Jump to content
  • Добро дошли на Живе Речи Утехе

    Ако желиш да учествујеш у разговорима са осталим члановима и да добијеш додатне опције и могућности,

    молимо да се региструјеш или пријавиш
  • Логос
    Логос

    Навршило се три године архијерејског служења Епископа Кирила (Бојовића)

    v-13605-1563098421-587.jpg

    На данашњи дан 31.07. 2016.  љета Господњег Његово преосвештенство, садашњи Епископ буеносајрески и јужно-централно амерички, г. Кирило (Бојовић) хиротонисан је за Епископа диоклијског у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици у току Свете архијерејске литургије коју је служио Његова светост Патријарх српски г. Иринеј.

    v-13625-1563099324-587.jpg

     

    Приступна бесједа Епископа диоклијског г. Кирила (Бојовића) 31.07. 2016:

    v-hirotonija-vikarnog-episkopa-dioklijskog-gospodina-kirila-patrijaraska-liturgija-31072016-godine-1477060238-.jpg

    Ваша Светости, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства (од данас браћо архијереји), ваше екселенције, господо министри у влади Црне Горе, господо народни посланици, ваша високопреподобија и преподобија, часни оци, сестре монахиње, браћо и сестре, рођаци, племеници, учитељи, професори, ђации пријатељи, све вас са радошћу поздрављам!

    Дозволите ми и да посебно поздравим наше госте из других помјесних Цркава, са Свете Горе Атонске и из Свјатој Русси…

    У мојој души у овом небоземном тренутку преовладавају два супротна,и опет једнака осјећања. Прво осјећање ме подстиче да искажем вјеру у тајну Свете Цркве која се надамном данас извршила, и да заједно са Спаситељем Исусом Христом, који нам и даје смјелост да се називамо синовима Божијим, поновим ријечи: „Дух Господњи је на мени” (Лк 4, 18; Ис. 61, 1,2). Било које друге ријечи којима бих почео ову бесједу, чини ми се, биле би непоштовање суштине ове тајне. Међутим, друго осјећање,супротно овоме, подстичеме да осјетим потпуну недостојност пред Богом у Тројици слављеном и пред овим светим сабрањем, недостојност за тако узвишени чин.То своје осјећање ћу изразити опет ријечима Светог Писма: „Јер се и једним Духом сви ми крстисмо у једно тијело, били Јудејци, или Јелини, или робови, или слободни; и сви смо једним духом напојени. Јер и тијело (Цркве) није један уд него многи. Ако би сви били један уд, гдје је тијело? Али Бог тако сложи тијело давши слабом уду већу част, да не буде раздора у тијелу, него да се удови подједнако брину један за другога.” (1 Кор 12, 13-25). Тако и ја, као један од најслабијих удова, добих ову велику част и надам се, вашим молитвама, да ће то бити на изградњу Свете Цркве.

    Зашто су та два осјећања једнака? Јер се само у крајњем унижењу, смирењу и самоумањењу даје простор за дјеловање Светог Духа Утјешитеља који нам се даје од Оца, домостројем Сина. Зато је и основни задатак епископа да у смирењу и трпљењу служи, да служи најприје Богу, а онда и ближњима: „Јер Син Човјечији није дошао да му служе него да служи” (Мк. 10, 45). Надам се у ваше молитве, Ваша Светости (јер ваше име то и значи: Иринеј – Миран, Смирен), да ће и мени Бог даровати једну од најважнијих врлина – смирење. Поновићуза многим епископима наше Свете Цркве, да је програм епископског служења Свето Јеванђеље,тј. Свето Писмо, које је Жива Књига у Духу која се пројављује кроз учење Светих отаца и кроз Свето Предање Цркве, нарочито у одлукама Светих Сабора све до данашњега дана. Стога ми је нарочито велика радост што се мој избор и посвећење у епископски чин извршио у години Светог и Великог сабора на Критуи великог јубилеја хиљадугодишњице Светог Јована Владимира кнеза Диоклије.

