Jump to content
  • Игуман Макарије: Покајмо се, поправљајући себе и не губећи наду да ће нам Христос помоћи

     

    v-15010-1576420812-637.jpgherceg-novi-savina.jpg

    У препуној цркви манастира Савине молитвено и саборно било је на Четврту недјељу по празнику Педесетнице у недјељу 18. јула 2021. године. Свету литургију служили су игуман ове свете обитељи јеромонах Макарије и свештеници: протојереј Данило Радмиловић из Диселдорфа и протојереј Небојша Стојадинов из Врања.

     

    Поучним словом пастирске поуке, коју преносимо интегрално, вјерном народу обратио се игуман Макарије.

    “У име Оца и Сина и Светога Духа.

    Браћо и сестре, проповед Јеванђеља или благе вести о спасењу рода људског, јесте тајна која се открива само онима који заиста иду за Христом и који свим срцем и целим својим бићем, умом и душом воле истинитог Бога. Дакле та тајна је сакривена од људи и оних који живе у овоме свету на телесни начин.

    Чујемо данас у Светом јеванђељу како су за Христом ишли многи, а прилази му неки капетан из редова служења војске, вероватно из незнабожачких кругова, али је, чувши да Христос може да му помогне дошао да затражи помоћ. И наравно, било му је по вери његовој. Но поред чуда што је учинио, Христос се тада окрете и рече онима који су ишли за Њим: Оволике вере ни у Израиљу не нађох. За Христом су ишли многи, пратећи Га и гледајући шта ради, као што ми данас идемо за Њим, долазећи у Цркву где видимо или не видимо разна чудеса која Бог чини. То мноштво народа који Га је пратио и ишао за Њим, је у ствари и данашња Црква Христова, односно ми који смо овде сабрани. Када се Христу обратио човек који у том тренутку није припадао Цркви, Он се окрену својим следбеницима сабраним у цркви рекавши: ,,Видите ли колико вере има човек који још није у цркви. Исто тако ни апостол Павле није био у Цркви, био је гонитељ хришћана, а затим постао апостол народа. Тако и овај човек, и многи други који тренутно нису у Цркви могу имати много више вере него они који јесу. Зато се Христос и окреће народу у цркви и каже: ,,Видите колико вере има овај човек? Ни у Израиљу, ни међу онима који верују и који су у Цркви често нисам нашао толико вере”.

    Зато ми, који смо у Цркви, треба да се запитамо какву ми то веру имамо и имамо ли уопште веру, и да се запитамо зашто смо ми у Цркви. И ако већ јесмо у Цркви запитајмо се, колико се трудимо да испуњавамо речи Јеванђеља, и поред свег тог труда, колико успевамо да променимо себе у том смислу.

    У овим речима и овом размишљању је тајна нашег спасења. Не значи да ћемо се спасити ако долазимо у цркву. Овај одговор је потребан човеку. Ако човек не буде имао дужну пажњу, посебно у Цркви, он ће, како каже Јеванђеље, бити изгнан напоље. Многи ће са Истока и Запада, из разних крајева овог видљивог света, ући у Царство небеско док ће синови Царства бити изгнани напоље. Зато свако од нас треба да се запита: Да нисам управо ја тај који ће бити изгнан напоље? Ако се то не будемо питали читавога свог живота, може нам се десити да све што смо радили буде узалуд. Да смо промашили читав свој живот испуњавајући све, али само споља, имајући један лажан осећај сладуњаве љубави док Христа никада, у ствари, нисмо ни упознали. Из тог разлога Христос упозорава: Пазите ви који сте у Цркви да можда нисте промашили. Добро пазите! Ви чак треба да пазите много више него они који још нису ушли у Цркву, у коју Христос позива све.

    Ако не будемо имали дужну пажњу, ако не будемо имали дужно покајање као апостол Павле онда нећемо бити са Богом и схватити шта је истински подвиг у Цркви. То је подвиг да останемо у заједници са Христом, а то значи да ћемо стално, у сваком тренутку, имати такозвано покајничко расположење. Онај који иде ка Христу не може себе видети као доброг. Онај који себе види добрим иде кроз живот умом овога света. Овде је таква математика, овосветска. Дух овога света је некакво сабирање и одузимање. Љубав Божија није сабирање и одузимање, и можемо се преварити ако нам се учини да постајемо све бољи. Није тако. Свети оци упоређују приближавање Христу са приближавањем светлости. Што те више светлост буде обасјавала ти ћеш боље видети своје грехе. Ту је одговор. Зато се добро замислимо, да ли ја живим тако? Да ли ја себе видим све горим? Ако видим, то би значило да се приближавам Христу имајући, самим тим, све дубље и дубље покајање. Ми се ужасавамо када треба да учинимо било какав напор ка покајању падајући одмах у очај и депресију, мислећи: Па нисам ја најгрешнији. То је погрешна мисао. Ја јесам најгрешнији. То читамо сваки пут када се причешћујемо у молитвама пред Свето причешће: “Грешнике од којих сам први ја”. Човек заиста то треба тако да види у свом животу. То се може видити благодаћу Духа Светога, а никако телесним умом и очима. Значи тек кад видите себе као највећег од свих грешника, кад схватите да нема других грешника него ја сам, тек онда заиста стојите у истини и у заједници сте са Христом.

