећени је, такође,  указао и на „дубоке духовне везе“ Митрополија Варненско-Великопреславске  и Црногорско-приморске, и одао признање митрополиту црногорско-приморскоме као изузетном архијереју, подвижнику и богослову, који „јасно и непоколебиво одстојава истине Православља, не снебивајући се да свједочи хришћанску истину без страха од људи и њихових мнења и моћи. Пожељевши радосну добродошлицу нашем представнику, митрополит Јован је у духу Псалмопесникове ријечи – ”како је красно кад сва браћа живе заједно”, указао на значај овог знака непрекинутих веза и општења двеју сестринских Цркава, упркос људским разилажењима, рекавши да нам ваља „оставити за леђима ове и оне људске работе и конфликте и ходити скупа напријед,  у име Христово…”

    Поред бројних значајних књига за одрасле и дјецу  осталих епархија БПЦ, на „Седмици православне књиге“ у Варни биле су представљена и два изузетно запажена издања Варненско-великопреславске митрополије. Првога дана сам високопреосвећени митрополит, г. Јован представио је фототипско издање „Посланица патријарха Фотија бугарскоме Св. кнезу Борису-Михаилу” у бугарском преводу свога ученог претходника на варненском престолу,  с краја 19. и почетка 20. в. митрополита Симеона, из 1917. г. Трећег дана представљено је бугарско издање познате књиге митрополита Амфилохија „Увод у православну философију васпитања”, за коју је предговор написао сам високопреосвећени митрополит г. Јован и о којој  је у једном разговору, објављеном у навечерје  манифестације, рекао: „Велики савремени богослов и духовник, митрополит Црне Горе и Приморја г. Амфилохије веома подробно  се бави основама православног васпитања. Књига обухвата посебне митрополитове студије, издате у различита времена које су овдје сабране и обједињене. То је изузетно драгоцено дјело које показује да је (негативни) ’бум’   у образовном систему, како у вријеме комунизма, тако и у вријеме демократије,  умногоме повезан са његовим  постаљвањем на образовне основе које су удаљене и отуђене од Бога, од Богочовјека Христа. У суштини, Богочовјек Христос јесте онај ”крајеугаони камен”, она основа на којој митрополит гради свој цјелокупни поглед и своје разумијевање православног васпитања. Према његовом христологичном гледању,   све што чинимо у погледу васпитања наших младих људим, свако наше предузеће треба да буде повезано са вјером, са разумијевањем тога шта јесте  добродјетељ, (дакле благочастива доброта као врлинско делање и њиме постизавано и продубљивано врлинско стање – врловитост душе, уједно), са методиком која човјеку објашњава његову дубоку духовно-моралну орјентисаност, коју уопште може получити једино и искључиво у Цркви…Ово богословско дјело је веома корисно. Полезно како учитељима, тако и родитељима и уопште свим људима који се занимају педагогијом, корисно свима који уче и који се уче, јер показује како образовање мора да се гради на здравим духовним основама да би уродило  достојним плодовима у развитку и животу човјековом .”

    Исте вечери, пак, о књизи су, у Пленарној сали Општине Варна, говорили протојереј-ставрофор Радомир Никчевић и њен преводилац на бугарски и редактор, доц. др Свилен Тутеков, са Православног богословског факултета ”Свети  Ћирило и Методије” у Великом Трнову.

    Др Тутеков је књигу представио као истанчано и продубљено богословско дјело  које се са једне стране одликује јеванђељском утемељеношћу и светоотачком зајемченошћу својих исказа, поузданошћу црквеног ума и црквеног етоса, a сa другe странe стваралачком смјелошћу и умијећем кроз јеванђељско-светоотачку призму сагледава и осмишљава све што стоји пред савременим човјеком данас …”

    Протојереј Радомир Никчевић је у своме излагању, између осталога,  истакао: ”Увод у философију православног васпитања” једна је од 36 књига, ’Изабраних дјела’ архиепископа цетињског и митрополита црногорско-приморског, г. Амфилохија, које је наша издавачка кућа почела да објављује прије равно девет година. И за књиге митрополита Амфилохија, као и за списе свих духоносних Отаца Цркве, могло би се уопште рећи да представљају оне ’знакове поред пута’, знакове Христове љубави и живог хришћанског опита остављене на помоћ посљедницима на том истом путу, путу богочовјечанском и богосиновском којим митрополит Амфилохије неодступно ходи откада је спознао себе као хришћанина, путу Цркве Христове и наших златних христољубивих предака, почев од Светих Седмочисленика и од њих првокрштенога кнеза србскога Будимира (Мутимира) и Симеона и Саве Немањића до Светога владике Николаја и преподобнога оца Јустина чији је ученик  био.

    Када је митрополит Амфилохије, као млад теолог, одлучио да оде у манастир написао је писмо своме духовном оцу, Св. о. Јустину Поповићу, тражећи од њега благослов за то. Отац Јустин му је дао благослов, уз   једну мисао, коју сада митрополит Амфилохије често понавља онима које он монаши: ,,Радује ме да си сагледао себе са тачке гледишта вјечности“. Та  тачка,  такво сагледавање свијета и себе: од његовога монашења, па до данас, у сваком послу којим се бави, свакој ријечи коју изговори или напише, свакој поуци коју упути невољнима и онима који пате, сваком његовом друштвеном ангажману (као духовника, православног епископа, мислиоца и професора), у веома сложеном данашњем тренутку „на мјесту страшном“ у коме „бучи пустош“, то гледиште вјечности постаје извор и утока цјелокупног митрополитовог живота и мишљења.

