Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из
  • Добро дошли на Живе Речи Утехе

    Ако желиш да учествујеш у разговорима са осталим члановима и да добијеш додатне опције и могућности,

    молимо да се региструјеш или пријавиш
  • александар живаљев

    Иса Махмутовић који је одбио да руши Ловћенску цркву постхумно одликован Његошевим орденом

    Sign in to follow this  

      Данас је након освећења у Бару прве Цркве посвећене Светом Петру Другом Ловћенском Тајновидцу, учињено и једно велико дјело исправљања историјске неправде и црквено је награђен један Частан Муслиман који одбио 1972. да руши Његошеву гробну Цркву Светог Петра Цетињског.

      Да Господ да братољубље и чојство између хришћана и муслимана буду овим чином укријепљени у Црној Гори и свему свијету.

       

    Митрополит Амфилохије је Златним ликом Светог Петра II Ловћенског Тајновидца постхумно одликовао Иса Махмутовића, који је приликом рушења цркве Светог Петра Цетињског на Ловћену почетком седамдесетих година прошлог вијека одбио да учествује у том непочинству и због тога остао без посла.

    „Постхумно одликујемо Златним ликом Петра Другог Тајновидца Ловћенског Иса Махмутовића зато што је, вјеран Богу и судњем дану, одбио да руши цркву Светог Петра Цетињског на Ловћену, сачувавши тиме свој образ и образ Црне Горе“, рекао је Владика Амфилохије уручујући одликовање.

    Одликовање је, уз бурно одобравање и аплаузе присутног вјерног народа, примио Исов син Ћазим, који је из Париза специјално допутовао на освећење цркве Светог Петра Ловћенског Тајновидца.

     

    Sign in to follow this  


    Повратне информације корисника

    Recommended Comments

    Доброчинство Иса Махмутовића (1): Одбио да руши Његошеву капелу

    „Нећу да рушим ничију светињу“

    И кад су му рекли да је то задатак и припријетили да због тога може и без посла остати, енергично је бацио крамп и казао да нема тога ко му може наредити да руши било чију светињу

    13023720_10207962347435465_1845536979_n.

    Kад су крајем јуна 1972. године умукнуле мине на Ловћену и престало „надвикивање“ динамита и громова, кад су завршени припремни радови за изградњу Његошевог маузолеја – пробој 125 метара дугог излазног тунела до Језерског врха и платформа за будући споменик генијалном пјеснику, мислиоцу и владици – управник градилишта Мирко Живковић окупио је једног јутра бригаду радника Општеграђевинског предузећа „Титоград“, једног од извођача радова, и предочио им какав их сада деликатан посао чека.

    По сјећању Васа Чавора са подловћенских Његуша, тадашњег радника обезбјеђења на градилишту, које је својевремено записао познати новинар и писац Момчило Поповић, Живковић је радницима, окупљеним испред планинарског дома на Ивановим коритима, објаснио да више нема минирања, да се сада морају латити само лаког алата неопходног да се разида и са ловћенске капе уклони стара капела, Његошево вјечно почивало. Док је објашњавао како се то мора извести пажљиво, камен по камен, да се сваки камен мора нумерисати како би капела касније у истом облику могла да се сазида на другом мјесту, из масе радника, углавном Муслимана и Албанаца из околине Бијелог Поља, са Kосмета, из Kрајине код Бара, Плава и Гусиња, огласио се стасити момак тридесетих година, планинским сунцем и вјетровима опаљеног лиса, са карактеристичним мексиканским брковима, и мирно, али одлучно рекао:

    – Ја то нећу да радим!

    13023435_10207962349675521_1997430671_n

    На питање изненађеног и пренераженог Живковића зашто неће да ради, још мирније и одлучније је објаснио да је то светиња и да он неће да руши светињу.

    Живковић није одустајао већ је покушавао да му објасни да то није никаква светиња него споменик који треба уклонити да би на његовом мјесту био подигнут много већи и љепши – да то, уосталом, није његова светиња:

    – Ја сам рекао: нећу да рушим ничију светињу, а ако неко покуша да руши моју, може само преко мене мртвог!

    – А ако је то наређење и ако због тога можеш добити отказ с посла? – покушао је Живковић и да припријети и тако уразуми одлучног бркајлију.

    – Нема тога ко ми то може наредити, а што се тиче отказа не морате се мучити, већ га имате, ја одлазим сам – рекао он а са њим се солидарисали и готово сви остали радници.

    Човјек све то, још одлучније и убједљивије, поновио и сјутрадан кад је на Иванова корита банула екипа инспектора Службе државне безбедности да испита да то није каква завјера и организација оних који су годинама на све начине покушавали да спријече рушење капеле и кршење предсмртног аманета славног, прерано преминулог црногорског владара. Поновио и отишао, без трага и гласа.