    Која је суштина пројаве и живота међу нама те Свете и Живе Књиге – Јеванђеља? Иста је као и суштина и порука овога светога и прекрасног храма, у којем се данас налазимо, а то је вјера у благу вијест Васкрсења Христовог. Управо ту вјеру у Васкрсење Христово,која се разгорела послије Педесетнице у Јерусалиму, донијели су Свети апостоли Павле, Лука(крсна слава нас Жупљана), Тит…и до ових крајева земљиног шара – тадашњег Рима, потоње Византије и данашње Црне Горе. Апостолска проповијед на овим просторима утемељила је на једином крајеугаоном Камену који је Христос (1 Петр 2, 6) знамениту ранохришћанску Диоклијску епархију, чију сам титулу имао част да примим. Историјска наука је несумњиво утврдила да је Диоклијска епископија, касније архиепископија, најстарија ранохришћанска дијецеза на подручју Црне Горе и темељ ранохришћанског духовног наслеђа ових простора. Сасвим је, дакле, разумљиво што је Свети Сава Зетску епархију утемељио на истом географском простору на коме се у ранијем историјском раздобљу већ налазила епископска катедра (у Диоклији). Тиме је он на одређени начин сачувао континуитет са древном Диоклијском епархијом, која се у међувремену угасила. Зато је важно што је одлуком Светог Архијерског Сабора наше Цркве та древна титула обновљена и сачувана, јер традиције знамените Диоклијске епархије треба да буду непресушно врело духовне инспирације за садашње и будуће генерације.

    Истовремено, Диоклија или град Божије Славе, град Богославни, није само темељ духовног наслеђа, јер Христос није дошао само духом него и тијелом и крвљу! Зато је оно што ја данас примам као наслеђе од апостола, од ранохришћанских епископа и архиепископа, из ваше руке, Ваша Светости (поред Јеванђеља и поред светог духовног Предања, поред благодати): „Подгоричка чаша”, односно свети дискос, односно света Чаша, односно Свето Тијело и Света Крв Господња, која и јесте и биће најважнији свједок Христовог Васкрсења! Јер начин на који Богочовјек живи међу нама посвједочује нам Јованово Јеванђеље: „Логос постаде тијело и настани се међу нама, и видјесмо славу његову, славу као Јединородног од Оца, пун благодати и истине” (Јн. 1, 14).
    Ta чувена „Подгоричка чаша”, дискос који се чува у Ермитажу у граду Светог Петра, поред сцена чудеса Божијих, које увијек асоцирају на Васкрсење Христово, напомиње, по тумачењу из књиге „Диоклија земља Славе Божије”, и култ Свете мученице Сузане с почетка четвртог вијека, која је својим свједочењем вјере у Васкрсење Христово и својим мученичким страдањем побиједила лажног бога проклетога цара Дукљанина. Подгоричка чаша и данас је пуна суза Свете мученице Сузане и нашег архипастира архиепископа Амфилохија, које су сузе радоснице што се сваким даном умножава стадо Божије и сузе жалости за свим оним изгубљеним овцама дома Израиљева, који нијесу у себи побиједили опаки дух цара дукљанског (Диоклецијана).Тај дар и двиг доброг пастира којитражи своју изгубљену овцу одвео је нашег светог Владику благословом наше Црквеи у далеке крајеве Јужне и централне Америке,а прије тог пута он ми се обратио ријечима „Хајде за мном!” (Јн. 21, 20)Тамо ме је и затекао избор у највише духовно звање, и ту радост сам подијелио са бројним вјерницима тих далеких земаља. Они вам свима шаљу срдачне поздраве.

    Не мислим да је случајно што је мој избор за епископа пао у дан 25. (12) мај, на оданије празника мог небеског покровитеља и великог мисионара Кирила. Подвигом вјере и љубави у Христу Свете браће Кирила и Методија и ми који смо били далеко постасмо близу домаћима Божијим.„Учити без азбуке и без књига, то је исто као писати бесједу на води”, говорио је Свети Кирило, и знајући такав првостепени значај рођеног језика и литературе, поучен „Словом које је било у почетку” (Јн 1, 1), Свети Кирило је саставио словенску азбуку и заједно са братом превео дјелове Јеванђеља и Псалтира. Тако је тај језик постао коријен за велико стабло савремених словенских језика. Подвиг Свете браће нам поново напомиње диван примјер доброг пастира који полаже своју душу за своју паству: једини њихов интерес и једини циљ био је онај задатак који је Господ поставио свима својим ученицима када је рекао: „Идите и научите све народе крштавајући их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповиједио” (Мт. 28, 19-20).