    У складу са тим је и његова дефиниција, која каже да је  васпитање – обнављање и обликовање човјека по Образу Онога који га је створио и његово питање (храњење) вјечном Божанском свјетлошћу, истином, љепотом и добром;  једном ријечју, свим Божанским савршенствима (Божијим енергијама и атрибутима).  Значи, циљ православног васпитања и образовања је испуњење вјечне Божије замисли о човјеку, а то је литургијско освећење и обожење човјека, његово благодатно и непрестано обштеније (заједничење), у свези слободе и љубави, са  Тројичним Богом и Његовом цјелокупном творевином. То обштеније (заједничење) са Богом, природом и другим човјеком (свијетом у цјелини), које митрополит Амфилохије назива „тројичним синергизмом“, тројичном садејственошћу, води човјека најдубљем знању, а то је васпостављање, односно, обнављање образа Божијег у њему. Само у таквој отворености према свијету, човјек, у својој словесности, постаје истински уд, члан, Цркве и сарадник Божији. У својој књизи „Увод у православну философију васпитања“, коју данас студенти на Богословском факултету у Београду користе као један од уџбеника  из предмета Православна педагогија, митрополит Амфилохије указује на огромну разлику између секуларног васпитања и образовања схваћеног данас као образовање интелекта и стицање знања  и православне педагогије која се труди да, васпитавајући човјека цјеловито, од зачећа па све до његове тјелесне смрти, понуди му и хришћански смисао живота у Христу и за Христа, смисао за вишу, духовну сферу живота и тако га  спреми за спасење.  У тајни Цркве, као радионици човјековог преображаја, по ријечима Светог Атанасија Великог: „Бог се очовјечио да би се човјек обожио“, митрополит види коначни циљ васпитања: антрополошке, христолошке и еклисиолошке  основе на којима оно почива. Као богочовјечанско биће, човјек има потребу да се кроз васпитање и образовање припреми  не само за практичну страну живота, већ и да  се ослободи гријеха, сагледа, промијени и преобрази своје поступке и ријечи, да узраста у добродетељи (врлини), да се, стичући Духа Светога, оствари као  личност и образ Божији.

    С обзиром на то да је, као врхунац Божије творевине, створење коме је Господ, удахњујући му свој Дух, створио га и за највиши циљ, а то је богопознање, онда човјеково васпитање и образовање треба да превазиђе свако људско знање и претвори се у слободну потрагу за Апсолутним и Недокучивим јер се „око не може нагледати нити се ухо може наслушати.“ по ријечи Соломоновој (Проп. 1, 8) У томе је и суштина православне педагогије. Како се ни Син Божији, Господ наш Исус Христос није појавио на земљи, и у обличју човјека, да би ту остао, то је за разумну душу јасно да је човјеков земаљски живот само учионица у којој се он, по угледу на Господа, који је алфа и омега (почетак и крај свега), васпитава и образује за вјечност, за Царство небеско. Што више упознаје Христа, човјек не само да јасније сагледава неизмјерну тежину људског гријеха, већ креће у потрагу за „првобитно задатом пуноћом свога бића, свога добробитија“ . „Заповијести Твојих нећу заборавити довијека, јер ме њима оживљаваш“, учи нас библијски Псалмопјесник.

    Гледајући на човјека као на „згуснуту у малом, тајну свега постојећег“ која у себи сабира и вријеме и вјечност, и чији је задатак да упозна и одгонетне односе између свих ствари, и свих времена, митрополит Амфилохије, у овој књизи, скреће пажњу на васпитно-образовно искуство православног Истока, при чему, као од основе полази од старозавјетне богоцентричне педагогије, строгог законског карактера, као васпитног увода који преко символа и слика, има за  циљ припрему Изабраног народа, а преко њега и свих људи, за долазак обећаног Месије.  Анализирајући  васпитни карактер Прве Божије заповијести, старозавјетне заједнице и празника, покајне туге и смрти, аутор говори о тзв „етичкој“ педагогији која учи о Божјем присуству у цјелокупном човјековом животу, благословеној употреби ствари преко којих човјек све што је створено може и да схвати, и на крају смрти као отрежњујућој чињеници која не треба да изазива језу код њега, већ да га ослободи  од свих привида и варки земаљског живота и, да га, опет, припреми за вјечни живот за који је, по промислу Божијем, човјек и створен.

    Посебно мјесто у овој књизи има студија „Очинство, оцеубиство и васпитање“. Оцеубиство је, каже митрополит, по библијском схватању, везано за првородни гријех, када су Адам и Ева, противно Божјој вољи, одстрањујући Бога из својих живота, убрали плод са дрвета познања и тиме осудили себе на смрт. Евино и Адамово презрење очинства и помрачење у њима Божијег синовства затровало је човјеков живот у историји. Тек са доласком Христовим, људима се у саборној  природи Цркве, открило да треба да буду васпитани како и доликује Божијим синовима. Кроз Христа се открила божанска тајна вјечног  очинства и синовства као неизрецива тајна љубави. Подражавајући Његов живот, облачећи се у Њега „ми постајемо браћа Христова и благодатни синови Очеви“. Само у том случају, земља  ће умјесто пустог мјеста и долине плача за нас постати Очев дом. (…)”

    Овогодишња, због Великопреславске прославе нешто скраћена, варненска ”Седмица  православне књиге” окончана је Светом архијерејском литургијом у престоном храму Митрополије варненско-великопреславске, Саборној цркви Успења Пресвете Богородице у Варни.

                                                                                                                                     

     Весна Никчевић

     

    Извор: Митрополија црногорско-приморска

    Измењено од ризница богословља




    Повратне информације корисника

    Recommended Comments

    Нема коментара за приказ.



    Креирај налог или се пријави да даш коментар

    Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

    Креирај налог

    Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

    Региструј нови налог

    Пријави се

    Већ имаш налог? Пријави се овде

    Пријави се одмах

  • Вести са званичних сајтова Српске Православне Цркве

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×