Jump to content
  • Поуке.орг - инфо
    Поуке.орг - инфо

    Вечан ти спомен, достојна блаженства и вечног спомена, драга наша протинице Смиљка!

    smiljka_i_momo.jpg

    Дана 16. новембра 2020. упокојила се у Господу госпођа Смиљка Кривокапић, рођена Милин, попадија почившег протојереја ставрофора, архијерејског намјесника бококоторског, оца Момчила Кривокапића.

     

     

    „Мала црноока“

     

    4%2B%25281%2529.jpg

     

    На Ђурђиц, 16. новембра 2020. године, упокојила се у Господу протиница Смиљка Кривокапић, рођена Милин, супруга блаженопочившег архијерејског намјесника бококоторског протојереја-ставрофора Момчила Кривокапића.

    Дан након Видовдана 1949. године Оливера Милин, супруга чувеног проте Лазара Милина, дугогодишњег професора и декана Православног богословског факултета у Београду, апологете и писца, донијела је на свијет њихово најмлађе чедо Смиљку. До тада су кућу Милина већ красила дивна дјеца: Србољуб, Милена и Драган.

     

    Кратко вријеме након Смиљкиног рођења, ова благочестива породица се сели у Београд, гдје отац Лазар добија службу у цркви Ружици, на Калемегдану.

    Смиљка у Београду завршава основну школу и гимназију, а потом уписује и Филозофски факултет, на којем студира етнологију.

    Негдје у том периоду упознаје дивног и стаситог момка Момчила Кривокапића, свршеног студента теологије и тадашњег чтеца блаженопочившег Патријарха Германа.

    Међу њима се рађа љубав за вјечност и уз благослов оца Јустина Ћелијског, њих двоје крећу за Котор, у којем ће као незаборавни прота и протиница усадити своје кости.

    Присјећајући се њихове младости, отац Момо је често са пуно љубави знао да каже како је у Београду упознао „малу црнооуку” са којом је одлучио да свије породично гнијездо.

    Та „мала црноока” је удавши се за њега постала његов највећи и највјернији саборац у дужој од пола вијека борби за оживљавање Котора и враћање Бога у душе тамошњег народа.

    У љубављу испуњеној заједници изродили су четворо Кривокапића: Милицу, Немању, Милоша и Павла, а оној њиховој духовној дјеци и унучади, која су се њиховим трудом, жртвом и љубављу, кроз Литургију и вјеронауку родила за Христа, ни броја се не зна. Сами Господ ће их сигурно још умножавати кроз вјекове.

    Брига о породица и часови вјеронауке нису били једини подвиг протинице Смиљке. Била је члан СПД „Јединство” и чланица Кола српских сестара. И уопште све оно што је била брига њеног супруга, што је требало покренути, подржати или утегнути тако да блиста, Смиљка је била ту да да свој допринос.

    Није запостављала ни своју професију. Радила је у Заводу за заштиту споменика културе у Котору и на тај начин показивала примјер младим женама, да се уз труд и добру организацију може постићи све.

    Тиха, али бритка сабља кад затреба, како је да опет споменемо отац Момо волио да је опише, живјела је за друге, за Цркву, за своју дјецу, а сада када осмотримо тренутак њеног одласка, чини нам се да је највише живјела за свог вољеног оца Мома.

    Чини се да је све оно што је жељела у овом животу успјела да види, али да се њега ипак није довољно нагледала, иако је цијели свој живот дала да га испрати у стопу.

    Има ли веће жртве и хришћанске похвале на овом свијету за једну супругу и мајку? Не, нема!

    А кад је тако, иако тугујемо због још једног великог губитка за нашу Цркву, радујмо се њиховом сусрету у Царству Небеском, тамо где ће се им се душе са Господом вјечно радовати!

     

    Вјечнаја памјат, нашој милој протиници Смиљки Момовој.

