Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

  • Добро дошли на Живе Речи Утехе

     Желимо Вам пријатне тренутке на сајту Поуке.орг и форуму Живе Речи Утехе. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
    молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

  • Логос
    Логос

    Владика Иринеј за "Данас": У Цркви не постоји „деликт мишљења“

    1738445130_04-pojedini-vladika-dozet(2)_620x0.jpg.c193dff35641dba6c3caec476e0e362d.jpg

    Епископ новосадски и бачки др Иринеј (Буловић), члан Синода и портпарол СПЦ, о разлозима разрешења владике Максима и доцента Марка Вилотића са Православног богословског факултета Београдског универзитета.

     

    Свети архијерејски синод, свакако, није ни олако, ни радо, ни без одговарајућег образложења разрешио преосвећеног владику Максима и доцента Марка Вилотића права поучавања на Богословском факултету.

    Образложење је опширно и није намењено јавности. Оно је теолошке природе и највећем делу јавности не би било довољно схватљиво. Одлука Синода је, иначе, у потпуном складу не само са Уставом Српске православне цркве него и са Статутом Богословског факултета, који је Универзитет у Београду својевремено прихватио. Иначе, такозвана „missio canonica“ од стране Цркве за професоре теологе је општеважећа међународна пракса – каже у разговору за Данас епископ бачки Иринеј (Буловић), члан Синода и портпарол СПЦ, о разлозима разрешења епископа западноамеричког Максима и доцента Марка Вилотића са Православног богословског факултета, око чега се подигла велика прашина у црквеној и политичкој јавности.

    * Да ли бисте због специфичности Православног богословског факултета БУ појаснили у којим сегментима његовог рада и на који начин утиче СПЦ – њен Свети архијерејски сабор и Синод?

    – Одговор на ово питање аутоматски проистиче из дефиниције Факултета у његовом Статуту као највише просветне установе СПЦ и као равноправног члана београдског Универзитета и академске заједнице уопште. Kонкретни „сегменти“ који из тога следе јесу следећи: нико се не може уписати на основне студије без благослова надлежног епископа; нико не може конкурисати на било коју службу на факултету без благослова надлежног епископа; нико не може постати наставник Факултета и напредовати у служби без благослова и одобрења Светог синода, а избор декана постаје валидан тек после потврде од стране Синода. Све ово као норматив и начин функционисања регулисано је не само важећим Уставом СПЦ и Статутом Богословског факултета, који Универзитет аутоматски прихвата поштујући идентитет и аутономију сваког факултета, па и Богословског.

    * Да ли синодске одлуке о смени двојице професора, од којих је један на једногодишњем неплаћеном одсуству, имају везе са догађајима и неслагањима на овогодишњем мајском заседању Сабора и да ли је то нека врста постсаборске „одмазде“ према епископу Максиму, што због критике власти у Србији, што због расправе на Сабору о његовим ставовима о украјинском питању и аутокефалији, за које се, саборском одлуком, извинио?

    – Није ми јасно на какве „догађаје и неслагања“ на овогодишњем заседању Сабора мислите. Сабор је највише црквено тело, а не партијски конгрес: на њему сваки члан Сабора потпуно слободно износи и брани своје ставове и предлоге, а одлука се доноси или једногласно или, када то није могуће, путем гласања, при чему важи древно правило васељенских сабора да се треба држати „гласа већине“. Kада се, на један или други начин, одлука донесе, онда је она одлука Сабора, светиња и обавеза за све, без обзира на то шта су претходно заступали током расправе и приликом гласања. Из личног искуства могу да потврдим да сам доста пута у својој епископској служби примењивао, заступао и бранио одлуке за које нисам био пре њиховог доношења на Сабору, али су самим саборским изгласавањем постале и за мене обавезујуће и чак личне. Ово је у ствари искуство сваког нашег епископа, а не само моје. Следи да неслагања може бити само у току Сабора, а никако по његовом завршетку. Из тога следи даље да је било каква и било чија „постсаборска одмазда“ и теоретски и практично немогућа и незамислива. Осим тога, у Цркви не постоји „деликт мишљења“, а понајмање деликт политичког мишљења и односа појединих епископа према било којој власти, идеологији и друштвеном поретку. Границе личног слободног изјашњавања епископа постоје само када су у питању истине православне вере и начела вековног црквеног устројства, односно канонског поретка.

    Одлука Синода се, иначе, не темељи на ставовима епископа Максима за које је од Сабора тражио и добио опроштај. За њу постоји образложење које, по природи ствари, није намењено јавности, а још мање је намењено самопроглашеним „верским аналитичарима“, који готово по правилу, или не знају ништа о Цркви или врло површно знају понешто, уз напомену да међу њима има и дежурних клеветника СПЦ – и то искључиво ње, не и других Цркава – а има и острашћених антитеиста. Питам се на којем ли се факултету стичу квалификације за то звање. Вас лично не убрајам у такве премда садржајем доброг броја Ваших написа о животу и проблемима наше Цркве нисам био нимало одушевљен. Штавише, одајем Вам признање због тога што сте један од врло ретких новинара, од оних којих има мање него прстију једне руке, који се уопште обраћа мени као званичном, никако самопроглашеном!, портпаролу Цркве, а не ослања се само и искључиво на анонимне изворе „блиске врху Цркве“, „из Патријаршије“ и слично, нити преноси трачеве најниже врсте.