    Ваша Светости, Архиепископа пећког и Патријархасрпских и поморских земаља,наследника Светог оца нашег Саве, Црна Гора је увијек сретала као што и приличи дједовини Преподобног Симеона – као свог најрођенијег! Благословене ваше стопе које доносе мир и благослов Светог Саве. Па ако једна народна пјесма и Христа назива „Рођаче”, не замјерите ако вам у име племена Жупа и братства Бојовића кажем: Добро нам дошао,„Рођаче“! Јер сви ми, Никшини потомци, знамо да је Никша био рођак светородној лози Немањића, син сестре Стефана сина Вукана сина Симеона,„тј. нашега Аврама”. Ваша Светости, у вашем лицу благодарим цијелом Архијерејском Сабору наше свете Цркве који је овим избором учинио велику радост мени лично и цијелом братству Бојовића и племену Жупа.

    Нећете ми замјерити ако се овдје сјетим још неких људи који су се уградили дубоко у моје биће, и који су заслужнији од мене ове велике Божије благодати коју сте ми данас даровали.

    Необично сам благодаран Богу што је мој покојни отац Радуле дочекао да види мој избор у овај трећи степен свештенства. Он је тада рекао да је то велика част за нашу породицу и за цијело братство Бојовића. Мој отац је такође био један од мудрих људи који је изградио породичну кућу у часном племену Бјелопавлића постављајући јој темељ на четири камена станца (која су четири Јеванђеља). Тако је моје дјетињство протицало близу кивота наследника светог Саве – светог Арсенија, у оквиру часног племена Бјелопавлића, које живи под покровом свете мати Параскеве – Петке. Неизбрисива слика из мог раног дјетињства је бијели манастир у стијени испред кога ме отац држи за руку (Острог). Свето писмо каже да ако човјек нађе добру жену он је добио благослов од Бога. Тако је мој отац оженио моју мајку Зорку из угледне породице Јовановића, чији су преци, по свему судећи (а по причи мог драгог, такође покојног, ујака Владимира), дошли заједно са кивотом Светог Арсенија са Косова и Метохије у стару Црну Гору, у Катунску нахију. Глас мог ђеда Радула Јовановића, истакнутог народног гуслара, носим увијек у свом срцу. Мајка ми је у раном дјетињству усадила страх и поштовање према Светом Василију Острошком. А „почетак је мудрости страх Господњи” (ПрС 1, 7).Она увијек са неким посебним страхопоштовањем устаје на помен имена Светог Василијаи говори, као и сви наши људи: „Слава му и милост”. Моја браћа и сестре, као и моја ужа и шира породица, увијек су ми били подршка и подстрек. Нажалост, прије оца су нас прерано напустиле и двије сестре, Невенка и Миланка, за чије душе просим ваше молитве. „Они више не брину о таштим стварима” (последњи цјелив – стихира на опијелу), срешћемо се опет са њима у вјечности.

    Имао сам част да учим у школи „Петар I Петровић Његош“у Даниловграду, као што ћу и многе монашке године живота касније провести у Цетињском манастиру. Сви професори и ђаци даниловградске гимназије оставили су неизбрисив позитиван траг у мом васпитању и образовању. Већ тада, а и касније дуги низ година све до данас, својим савјетима и поукама ме је надахњивао на подвиг архимандрит Јоил. Сјећам се његових ријечи испред кивота Светог Василија: „Успјећемо ја и ти Милане (моје свјетско име)”, што сам ја тада протумачио да ћу постати монах.