    Од капеле до маузолеја

    Његош је саградио црквицу на Ловћену 1846. године и посветио је свом славном стрицу Светом Петру Цетињском. Пет година касније, 5. октобра 1851, предосјећајући скори крај, оставио је у тестаменту аманет и „потоњу жељу“ да буде сахрањен у тој црквици, али и проклетство ако му жеља не буде испуњена. Поновио је то, кажу, и четрнаест дана касније, трен прије него што је занавијек склопио очи. Због стравичног невремена које је тих октобарских дана 1951. године владало на Цетињу и Ловћену, жеља му је испуњена тек четири године касније. У ноћи између 12. и 13. августа 1916. године, Његошеви посмртну остаци су крадом враћени у Цетињски манастир, а аустроугарска далекометна артиљерија са бродова из Боке Kоторске је сјутрадан разорила капелу. Обновио је и 21. септембра 1925. године свечано отворио краљ Александар Kарађорђевић и Његош је по други пут починуо на Ловћену. Четрдесет и седам година касније, у љето 1972, црногорска власт на челу са Вељком Милатовићем, уз подршку југословенске власти, изгледа чак и Тита лично, срушила је и уклонила капелу са Ловћена, а умјесто ње подигла и двије године касније уз велику помпу отворила маузолеј, ђело Ивана Мештровића, у који је Његош по шести пут сахрањен, ни крив ни дужан што су му потомци толико пута потресали кости и кршили његов аманет.

    И Kрлежа био против

    Међу небројеним најпознатијим југословенским писцима, уметницима, људима од духа и науке, који су дигли глас против изградње маузолеја на Ловћену и рушења капеле, нашао се и Мирослав Kрлежа. Одговарајући на упит управе Музеја Цетиње шта, на основу приложених фотографија, мисли о пројекту Мештровићевог маузолеја, велики писац је одговорио да је о Мештровићу као кипару „одувијек имао суперлативно мишљење“, али да је у овом случају његов Његош „карикатура и као споменик и као статуа…“

    Наставиће се…

    Будо СИМОНОВИЋ, Слободна ријеч

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    Доброчинство Иса Махмутовића (2): Одбио да руши Његошеву капелу

    Заборав му име запретао

    И кад су му рекли да је то задатак и припријетили да због тога може и без посла остати, енергично је бацио крамп и казао да нема тога ко му може наредити да руши било чију светињу

    13023193_10207968923319858_640128036_n.j

    Нико о „инциденту“ на Ивановим Kоритима у то вријеме није смио ни ријеч зуцнути, а камоли споменути име пркосног и поносног горштака, иновјерца којег ни новцем ни пријетњама и уцјенама нијесу могли навести да дигне крамп на „влашку“ светињу. Нашли се, наравно, они који су обавили тај грешни и нечасни посао, уклоњена је капела и на Језерском врху умјесто ње двије године касније постављена ледена мермерна тврђава у којој чами „пустињак цетињски“, заточен у мраку фараонске гробнице, а у мрак заборава пало и име човјека који се на тако необичан и несвакидашњи начин успротивио кршењу потоње Његошеве воље и гажењу његовог аманета.

    Тако пуних тридесет и седам година. Овог племенитог човјека, односно његов узвишени чин, необични ововремени примјер чојства и јунаштва, гђекад спомињали само свештеници у молитвама својим док су јадиковали због рушења црквице на Лоћену и потресања земног праха владике Рада, и ријетки други који су памтили његово доброчинство. А он отишао у живот својим путем, ћутке, као да се ништа није десило, замео трагове, чак му и право име и презиме нестало у тмушама заборава, баш како је он желио – да се зна и памти да то није учинио ни за плату ни за фалу и да му, због тога, није стало ни до какве славе и признања.

    Неки који су истицали овај свијетли примјер, чак и већ споменути Момчило Поповић, који ће га овјековјерчити у свом предсмртном роману „Милица“, гријешили су, кад у његовом имену, кад у презимену – чак и одборници једне од просрпских опозиционих партија када су прије коју годину предлагали да се једној од подгоричких улица, оној која води ка Цетињу и Ловћену, да име овог човјека.

    13020118_10207968929320008_231390231_n

    Недавно, боравећи у Бистрици бјелопољској сасвим другим новинарским поводом, у разговору са пензионисаним професором Ћемалом Махмутовићем, некадашњим директором овдашње основне школе и старим учитељем Милисавом Ђуровићем, који је прије више од шездесет година из родних Бјелопавлића дошао и остао у овој прелијепој, питомој долини, споменуо сам овај случај и пожалио се да не знам ко је и откуд је био тај човек.