    Kористим прилику да додам и следеће: појединци мени лично приписују нетрпељивост – неки чак и мржњу – према мом бившем студенту, сада млађем сабрату у епископској служби, владици Максиму, па покушавају да идентификују моје наводно осветољубље и у једногласној синодској одлуци. Извесни призивају у помоћ и чињеницу јавне размене различитих мишљења о горућим питањима савременог православља између владике Максима и мене. Свесно, међутим, превиђају другу чињеницу – да је посреди била размена аргумената и контрааргумената, а не острашћени лични обрачун и да ја нисам ни вређао ни понижавао свог сабеседника. Исто тако, јавни карактер тог богословског дијалога нисам изазвао ја. Одговорно, дакле, изјављујем да тај јавни дијалог ни на који начин не утиче на мој однос према владици Максиму као брату у Христу. Уосталом, као што у мојој души нема ни злобе ни нетрпељивости према њему – о мржњи пак не може бити ни речи, верујем да их нема ни у његовој души у односу на мене. У противном, ни ја ни он не бисмо били хришћани, па ни људи.

    * Због чега сте после мајског Сабора, чија је одлука била да се „случај“ владике Максима не износи у јавност, ипак објавили, најпре део у Саопштењу, а потом и целокупну одлуку у коментару на писање београдске штампе?

    – На мајском Сабору није било одлуке да се „случај“ владике Максима „не износи у јавност“, како Вас је неко нетачно обавестио. О овоме не бих никад јавно ни проговорио да се не шире такве гласине. Саборска саопштења се не пишу одока, по сећању, већ искључиво на основу саборских одлука како су оне формулисане у записницима Сабора, а они постају валидни чим их Сабор одобри и присутни епископи потпишу. У записнику који се односи на дан расправе о питању које помињете нема ни речи о томе да се тема прећути у јавности. Зато сам на пажљив, дискретан – а по мом сопственом мњењу и братољубив – начин унео и ту тему у саопштење. После тога ме је телефоном позвао владика Максим и замолио да дам нову формулацију тог дела саопштења у којој се не би помињало његово име него само чињеница да су сви епископи, без изузетка, сагласни да је светосавска аутокефалија Цркве српских земаља из 1219. године била канонска, дакле правилна и законита. Притом се позвао на неформални договор таквог карактера, признајући искрено да га нема у званичним записницима Сабора. Ја сам му саопштио да за такав договор не знам, али да ћу на његову реч изменити формулацију. И сам сам, наиме, сматрао да је истицање опште сагласности саборских отаца много важније од помињања било којег имена. Доцније сам разговарао са већим бројем епископа и нико од њих није знао за такав неформални договор. Али, то у суштини не мења ствар. Владика Максим није од мене тражио да се прећути тема као таква него да се не истиче његово име. Ја сам поступио по његовој молби или, ако то лепше звучи, по његовом предлогу. Не кајем се због тога. Дакле, није било званичне саборске одлуке да се ствар не износи у јавност, а како ће бити изнета, са именима или без имена, то је најмање битно.

    Ви даље помињете „писање београдске штампе“ и моје објављивање изворног текста обраћања владике Максима Сабору. Овде ћу бити кратак. Није било „писања београдске штампе“ него је само Блиц објавио клеветнички текст на мој рачун по којем сам ја исфабриковао ту тему и говорио неистину, односно фалсификовао чињенице. Због тога сам био принуђен да објавим текст владике Максима, иако сам принципијелно против објављивања интерних црквених докумената и аката, како би се видело ко фалсификује и говори ноторне неистине – да ли епископ бачки или новинарка Блица, односно њени евентуални „лауфери“.

     

    Саопштење Сабора није фалсификат

     

    * Kад ће на званичном сајту СПЦ бити исправљено званично саопштење Сабора, за које више архијереја тврди да је „нетачно“, посебно у делу који се тиче доласка председника Србије Александра Вучића у Патријаршију?