    Зашто је то потребно? Зато што би човек пао у очајање кад то не би осећао. То је тај осећај наше бесконачне немоћи да било шта учинимо за своје спасење. Дакле, ми ћемо у том тренутку схватити да је спасење дар Божији, а не наш труд. Иако ми прилажемо том труду видећемо да је то ипак дар Божији и видећемо своју бесконачну немоћ да се сами спасемо. У тој бесконачној немоћи, док се бесконачно смиравамо видећи своју немоћ телесну, душевну или био коју другу коју као људи имамо, отвара се димензија бесконачне свемоћи Божије. То је тај сусрет између човека и Бога. О томе Христос говори и све ово чини да би човек познао управо тај и такав сусрет. И то је почетак нашег духовног живота. И то је улазак у Царство небеско. Ко још није доживео тај сусрет није ни почео да иде истинским путем духовног живота и још увек није осетио шта то значи Царство Божије које је унутра у нама, у нашим срцима, у нашим бићима.

    Зато ми у Цркви управо то треба да постигнемо. Зато се Христос окреће Својим следбеницима, људима у Цркви и каже: Пазите ви који сте у Цркви да не промашите циљ, да не промашите Мене, Христа. На крају, тада је ту поред Христа и био ученик који га је издао. Све је видео, као што видимо и ми који долазимо у цркву, где користимо све тајне Цркве и благодат Божију, али запитајмо се: Да нисам управо ја тај који ће Христа издати? Да нисам ја онај који Те издаје, Христе? То се дешава стално и ми изнова, и изнова морамо да чинимо напоре воље да се предајемо Христу тражећи помоћ од Њега да бисмо се одржали на том путу. Иначе владаћемо се као и људи овога света који живе у свету потпуно га користећи и уживајући у њему. Упитно је како ће Бог такве спасавати и на који ће начин призвати сваког од њих. Није наше да о томе судимо. Наше је да видимо где се ми налазимо и шта ми радимо у свом животу. Како се ми односимо управо према онима који нису у Цркви. Ако се будемо односили лоше према њима, не показујући истинско Јеванђеље у своме срцу, ми смо лицемерни. Никоме не треба то лицемерје и наша маска коју ћемо ставити па бити фини и сладуњави према свима док у ствари ,,прождиремо камилу и, како каже Јеванђеље, оцеђујемо комарца.

    Човек треба да буде постојан у тој истини да буде оно што јесте пред Богом, исповедајући своју немоћ стојећи пред Њим и очекујући помоћ од Њега. Тек ће се тада кроз човека пројавити сила благодати Божије, а ми тек тада постати истински хришћани и истински радосни људи који живе Васкрсењем. Тада ће се Бог пројављивати кроз нас без наше велике приче о томе, јер ће се сила изливати их нашег бића, сила благодати Духа Светога коју добијамо управо у Цркви.

    Потрудимо се зато да не будемо спољашњи хришћани, који само споља испуњавају заповести Божије јер нам то неће донети спасење већ нас још више гурнути у промашај и обману. Само ако се чврсто будемо држали путева Христових ћемо осетити истинску радост и шта то значи истински служити Богу, шта значи волети друге. Тако ћемо стећи силу да можемо да волимо сваког човека, најпре у својој породици.

    Решимо прво оно што имамо око себе, а онда ћемо решавати светска или која већ питања. Ми најпре решавамо светска питања, сву околину и све комшије око нас, док нам се распадају породице, распадају нам се заједнице…То није хришћанство! Очисти прво своју кућу, а онда ћеш видети да помогнеш и неком другом, али истински и у љубави, у Христу. Извади, како каже Јеванђеље, брвно из ока свога па ћеш онда видети да извадиш и трун из ока брата свога. Док најпре себи не помогнеш нећеш знати, умети нити успети да помогнеш било коме а понајмање себи.

    Зато, браћо, имајмо дужну пажњу како живимо и каква су наша јеванђелска дела. Покајмо се за своје грехе, поправљајући себе и не губећи наду да ће нам Христос увек помоћи. Господ ће нам помоћи сваки пут кад год Му затражимо помоћ свим срцем својим, нелицемерно, не са пола срца или неким благим покретом. Бог хоће читаво наше срце како и каже у Светом писму: Сине дај ми срце своје. Дакле, ономе коме дате срце томе ћете и служити. То је одговор. Ономе коме дате своје унутарње биће ту ће бити усмерена ваша душа и ваш читав живот.

    Богу нашем нека је слава у векове векова. Амин.

     

    Приредила: Слободанка Грдинић




    Повратне информације корисника

    Recommended Comments

    Нема коментара за приказ.



    Придружите се разговору

    Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

    Guest
    Додај коментар...

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Вести са званичног сајта Српске Православне Цркве

×
×
  • Креирај ново...