    Омиљени ми предмет, математику, усавршио сам до степена магистра, пролазећи кроз Црну Гору, Србију све до Русије, и од свих професора скупљајући драгоцјено знање. Свака позитивна наука, па и математика, садржи знање о Богу, и сјећам се да сам од првих бриљантних часова мојих професора у Подгорици, од којих су неки присутни и овдје, у математичким симболима и формулама видио међусобну повезаност душе и тијела, човјека са Богом. Као млад студент математике, опчињен њеном љепотом и прецизношћу сагледавања, мислио сам да је у том њеном „савршеном” систему све објашњиво. Да нема ниједне истине коју она не може да ријеши. Међутим, после изучавања математичке логике, увидио сам да то ни издалека није тако, и да математику треба посматрати само као један дио философије уопште. Чувена теорема познатог математичара Гедела (1906–1978) о некомплетности било ког скупа аксиома, заувијек је ставила тачку на сваки покушај да се свака истина докаже и да се свака истина опише! Касније је тај исти математичар, наравно у домену своје науке, дао и позитиван доказ постојања Бога. Мислим да је то његово разматрање, у оквиру математике, подобно оном што је у оквиру богословља Свети Василије Велики изнио у свом дјелу „Против Евномија”. Неке од тих идеја, о повезаности математике и богословља, уградио сам и у мој богословски рад или дисертацију на Московској академији о Петру II Петровићу Његошу – Светом.

    Захваљујем великом руском народу на братском пријему у току сваког мог боравка на територији светој Русси (под којом подразумијевам територију Руског царства). Светиње руске земље су оставиле неизбрисив траг у мојој души, нарочито Академија у Тројици, Дивјејево и Кијевопечерска лавра.Могу да кажем да смо се ми овдје у Црној Гори увијек рађали и рађамо се са неком природном љубављу према православној браћи Русима и Грцима. Да није било помоћи Руског царства питање је каква би данас била религиозна слика Црне Горе, а да није било сјемена кромпира које је Свети Петар донио из Русије колико би нас уопште пребродило гладне године.

    У то вријеме протојереј Драган Митровић, са братијом окупљеном око изградње Храма Христовог Васкрсења и заједно са, блажене успомене, игуманом Лазаром, потрудилису се да мој пут усмјере на страну духовне науке – Христове науке која не захтијева од човјека само рацио или један дио његове душе, него која обухвата читавог човјека, и душевног и тјелесног, и преображава га и васкрсава га.Тако је и моја душа васкрсавала, као и душа нашег народа, од пристрасности овоме свијету, заједно са изградњом овог величанственог Храма.Питао сам игумана Лазара, а нешто касније и хиландарског старца Агатона: „Да ли је за мене монашки пут?” Обојица су ми рекли да идем ка свјетлости,и обојица ме упутили да слиједим Митрополита Амфилохија.

    Неизбрисив траг је оставила на мене и Света Гора Атонска. Сјећам се да је игуман Методије, тада проигуман, остао гладан јер је ручак дао мени, поклонику свете лавре Хиландарске, и тако ми показао пут како и ја треба да радим. Благодатну помоћ иконе Тројеручице Пресвете Богородице осјећам читавог живота, као и читав наш народ.Игуман Јелисеј ме је примао као најрођенијег, а блажене успомене игуман Григоријата Георгије ми је још давно рекао да ћу бити епископ.

    Међутим сваки народ, а мислим и сваки човјек, треба да има свога Мојсија, свога руководитеља који му показује пут ка Господу, који га заступа пред Богом у часу искушења, који га изводи из ропства страсти и обмане овога свијета. И, како каже Свети апостол – ако имамо и хиљаде учитеља, браће и сестара али немамо много отаца. Тако и ја имам једног духовног оца, који ме је у Христу родио Јеванђељем (1 Кор 4, 15) – митрополита Амфилохија. Његов тихи глас јеванђелске истине чуо је овај народ, па онда и ја. Ријечи и бесједе овог Новог Златоуста, које годинама упијамо, родиле су стоструки род. Једна његова бесједа, коју сам слушао као млад студент метематике, о Цркви као о живом организму који је Тијело Господње, преокренула је из темеља моје размишљање о Цркви. Увијек сам се дивио томе како наш свети Владика успијева, поред толико духовне дјеце, да свакоме посвети потребну пажњу. Хвала вам на вашем повјерењу и пажњи, трудићу се да то повјерење оправдам. Говорим у име ваше духовне дјеце, свети владико – ми смо вам на вашу љубав, старање, трпљење одговорили на једини исправан начин: уграђивањем себе као камење живо у дом духовни, свештенство свето, народ свети (1 Петр 2, 5-9), свети род, у заједницу Сина Божјега Исуса Христа, Господа Нашега, (1 Кор 1, 9), којему је све покорено и који је глава Цркви, која је тијело његово, пуноћа онога који све испуњава у свему (Еф 1, 22-23). Покољења дјела суде, како каже Ловћенски Пророк и ако се ово наше покољење буде могло нечим похвалити, то ће прије свега бити чињеница да је живјело у вријеме Митрополита Амфилохија.