    – Ви напослетку доводите у питање, опет на основу непроверених информација, званично саопштење Сабора и, за разлику од патријарха, Синода и већине епископа, очекујете да оно буде „исправљено“ и то „у делу који се тиче доласка председника Србије Александра Вучића у Патријаршију“. Али у самој ствари ту нема шта да се „исправља“. Саопштење само преноси оно што је приликом Вучићеве посете изговорено, између осталог и шта све Србија у пракси чини за опстанак Срба на Kосову и у Метохији. Занимљиво је притом да се у одређеним круговима посета председника Србије негативно коментарише, док се присуство и реч господина Милорада Додика потпуно прећуткује и игнорише. Још ваља нагласити да је обојицу позвао Његова светост патријарх у име Сабора, да је тема разговора било стање Цркве и народа како на Kосову и Метохији, тако и у Босни и Херцеговини, да је сусрет одржан ван саборске дворане, у времену између двеју седница и да је сваки епископ могао, ако би то желео, да не присуствује састанку. Група моје браће архијереја је издала своје посебно, алтернативно саопштење у којем се горња тема сагледава из другог угла или и не помиње, сада се већ и не сећам. То јесте, без даљега, њихово право, али то је саопштење оних који су га потписали, а не званично саопштење. Ту нико никог не може оптуживати за фалсификат. Kако званично саопштење може бити фалсификат кад је оно временски претходило другом, алтернативном саопштењу? Ако бисмо „терали мак на конац“, пре би се могло казати да ово друго представља фалсификовање оног првог. Али, ја то не кажем. Само констатујем да је оно израз неслагања групе архијереја са описом разговора чланова Сабора и председника Вучића.

    Из неких алузија провејава и мишљење да је вајни портпарол хотимице избегао да текст саопштења предочи Сабору пре његовог пуштања у јавност. Такву инсинуацију најодлучније одбацујем. Јер, ствар стоји овако. Према Правилнику о раду Сабора, Сабор се не завршава последњом седницом него касније, читањем и усвајањем записника са последње седнице и саопштења за јавност. Тако се поступало још у време мојих првих година у епископском служењу, али се, нажалост, већ одавно изобичајило. У пракси већина браће архијереја одлази одмах после последње седнице, а портпарол остаје да сачека последњи записник и да онда пише саопштење. Звучаће нескромно, можда и неумесно, али морам рећи да у току последњих четврт века Сабор за мене увек траје дан дуже него за све остале чланове Сабора. Мимо моје жеље и воље, физички нисам у могућности да текст саопштења предочим Сабору ради евентуалних исправки, измена и допуна. Стога сам принуђен да са његовим садржајем најчешће упознам само Његову светост патријарха као председника Сабора. Због свега тога сматрам да морално право на критику саопштења о раду Сабора немају они који не сачекају ни записник, а он не може бити готов за неколико минута!, а ни саопштење које изискује кудикамо више времена од записника. Увек сам вољан или, тачније, дужан да текст саопштења изнесем пред Сабор, на оцену и усвајање. У том случају нико не би имао разлога да се жали, а антицрквена и жута штампа, снабдевена измишљотинама из својих „инсајдерских“ извора, не би могла да данима и недељама прежвакава глупости и пуни своје трач-рубрике. Мудри стари архијереји су својевремено све предвидели и благоразумно осмислили. Ми, њихови наследници, треба само да њима меримо и проверавамо себе. Kонкретно, треба да поштујемо и примењујемо Правилник који су они срочили и који и данас важи. Тада ће и вук бити сит и овце на броју.

     

    Долази висока делегација из Цариграда

     

    Владика Иринеј бачки потврдио је за Данас да ће „у догледно време“ поглавара и Синод СПЦ „посетити високорангирана делегација Цариградске патријаршије коју ће предводити митрополит пергамски Јован (Зизјулас)“.

    Kоји су разлози ове посете и о чему ће се разговарати, то заиста ни ја ни било ко други сада не зна, јер нам није саопштено. Ваше нагађање да би посета могла бити у некаквој вези са проблемима Цркве у Украјини и у Северној Македонији није нелогично, али је непроверљиво. Ја лично не могу да кажем ништа одређено, јер нисам пророк. Уосталом, време ће показати, па ће тада и јавност бити обавештена – каже владика Иринеј.

     

    Извор: Данас



    Повратне информације корисника

    Recommended Comments



    Слажем се. Не би требало да у Цркви постоји "деликт мишљења". Али чему онда претње одузимањем "мисио каноника и редом свега осталог до краја" у једном од текстова владике Дсвида, због нечијаг размишљања о односу теологије према једној природној науци? Чему толика бука и мука ако не постоји "деликт мишљења"?

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites
    пре 53 минута, Логос рече

     

     

    Долази висока делегација из Цариграда

     

    Владика Иринеј бачки потврдио је за Данас да ће „у догледно време“ поглавара и Синод СПЦ „посетити високорангирана делегација Цариградске патријаршије коју ће предводити митрополит пергамски Јован (Зизјулас)“.

    Kоји су разлози ове посете и о чему ће се разговарати, то заиста ни ја ни било ко други сада не зна, јер нам није саопштено. Ваше нагађање да би посета могла бити у некаквој вези са проблемима Цркве у Украјини и у Северној Македонији није нелогично, али је непроверљиво. Ја лично не могу да кажем ништа одређено, јер нисам пророк. Уосталом, време ће показати, па ће тада и јавност бити обавештена – каже владика Иринеј.

     

    Извор: Данас

     

    View full Странице

     

    Meni je najzanimljiviji ovaj deo intervijua. Verujem da će ta poseta razrešiti mnoge neizvesnosti koje sada postoje oko toga kako će Vaseljenska patrijaršija delovati na našim terenima. Nadam se da im neće pasti na pamet da ucenjuju u stilu onog arhimandrita, koji je pisao o vladici Amfilohiju. Mada od Grka se sada može svašta očekivati! 