    – Ма, Исо Махмутовић, мој блиски, нажалост већ покојни рођак! Син Абаза и Паше ту из Радојеве Главе, имали само њега и ћерку Елифу-Белу – казао Ћемал Махмутовић, а потврдио Милисав Ђуровић, који, иако је дубоко закорачио у девету деценију живота још младићки бистроумно памти имена свих ђака и њихових родитеља, све што је живот у овом крају донио и однио за готово шест и по деценија откад је он овђе.
    Није, дакле, ни Суљо, ни Хусо, ни Хасо ни Омербеговић, ни Махмутбеговић, ни Ризванбеговић – све имена и презимена која су спомињана у причама о овом догађају – но Исо Махмутовић!

    Послије све било лако и склапање мозаика приче ишло брзо. У Недакусима на периферији Бијелог Поља нашао сам Исову сестру Елифу-Белу, удата за Авда Бекташевића, а који дан потом у Бијело Поље из Француске стигла и његова супруга Захида, родом такође од Махмутовића из Бистрице.

    Нешто није било по вољи свевишњег

    Занимљиво је да је 1972. године, у тренуку кад је отворен Његошев гроб и моћна дизалица подигла прву корпу камења од капеле да је спусти у подножје Језерског врха, ођедном као конац пукла специјална, више од 400 метара дуга сајла и све је одлетјело у провалију а радови су прекинути за десетак дана док из Шведске није стигла нова сајла.

    По казивању поменутог Васа Чавора, које је записао Момчило Поповић, Свевишњи је још једном „опоменуо“ оне који су по свакуу цијену хтјели да попере маузолеј на Ловћену. У тренутку кад је осамнаест тона тешка Његошева мраморна скулптура допремљена у подножје Језерског врха и моћном дизалицом са транспортера спуштена на специјалну металну платформу са точковима, на којој ће бити извучена на врх Ловћена, готово из ведрог неба је сијевнуо гром у врх дизалице и жестоко ошамутио руковаоца – био је кажу Словенац – и неколико радника који су му помагали, али на сву срећу сви су прошли са лакшим озледама и траумама.

    Нијесу се лако с душом растали

    Kад су Исо Махмутовић и група Муслимана и Албанаца око њега одбили да руше „влашку светињу“, они који су се после њих латили тог грешног и богохулног посла,а били су, по прилици, све сами Црногорци-православци, временом су, кажу, доживјели мучан крај – нико од њих се није лако растао с душом нити умро природном смрћу. Још једном се обистинило да онај ко зло чини зло и дочека…

    Наставиће се…

    Будо СИМОНОВИЋ, Слободна ријеч

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    Доброчинство Иса Махмутовића (3): Одбио да руши Његошеву капелу

    Југословен до потоњег даха

    И кад су му рекли да је то задатак и припријетили да због тога може и без посла остати, енергично је бацио крамп и казао да нема тога ко му може наредити да руши било чију светињу

    rusev1.jpg

    Исо Махмутовић је рођен 1938. године. Био љепотан и од ране младости цуре за њим уздисале по вашарима. Био весељак и бекрија, умио и запјевати и заиграти и зато је био омиљен и радо виђен у сваком друштву.

    Рано се оженио и кад се десило то на Ловћену већ је имао четворо деце, али га ни то није омело да одбрани свој принцип и част, макар и по цијену отказа са посла. Отишао је потом у Сјеницу и једно вријеме радио у тамошњем руднику угља Штаваљ, а онда се отиснуо у свијет и обрео у Белфорту у Француској, близу швајцарске и њемачке границе.

    13023534_10207975434242627_1707403912_n

    Исо Махмутовић са супругом Захидом и децом

    – Ту смо се скућили и заувијек остали – казује Исова супруга Захида. – Поред сина Ћазима и ћерки Ремке, Мухадисе и Сејдефе добили смо још четири ћерке – Азру, Ину, Алму и Садију. Сви су ми, Богу фала, живи и здрави, син ожењен, ћерке поудате – већ имам и десеторо унучади. И сви, сем Сејдефе која је у Швајцарској и најмлађе Садије у Норвешкој, живе у Француској, у Белфорту. Само се моме Ису не даде да мало поживи и види срећу деце. Прерано га поче издавати здравље, имао је великих проблема са кичмом, два пута оперисан, а онда га прије десет година издаде и срце…

    13023657_10207975446162925_1893352538_n

    Kапела у Долима код Плужина грађена по узору и димензијама некадашње капеле на Ловћену

    И сестра му Елифа-Бела и супруга Захида кажу да се нерадо сјећао и ријетко причао о том догађају са Иванових Kорита:

    – Само понекад, кад би попио коју чашу и пао у дерт, споменуо би то, увијек љут и киван, како су га умало навели на гријех, да руши светињу и укаља и руке и образ, да на децу баци срамоту и проклетство – сјећа се сестра. – И никад се тиме није фалио, нити је у томе видио нешто чиме се треба зорити.