    Увијек сам са радошћу примао гласне критике нашег вољеног епископа Атанасија, и бринуо се кад би оне неком приликом изостале. Неизмјерно сам му захвалан што се одазвао мом позиву и био један од ментора моје дисертације у Московској академији. Владика Јоаникије ми је често давао очинске савјете, као ипокојни игуман цетињски Лука. Садашњи игуман Методије, са којим сам се заједно родио у анђелски лик, и сва братија бивша и садашња Цетињског манастира, међу које убрајам и садашње преосвећене епископе Јоаникија, Јована, Јоакима, Јована (жао ми је што се прекинула владавина почетног слова „Ј”), били су ми и јесу огромни бедем и ослонац. Како каже Псалмопојац: „Како је лијепо и красно кад сва браћа живе заједно!” (Пс 133, 1)

    Љубав и пажњу доживио сам и од оца ректора Гојка заједно са професорима Цетињске богословије; од оца Радомира и редакције Светигоре, Славка Крстајића и Одигитрије, вјерника при Цетињском манастиру и Храму Христовог Васкрсења у Подгорици,а нарочито ми је братску пажњу и подршку увијек пружао секретар Митрополије о. Обрен Јовановић. Било је ту и људи који су знали да ме смиравају, нарочито моји драги ђаци богословци којима сам био разредни старешина. Моја духовна чада сва грлим и волим у Христу. Неби ми достало времена да побројим све оне који су мени недостојном, и често пута неблагодарном, указали пажњу и узнијели за мене молитву ка Богу. Високопреподобне матушке и сестре монахиње манастира Ормилија, Ваведења, (помињем само госте)… које су ме увијек вољеле и његовале као брата у Христу – знајте да исту ту љубав и ја осјећам према вама. Одијевао ме је Жупски манастир и манастир Дуљево, хранио манастир Дуга морачка, његовали манастир Ваведење и Ждребаоник, а манастир Бешка „на острвима која се обнављају Богу”(Ис 41) говорио ми: „маловјерни зашто посумња?”(Мт 14, 31), кад сам се долазећи по силном вјетру и бури на високим језерским таласима у њемуспасавао.

    Да ли се може што друго рећи него „Ангел Вопијаше благодатној” (тропар Васкрса) или „Јернаписаноје: Развеселисе, нероткињо, која не рађаш, кликни и узвикни, ти која немаш муке порођаја; јер остављена има много више дјеце него она која има мужа.“ (Гал 4, 27; Ис54, 1)

    Хвала вам свима што сте се одазвали позиву, хвала на молитвеном учешћу, и нека молитвама Његове Светости Патријарха Иринеја и нашег духовног оца Архиепископа Амфилохија и осталих светих владика и преподобних отаца и матера дарује свемилостиви Бог свима вамаи свом нашем роду: духовног и тјелесног здравља и слоге, љубави и мира, и да вам се свако добро умножи.

    Благодат Господа нашега Исуса Христа и љубав Бога Оца и заједница Светога Духа некабуде са свима вама. Њему слава и хвала вавијек. Амин.

     

    Животопис Епископа буеносајреског и јужноамеричког г. Кирила (Бојовића)

    v-13615-1563098781-587.jpg

    Владика Кирил (у свету Милан) Бојовић се родио 4. фебруара 1969. године у Подгорици, од православних родитеља Радула и Зорке (рођене Јовановић), као пето по реду дете. Осмогодишњу и средњу школу (Гимназију „Петар Петровић Његош“) завршио је у Даниловграду са дипломом Луче првог степена. Средњу школу је завршио 1987. године и исте године је отишао на служење војног рока у Карловцу. По повратку из армије (1988.) уписао се на Природно-математички факултет у Подгорици, који је завршио у предвиђеном року (4 године) са средњом оценом 9,68. Дипломски рад је одбранио 1992. године. Од 1993. до 2000. године је радио као асистент на Природно-математичком факултету у Подгорици.