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites
    пре 1 минут, Trifke рече

    Meni je najzanimljiviji ovaj deo intervijua. Verujem da će ta poseta razrešiti mnoge neizvesnosti koje sada postoje oko toga kako će Vaseljenska patrijaršija delovati na našim terenima. Nadam se da im neće pasti na pamet da ucenjuju u stilu onog arhimandrita, koji je pisao o vladici Amfilohiju. Mada od Grka se sada može svašta očekivati! 

    Да, добро је и то што ће делегацију предводити митрополит Зизијулас. Права личност за праве разговоре.

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites
    пре 1 минут, Александар Милојков рече

    Да, добро је и то што ће делегацију предводити митрополит Зизијулас. Права личност за праве разговоре.

    Ne znam koliko je on baš prava ličnost. 

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites
    1 hour ago, Логос рече

    Још ваља нагласити да је обојицу позвао Његова светост патријарх у име Сабора, да је тема разговора било стање Цркве и народа како на Kосову и Метохији, тако и у Босни и Херцеговини, да је сусрет одржан ван саборске дворане, у времену између двеју седница и да је сваки епископ могао, ако би то желео, да не присуствује састанку.

    Ово је тачно. Претерују медији са Вучићевом посетом. Он није био на Сабору. Уприличен је састанак са архијерејима СПЦ, али потпуно ван саборских седница и уопште Сабора као догађаја.

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites
    пре 8 минута, Trifke рече

    Ne znam koliko je on baš prava ličnost. 

    Јесте. Један је од теолога који у многоме доприноси мишљењу ЦП, а свакако је велики ауторитет за многе теологе широм ПЦ. Биће добро да се чује шта он, као теолог, има да каже по питању поступка ЦП у УКрајини и поготово по питању смисла и улоге Првог на васељеснком новоу. Ако се буде држао свега онога што је до сада написао, не видим чиме ће да оправда понашање ЦП? Једино ако је одбацио сва своја досадашња писања и радикално променио мишљење. "Први" у Зизијуласовој теологији је увек релациони појам, никада сам за себе. Не може да буде да Први прво постоји као такав и онда према осталима наступа као "папа". Први извире из односа. Тако и његове одлуке треба да буду одлуке релације, односа а не индивидуално постојећег ауторитета. То су позиције које је у својој теологији застуао митрополит Зизијулас. Видећемо шта сада има о томе да каже.

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites
    1 hour ago, Логос рече

    После тога ме је телефоном позвао владика Максим и замолио да дам нову формулацију тог дела саопштења у којој се не би помињало његово име... Притом се позвао на неформални договор таквог карактера, признајући искрено да га нема у званичним записницима Сабора. ... Доцније сам разговарао са већим бројем епископа и нико од њих није знао за такав неформални договор.

    Максим, душа...

    Изгледа да је мајстор да одглуми искреност... :0205_whistling:

     

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites
    пре 1 минут, Александар Милојков рече

    Јесте. Један је од теолога који у многоме доприноси мишљењу ЦП, а свакако је велики ауторитет за многе теологе широм ПЦ. Биће добро да се чује шта он, као теолог, има да каже по питању поступка ЦП у УКрајини и поготово по питању смисла и улоге Првог на васељеснком новоу. Ако се буде држао свега онога што је до сада написао, не видим чиме ће да оправда понашање ЦП? Једино ако је одбацио сва своја досадашња писања и радикално променио мишљење. "Први" у Зизијуласовој теологији је увег релаиони појам, никада сам за себе. Не може да буде да Први прво постоји као такав и онда према осталима наступа као "папа". Први извире из односа. Тако и његове одлуке треба да буду одлуке релације, односа а не индивидуално постојећег ауторитета. То су позиције које је у својој теологији застуао митрополит Зизијулас. Видећемо шта сада има о томе да каже.

    Na žalost,o tome šta će on reći teško da ćemo da čujemo iz prve ruke ili iz zvaničnih izvora nego će opet biti "rekla kazala" pa će opet da procure neki dokumenti i td. 

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites
    Управо сада, Александар Милојков рече

    Јесте. Један је од теолога који у многоме доприноси мишљењу ЦП, а свакако је велики ауторитет за многе теологе широм ПЦ. Биће добро да се чује шта он, као теолог, има да каже по питању поступка ЦП у УКрајини и поготово по питању смисла и улоге Првог на васељеснком новоу. Ако се буде држао свега онога што је до сада написао, не видим чиме ће да оправда понашање ЦП?