    13022216_10207975453643112_1683863176_n.

    Маузолеј на Ловћену

    – Наша кућа је била вазда отворена за свакога ко је с добром вољом у њу улазио, поготову ако је био Југословен. Ту мој Исо никад није гледао шта је коме на глави него шта му је у срцу. Ето, кад нам се син женио 1988. године, направио је велику свадбу, онако по нашки, и окупио све Југословене које је тамо знао – каже Захида и прича како је, кад је први пут отишао на операцију, инсистирао да га оперише доктор Србин, а не Француз. – Та операција није баш успјела и до краја живота је имао великих проблема због тога па су га неки чак наговарали и да тужи тог доктора, али је он то одлучно одбио. То је, вели, посао као и други, свако ко ради може и да погријеши, а он и ако је погријешио сигурно није намјерно и из зле воље…

    – Много је волио Југославију и родни крај и сваку прилику је користио да дође све док га није болест сколила. Имао је велику жељу да се једног дана сви заједно вратимо овамо. Зато смо овде у Бијелом Пољу и кућу направили, да и децу вежемо, али у животу никад не буде по жељама и плановима него како је суђено. Најприје ратови и мука, послије деца пристасаше и почеше се кућити и кретати својим путевима. Онда Иса изненада смрт прегребе, а ја, иако ни сама нијесам најбољег здравља, сад живим распета између Белфорта и Бијелог Поља. Дођем љети овде по два-три мјесеца, а зими опет тамо, у Француску, ближе деци – вели Захида, која тврди да њен супруг никада од тог љета 1972. године до краја живота није отишао на Ловћен нити је пожелио да види грађевину због које је остао без посла али и стекао непролазну славу хуманисте, доброчина и безгрешника, заслужио да му се име спомиње у молитвама све док је иједног камена од ловћенске капеле у гомили која већ тридесет и седам година чами и нестаје у трави и забораву на Ивановим Kоритима.

    Довео сина да служи ЈНА

    – Kо је и какав је био Исо Махмутовић – сјећа се Милисав Ђуровић – можда најбоље казује овај примјер. Негђе, колико се сјећам, 1986. године, бану из Француске и доведе пристасалог сина Ћазима – Ћака, јединца међу седам сестара, и вели: мој син мора да одслужи Југословенску народну армију. Није му засметало ни то што су га распоредили у гарнизон у Kичеву у Македонији. Погодило се да му је тамо један од старјешина био Часлав Замахајев, родом одавде из Бистрице, иначе Рус поријеклом – ето га сад пензионер, живи у Kраљеву. Kажу, послије се фалио да је Ћако био баш добар војник…

    Интернационална кућа

    А да се у кући Иса Махмутовића никада није гледало ко се како крсти и чија крв коме тече у жилама свједочи и то што му је син ожењен Португалком, двије ћерке се удале за Французе, једна за Мароканца, остале за Босанце…

    – Важно је да су све то добри и племенити људи и да се добро слажу и воле са нашом ђецом. А и њима у венама не тече вода но крв, црвена као и крв моје ђеце – вели Захида Махмутовић.

    Kапела се умножила

    Kамење од Његошеве капеле и после 37 година чека или повратак на Ловћен или обнову негђе на Ивановим Kоритима. За то вријеме капела се умножила јер је широм Црне Горе подигнуто више идентичних. Прву је у Прчњу саградио протојереј, парох которски, Момчило Kривокапић а једна од понајљепших је она подигнута у Долима крај Плужина, за спомен и душу жртава великог немачког покоља извршеног на том мјесту 1943. године.

    К Р А Ј

    Будо СИМОНОВИЋ, Слободна ријеч

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима
    пре 4 часа, Милан Ракић рече

    са карактеристичним мексиканским брковима

     

    пре 4 часа, Милан Ракић рече

    Био љепотан и од ране младости цуре за њим уздисале по вашарима. Био весељак и бекрија, умио и запјевати и заиграти и зато је био омиљен и радо виђен у сваком друштву.

    Овај Иса неки мој брат. :)

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима


    Придружите се разговору

    Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

    Guest
    Додај коментар...

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Вести са званичних сајтова Српске Православне Цркве



×
×
  • Креирај ново...