    Године 1993. уписао је постдипломске студије на Природно-математичком факултету Универзитета у Београду на групи „Диференцијална геометрија и топологија“. Магистарски рад на тему „Групе холономија и комплексне повезаности“ је одбранио 17. јула 1996. године, код проф. др Неде Бокан. У том је периоду био и дугогодишњи члан Црквеног одбора Црквене општине подгоричке. У периоду од 1. фебруара 1998. године до 1. фебруара 1999. године био је на специјализацији на Универзитету „Ломоносов“ МГУ у Москви.

    Крајем 2000. године добровољно је дао оставку на посао на факултету у Подгорици и, по благослову Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, постао је искушеник Цетињског манастира. Уочи Петровдана 2004. године на празничном бденију (11. јул увече) Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије га је постригао у монаштво са именом Кирил (по Светом Кирилу Словенском). Исте године на Божић рукоположен је у чин јерођакона, такође од стране Митрополита Амфилохија. По благослову истог архијереја уписује Московску православну духовну академију 2005. године. Дана 21. маја 2006. године владика Амфилохије га је рукоположио у чин јеромонаха. Исте године (јун-јул), по благослову Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија, бива у пратњи Деснице Светог Јована Крститеља, која је више од 40 дана путовала по градовима Русије, Украјине и Белорусије.

    Године 2008. дипломирао је на Московској духовној академији: 4. јуна 2008. године одбранио је кандидатску дисертацију на МПДА на тему „Митрополит Петар II Петровић Његош као хришћански философ“. За кандидатски рад је добио прву награду у генерацији – награду Свештеномученика Илариона, Архиепископа верејског II степена. Истовремено је и ванредно завршио Московску духовну семинарију која траје 5 година.

    Од 1. јануара 2009. године, по одлуци Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, постављен је за васпитача Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу. Исте године, по одлуци Светог Синода, постављен је и за професора Богословије Светог Петра Цетињског. Од Петровдана 2008. године обављао је и послушање главног уредника часописа „Светигора“ Митрополије црногорско-приморске. Од 2008. године такође је обављао и дужност координатора наставе веронауке у Митрополији црногорско-приморској.

    Дана 3. јануара (на Оце) 2010. године Митрополит Амфилохије га је рукопроизвео у чин протосинђела. По његовом благослову одлучује да продужи школовање на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, где му је нострификована (призната) диплома кандидата богословља коју је стекао на Московској духовној академији чиме је стекао услове за пријаву докторске дисертације на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Наставно веће Православног богословског факултета Универзитета у Београду му је одобрило пријаву теме докторске дисертације са називом „Еклисиологија Светог Филарета Московског“ код ментора Епископа крушевачког др Давида.

    Дана 30. јуна 2013. године, на празник Свих Светих, приликом освећења крипте Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици Митрополит Амфилохије га је рукопроизвео у чин архимандрита. Одлуком Епископа-администратора Епархије буеносареске и јужно-централноамеричке Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија 15. децембра 2014. године постављен је за архијерејског заменика у Епархији буеносајреској и јужно-централноамеричкој Српске Православне Цркве.

    За викарног епископа у Митрополији црногорско-приморској, са титулом „епископ диоклијски“, изабран је на Светом Архијерејском Сабору маја 2016. године. Хиротонија изабраног Епископа диоклијског архимандрита мр Кирила Бојовића обављена је 31. јула 2016. године у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Свету архијерејску Литургију служио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј са више архијереја отачаствене Цркве.

    На заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве маја 2018. године изабран је за Епископа буеносајреског и јужноцентралноамеричког.

    Први српски Епископ за Јужну и Централну Америку г. Кирило (Бојовић) устоличен је 2. септембра 2018. године у Храму Рождества Пресвете Богородице у Буенос Ајресу. Свету архијерејску литургију са чином устоличења служио је дотадашњи администратор Епархије буеносајреске и јужно-централноамеричке Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са архијерејима из више православних јурисдикција у Јужној Америци.

    Владика Кирило је по националности Србин, држављанин је Црне Горе. Одлично познаје руски и црквенословенски, шпански добро, а служи се енглеским, старогрчким и латинским језиком.

     

    Долгоденствуј Преосвећени владико, на многаја љета! 



    Повратне информације корисника

    Recommended Comments

    Нема коментара за приказ.



    Придружите се разговору

    Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

    Guest
    Додај коментар...

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Вести са званичних сајтова Српске Православне Цркве



Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...