    E moj doktore:

    АНГАЖОВАНА ТЕОЛОГИЈА ЦАРИГРАДСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ

     

    прот. Радомир В. Поповић

    АНГАЖОВАНА ТЕОЛОГИЈА
    ЦАРИГРАДСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ
     
    Опште напомене
     
    У годинама које су остале иза нас, после Другог светског рата, све је у свету било стављено на проверу (ми хришћани кажемо – искушење). Нарочито на самом измаку 20. векa догодиле су се велике, брзе и бурне промене у многим деловима света. – На прво место, свакако, долазе промене које се још увек догађају у источноевропским земљама. Са кратке временске дистанце те промене није лако сагледати у пуном светлу и правилно их проценити. Све ове промене су неминовно дотакле и хришћанску Цркву, пре свега православну, јер се ради углавном о предањски православним народима и државама. Посебно у источноевропским зeмљама православље се нашло у прилично измењеним околностима. Надамо се да смо се нашли у објективно бољим условима које смо деценијама уназад очекивали и радовали им се. Црква је у поменутим земљама дочекала попуштање спољњег притиска и окова, она се последњих година и унутрашње ревитализује, оживљава, обнављају се стари и граде нови храмови за нове генерације младих православаца које су стасавале под духовним ембаргом, или слободом додељиваном на кашичицу. Као пробуђени из ружног сна, опорављамо се, наравно, не без потешкоћа и нових искушења.
    Православни свет у источној Европи, то сви већ поодавно примећујемо, сада се суочава са искушењима нове врсте. То су искушења слободе или какве-такве демократије. Постајемо свесни да понекад нисмо грешили само зато што нисмо били у прилици да погрешимо, иначе би погрешили. Сада смо више у искушењима такве врсте. У слободи се треба учврстити и одговорно је користити, по науци апостола Павла: „Све ми је слободно, али све ми није на корист… нећу да ишта овлада мноме“. Наша слобода је увек на провери, и за начин њеног коришћења даћемо одговор, и пред Богом, и пред људима и пред историјом.
     
    Искушења дијаспоре
     
    Последњих година, између осталог, јаче су до изражаја дошла и нека чисто црквена питања, или су се пред нама поставила у оштријем облику; опет у виду својеврсног искушења или провере. У многочланој породици православних цркава и народа појавили су се већ, или су пак на помолу, бројни унутрашњи, мањи или већи расколи и међусобице, које су се раније могле само наслућивати. Није узалуд велики црквени писац Ориген (3. век) рекао да су мирна времена погодна и за Сатану. Док ми спавамо, по Јеванђељу, непријатељ наш – ђаво, сеје семе зла. На нама је да га препознамо, и да га се чувамо.
    На листи неспоразума, налази се, између осталог, и питање начина и околности стицања црквене аутономије и аутокефалије. Једно од питања које је новијег датума и које се као такво посебно препознаје у годинама после Другога светског рата, јесте питање православне дијаспоре или расејања. Поодавно је већ констатовано да је православни свет у 20. веку, стицајем, углавном, неповољних историјских околности, пре свега политичких и економских, доживео највеће сеобе и расељавања у целокупној историји Хришћанства. Милиони православних верника у бурном 20. веку нашли су се, против своје воље, ван својих матичних земаља и цркава. У западном, за православне углавном инославном свету, постали су верска мањина. Принуђени су да се црквено организују сходно датим околностима. Православна дијаспора, сасвим природно, и то је, макар за сада, најбезболнији начин, углавном је остала верна и везана за своје матичне земље и цркве. Поготово то важи за емиграцију у Европи која је још у покрету, није се стабилизовала, сеобе још трају – све више у оба правца. Многобројне породице годинама, најмање једанпут годишње, одлазе у родни крај и ради обављања неких духовних потреба (крштења, венчања, крсне славе, и друго).
    Чињеница је да се емиграција, чак и у америчким земљама и Аустралији, није још увек коначно стабилизовала, још је флуидна, а на помолу су и нове сеобе.
    У оваквим околностима, просто, природно се намеће питање како у духовно-јурисдикцијској надлежности третирати православну дијаспору. Одговори који су до сада понуђени нису задовољавајући. Они свакако нису коначни, Црква ништа није и не треба брзо да решава и просуђује. Посебно сугестије Цариградске патријаршије по питању дијаспоре наилазе, углавном, на неразумевање код многих. Представници Цариградске патријаршије позивају се све више и на добро познате каноне или правила Сабора, полажући при томе право да под својом духовном надлежношћу имају целокупно православно расејање у свету. Не сумњамо ни за тренутак у добре, хришћанске и пастирске намере Цариграда, далеко од тога. Али, како ће у блиској будућности која је већ почела, и у којој цео свет постаје глобално село: (свет је све мањи, ништа није више као некада далеко, комуникације су све брже и потпуније), све то изгледати? Наводимо пример нас Срба, а можемо навести много и других примера: данас, рецимо, има Срба више у Чикагу него на целом Косову и Метохији, и то православних Срба, или у Цириху и околини, него Косовској Митровици. Православаца на поменутим западним просторима има више него што их имају древни предањски хришћански простори (Кападокија, Цариград, Јерусалим и тако даље).
     
    Одговори и недоумице
     
    У решавању духовних питања ове врсте, чини нам се, мање ће се погрешити ако се не буду журило, треба још причекати. Зато нам помало изгледају чудна и забрињавајућа решења која, посебно последњих година, у својим студијама нуде неки савремени богослови, грчкога етничког порекла. Међу њима се издвајају два свима нама добро позната имена и у нашој духовној и црквеној јавности: митрополит пергамски академик Јован (Зизиулас) и професор Атинског Универзитета Власиос Фидас. Наводим њих двојицу као пример. Наиме, реч је о људима зрелог доба богословског стваралаштва, учитељима у вери и уопште бројних генерација како грчких, тако и српских савремених богослова и свештених лица. Нека њихова богословска размишљања су у директној функцији ангажованог богословља Цариградске патријаршије, посебно када је реч о месту и улози ове православне помесне Цркве у савременом православном свету. Одомаћио се, пре свега и не само код њих, појам „васељенски“ за Цариградску патријаршију, што еклисиолошки није исправно. Лично бих овај епитет пре дао Мајци цркава, Јерусалимској патријаршији. Наравно, нисмо сигурни колико је реално да Патријаршија са Босфора и њени савремени богослови стављају у функцију каноне васељенских сабора и да их вештачки објективизују на потпуно другу реалност и фактографију у којој је модерни свет.
    Тако је један чланак Високопреосвећеног митрополита Јована (Зизиулас) и у самом наслову претенциозан, Васељенска патријаршија и њен однос са осталим православним црквама, прев. П. Шеровић, Теолошки погледи 1-4 (1998) 59-66. Цео чланак или размишљање написано је у стилу тежњи које је православна Црква давно осуђивала и оспоравала. Аутор отворено указује на после-комунистичко време као на добру прилику за веће и шире ангажовање, или како он каже, улогу „васељенске“, односно Цариградске патријаршије унутар породице православних цркава. Он набраја 14 аутокефалних и аутономних цркава (стр. 60), а аутономне су углавном оне цркве чијег поглавара посвећује – хиротонише „пре свега Цариград“ (стр. 60). Међутим, ова и оваква ауторова тврдња, не одговара и ни издалека није на свом месту и чак је противна самим канонима на које се он позива. Сем тога, није у сагласности са дугом историјском праксом која постоји у Васељенској цркви Христовој, и стекла је чак и мимо канона снагу обичајног права у Цркви. Добро је познато да, рецимо Цариградска патријаршија није имала много везе са самосталношћу Кипарске цркве у 5. веку. Таквих је много примера још.
    Митрополит Јован с правом указује на велики и дугорочан проблем национализма у Цркви. Он је заиста присутан, а по аутору он особито до изражаја долази управо у дијаспори. Национализам (етнофилетизам) јесте велики проблем, али с друге стране национални идентитет (језик, обичаји, писмо, култура, цивилизација…) нису нешто што Хришћанство потире и уништава. Напротив, „Бог не гледа ко је ко, него му је у сваком народу омилио онај који твори Његову вољу“ (Св. апостол Павле). Али, с друге стране, није тешко приметити да нашег аутора забрињавају сви национализми сем грчког национализма и сви партикуларизми или црквена подвајања, сем грчког. Наравно, ова опаска није и замерка.
    Даље, када говори о позицијама Цариградске патријаршије и самог патријарха, то нажалост чини на начин који су православни вековима уназад осуђивали и оспоравали римским епископима, односно папама. Не само да је споран епитет „васељенски“, него је споран начин како се тумачи добро познати канон 3 Другог васељенског сабора и, њему сличан, канон 28 Четвртог васељенског сабора. Ова два канона и професор В. Фидас и митрополит Ј. Зизиулас итекако доводе у везу са изузетним актуалним позицијама цариградског патријарха данас. Тешки проблем национализма хара аутономним и аутокефалним црквама. Тим проблемом, по њима није оптерећена једино патријаршија у Цариграду. Обадвојица превиђају да у време Другог и Четвртог сабора није постојала синтагма „васељенска патријаршија“. Према томе, патријарх у Цариграду није могао „стећи позиције првенства које је до тог времена признавано само столици Рима“ (Ј. Зизиулас, Исто, стр. 62). Ово је олако и у широким потезима тумачење и разумевање неких важних канона-правила васељенских Сабора и њихово пројектовање и објективизација у непримереним околностима и условима нашег доба. Овакво размишљање и писање подсећа на стари Рим, не само на првенство – преимућство части (презвиа тими) епископа у Цариграду, већ и о читавом „пакету“ прерогатива изузетне моћи и духовне власти сасвим конкретне природе, као што је, рецимо, право да патријарх из Цариграда прима жалбе свештенства (право призива или апелације) које је осуђено у својој Цркви, и да, сходно својој процени, цариградски патријарх доноси о томе коначну одлуку. При оваквој тврдњи, митрополит се позива на 5. и 17. канон Четвртога васељенског сабора. Овде је више него очигледан тенденциозан и ангажован приступ разумевању и 28. канона истог Сабора (451. год.), када аутор каже да је Халкидонски сабор дао некакво право престолу у Цариграду да рукополаже епископе међу варварима, односно на просторима изван, како он мисли, Византијског царства. Треба скренути пажњу да у време Халкидонског сабора не постоји Византијско царство, већ источно Римско царство. Али, ово је више историјско питање. Наиме, одељак поменутог канона на који се митрополит позива, гласи: „…сам митрополит понтијске (Понт у Малој Азији) и тракијске (Тракија) области, а исто тако и епископи варвара у реченим областима, биће рукополагани од реченог најсветијег престола цркве Константинопоља“. Важно је исто тако напоменути да су области Понт и Тракија географски гравитирали према Цариграду и било је, према томе, сасвим природно и у духу овог канона, да Цариграду припада у тим областима право духовне надлежности. Доводити смисао овог канона са актуалним питањем савремене православне дијаспоре у свету, сматрам да нема никаквог основа нити било каквог смисла.
    Наш аутор има увек на уму васељенске прерогативе Цариградске патријаршије, тога не може да се ослободи, тако да он даље говори о познатом начелу „један“ и „многи“, наводећи при том 34. правило Св. Апостола. По аутору, „један“ је Васељенски патријарх. То је за њега „златно правило“. Он Каже: „Православним црквама је потребан први. Оне (православне цркве) не смеју чинити ништа што се тиче Православне цркве у целини без његовог уплива“ (стр. 64). Патријарх у Цариграду је за њега „једини гласноговорник Православља када се оно као целина обраћа свету“ (Исто, стр. 64). При томе каже да се на тај начин спасава јединство Православља. Дакле, „гласноговорник“ и „спасавање јединства Православља“, и други епитети које Високопреосвећени митрополит приписује цариградском патријарху, нису нимало у духу канона и Предања. Како другачије треба разумети и митрополитове речи у једном другом, недавно објављеном чланку: „Чак и да не постоји Васељенска патријаршија, требало би је измислити“ (Чланак, Црква у освит трећег хиљадугодишта, прев. јерођакон Максим Васиљевић, Православље бр. 791, 1. март 2001. године). Овде само недостају још неки епитети (викаријус, непогрешиви, корифеј…), па да буду истоветни са, нажалост, претензијама римског епископа. Многи, стога, данас све више и с правом говоре о томе да је нови папа већ на помолу, друго плућно крило већ је увелико активирано.
    Професор Власиос Фидас је црквени историчар, а бави се и црквеним правом и патрологијом доста успешно. Код нас, за разлику од митрополита Јована Зизиуласа, скоро да уопште није превођен, што је велика штета. Недавно је у месту Шамбези код Женеве у Швајцарској, где иначе предаје на новооснованом Богословском институту Цариградске патријаршије црквено право и патрологију, објавио књигу Канонско право, православна перспектива (1998). Аутор, поред осталог, са гледишта канона посматра улогу цариградског патриjарха. У поглављу „Патријарашке ставропигије“ (стр. 175-185), на очигледан начин предимензионира ставропигијална овлашћења, конкретно патријарха у Цариграду, која никада нису постојала и нису примењивана у пракси. У праву је када из епископског права хиротоније произилази и право суђења клирицима (свештеницима и ђаконима); али није у праву када каже да по истом принципу патријарашка ставропигија се протеже и ван домашаја Патријаршије, односно да се протеже и на друге патријаршије, односно на целу васељенску Цркву. Аутор признаје да за овакве закључке нема упоришта и ослонца у канонима, али изгледа то њему, нажалост, није ни потребно, пошто он више верује и више се придржава некаквих у Цркви „дуго практикованих и неписаних црквених обичаја“. Познати православни канониста, антиохијски патријарх Теодор Валсамон изричито каже да такво право патријарху не припада ван граница његове патријаршије (Рали-Потли, Синтагма 2, 42), „ниједан патријарх (према томе ни цариградски), није овлашћен да пошаље крст у епископију друге патријаршије“. Међутим, В. Филас закључује, да је то наводно „признато васељенској патријаршији“, и то, како он каже, „изузетно у осталим патријаршијским седиштима Истока“, а као потврду тог свог става наводи Епанагоге, 3, наслов 9-10: „Константинопољски престо, почаствован царском установом, био је проглашен првим од стране сабора… Њему припада (право) да додељује ставропигије у епископијама где је претходно посвећивао храм који припада другим престолима…“ Епанагоге су као правни зборник одраз државне правне праксе у Византији и није најсигурније позивати се на њега када је реч о духовним овлашћењима цариградског патријарха. Још је мање оправдано, као и код претходног аутора (Ј. 3.) позивати се у истом циљу на познате каноне 3, Другог, 9,17 и 28 Четвртог као и 36 Апостолоско правило, јер су по В. Фидасу, „ови канони одредили повластице Константинопољске катедре“ (стр. 179).
    Prima sedes, по аутору, има посебна овлашћења која јој даје посебно 9. и 17. канон Халкидонског сабора, да суди у последњем призиву (апелацији). Поменути канони, као што је познато, говоре о правима егзарха, а не о правима патријарха, како мисли и познати канониста Јован Зонара. Сем тога, мало пре навођени канониста Теодор Валсамон изричито каже да патријарси немају право ставропигије ван домашаја своје канонске надлежности. Упркос свега, и чињеница, канона, историје и обичаја, професор В. Фидас то право даје цариградском патријарху. Професор говори о некаквој „непрекинутој црквеној пракси која се не може довести у сумњу“ (стр. 182). Такође се, ради објашњења овог непостојећег духовног овлашћења цариградског патријарха позива на византијског цара Михаила VIII Палеолога и његову Новелу која штити посебне повластице цариградског патријарха. Цар Михаило Палеолог је одличан византијски владар, али се, као што је познато, није много прославио у Цркви; напротив. Руковођен искључиво политичким и нецрквеним интересима утицао је на потписивање, са Латинима, Лионске уније (1274. године) и тиме нанео велику штету православној Цркви, себи а и византијској држави коју је ослободио од Латина и обновио (Г. Острогорски, Историја Византије).
    Укратко, ставови В. Фидаса и његово разумевање канона, посебно 9. и 17. Халкидонског сабора никако не иде у прилог његовим закључцима. Оба канона говоре о неколико нивоа црквеног судства. Први ниво је епископски суд, јер епископ има право хиротоније, а самим тим, ако је потребно и да суди клирицима које је рукоположио, а они њега помињу на богослужењима. Друга судска инстанца је обласни сабор (спорови међу самим епископима или спор клирика са другим епископом), и трећи ниво је да спор са митрополитом решава егзарх велике области или пак цариградски патријарх у својој духовној јурисдикцији.
    Учитавање у овим канонима нечега другог или онога чега у њима нема је доста ризично. Зашто, између осталог, наш аутор говори само о патријарашкој ставропигији цариградског патријарха. Ваљда су исто право имали, по аналогији, и други патријарси, јер канони васељенских сабора тичу се целе весељенске Цркве.
    Као закључак неминовно се намеће: све учесталија је ангажована теологија неких цариградских теолога. Колико то стварно доприноси снази и јединству васељенског православља, остаје да се види. Већ се, међутим, чују озбиљне процене да такви ставови не наилазе на добар пријем у већини православних помесних цркава и народа. Упркос свега, јединство Цркве је императив свих, мада на том путу увек има и искушења. Зато је дубоко у праву отац Георгије Флоровски који каже да ми православни, поготову данас, морамо избећи папизам и Старог и Новог Рима који нам се све чешће намеће.
     
    Овај чланак објављујемо дозволом аутора.

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites

    @Ćiriličar волео бих да видим анализу онога што је Зизијулас написао као поткрепу овога што мој драги професор историје Цркве тврди. Рекох, на основу онога што је до сада митрополит написао, а ја сам прочитао сваку његову објављену реченицу и детаљно простудирао његова дела (мастер рад ми је био на тему митрополитова теологије), поступци ЦП и њихово схватање Првог као првог изнад и мимо свих, не могу се оправдати. Уколико митрополит Зизијулас сада говори нешто друго, мени непознато, онда је потпуно одбацио све оно што је до сада написао.

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites

    Cekaj, oces da kazes da ti Popovic nije bio jasan tu? Ili oces da kazes da nisi cuo kad Amfilohije prica o pripremi sabora kad su se iskusni arhijereji slozili da je covek, Zizjulas, u raskoraku (da ne kazem tezu rec) od onoga sto pise jer nema skoro nikavo iskustvo Crkve - nema pastvu. Zizjulas je teoreticar. Glavni apsurd kod njega je da je neki veliki eklisiolog a nema pastve, nema isustva Crkve, zive. Ima iz spisa. To je pravoslavni-protestantizam onda, ako bogoslosvstvujemo bez iskustva, kapiras. A Rasin clanak je brutalno jasan i jako dobro potkrrepljen. Nazalost, pokazalo se sve tacno u zivotu Crkve.

     

    Ajd nama ti analiziraj ovo Zizjulasovo izlaganje o CP! Eto master si, sve si iscitao, znaci i ovo mitropolitovo predavanje - ajde izanaliziraj nam. Ja sam neuk.

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites

    """Образложење је опширно и није намењено јавности. Оно је теолошке природе и највећем делу јавности не би било довољно схватљиво."""

    Meni je ova izjava baš slatka. Je Suis Debilčići. :bu:

     

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites

    @Ćiriličar иди мешај малтер, боље је него да лупаш глупости. Нећу више одговарати на твоја баљезгања а уколико наставиш да ме спопадаш идеш на блок листу.

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites



    Придружите се разговору

    Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

    Guest
    Додај коментар...

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Вести са званичних сајтова Српске Православне Цркве

  • Статистика члановȃ

    23891
    Сви чланови
    8610
    Највише на сајту
    jovanadjo
    Најновији члан
    jovanadjo
    се придружио
  • Тренутно на сајту   0 чланова, 0 Скривених, 56 Госта (Погледај целу листу)

    There are no registered users currently online



Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...