     

    Госпођи Смиљки са поштовањем и љубављу

     

    1%2B%25281%2529.jpg

     

    Поносне и ожалoшћене породице, Часни оци, Браћо и сестре, у чије име се и обраћамо, Српско пјевачко друштво „Јединство“ (1839) у Котору и Коло српских сестара Котор тугују за изненада преминулом заслужном, брижном и активном чланицом ГОСПОЂОМ СМИЉКОМ КРИВОКАПИЋ, протопрезвитером, како ју је ословљавао блажене успомене почивши Митрополит Амфилохије. Несрећне околности, изазване овом пошасти која хара око нас већ годину дана, приморале су нас да одустанемо од саборног испраћања и опраштања од преминулих чланова, како налаже наша ЈЕДНА, СВЕТА, САБОРНА И АПОСТОЛСКА ЦРКВА, већ да се обратимо на овај виртуелни начин.

    Они који познају Котор дуже од пола вијека, присјетиће се да је ујесен 1969. године овај града обасјала љепота младог брачног пара – младог витког и насмијаног новог свештеника Момчила Кривокапића и његове прелијепе супруге Смиљке, која је његовала праву мјеру између модерног и примјереног понашања. Име младог свештеника све је казивало, а за попадију смо сазнали да је из угледне свештеничке породице из Београда, те да је дипломирани етнолог.

    Госпођа Смиљка је у струци радила у Поморском музеју, а након оснивања и у Заводу за заштиту споменика културе у Котору.

    Истина, највише смо запамтили њен ангажман у оквиру и око Саборне Цркве Светог Николе у Котору. Одмах је преузела пјевницу и укључила се у рад Мјешовитог хора Цркве Светог Николе, који је био замјена за укинуто СПД „Јединство“. Често је замјењивала одсутног супруга на вјеронаучним активностима у оквиру Цркве, и изњедрила појединце јаке вјере који су достојно проносили стечено знање и наставили да обнављају све активности Црквене општине Котор.

    Од обнављања рада наших друштава 1994. године, Госпођа Смиљка се активира у

    „Јединству“ прво као члан хора, те члан Управе, а у Колу српских сестара као чланица, подстичући њихов рад, прикупљајући и давајући прилоге, и покрећући многе хуманитарне акције.  

    Говорити о Госпођи Смиљки значи говорити и о хармоничној и нераздвојивој вези са њеним супругом прот.ставр. Момчилом Кривокапићем, парохом которским дуже од пола вијека и Архијерејским намјесником бококоторским. Стриктно се придржавала подуке са вјенчања: „...А ти невјесто узвиси се као Сара, развесели се као Ревека и размножи се као Рахиља, радујући се своме мужу, чувајући границе закона, јер тако благоизволи Бог...“. То је била њена животна водиља – срећна породица са успјешно четворо дјеце! У тој малој цркви њена улога је била значајна, о томе је често говорио и сам отац Момо. Била му је велика подршка у раду, пријатељ и попадија која је знала колико је велика његова улога духовног оца, па је самим тим и њена улога супруге и мајке била вишеструко обавезујућа. Сва духовна дјеца оца Мома су то знала, поштовала несебичност попадије Смиљке и цијенила њену пожртвованост.

    Изненадну смрт, прије пола године, свог вољеног супруга, стамено и господски је поднијела, не оптерећујући друге, сама носећи тежину великог и неисцјељивог бола.

    Опака и недокучива болест отргла ју је од нас у Зрењанину, гдје је била у гостима код кћерке.

    Данас сахрањујемо Госпођу Смиљку, поред оца Момчила, на Градском православном гробљу у Котору. На дијелу којег можемо назвати Алеја бесмртних чланова СПД „Јединство“, јер ту су земни остаци оснивача и одржавалаца нашег Друштва, читава његова историја. Вјерујемо да их је Творац призвао себи и да њихове душе са хором анђела и осталих бестјелесних сила пјевају „Пјесмом срцу-срцем роду“ у славу Божију и на дику цијелој васељени.

    Поштоване породице Кривокапић, Ненин и Милин изражавамо вам најдубље саучешће. Може ли вам бити утјеха што су поново заједно отац Момчило и његова и наша попадија Смиљка? Није лако остати у пола године без својих најближих, али вас њихово дјело обавезује да наставите њихову мисију.

    Госпођо Смиљка, ми као хришћани вјерујемо да сте својим животом заслужили да Вас Господ прими у Царство своје, поред ваших најмилијих.

    Увјерени смо да ћете Ви и непрежаљени нам отац Момо бити највећи молитвеници за наша два друштва, која се обавезују да ће наставити оно што сте нам ви у аманет оставили, а то је да „У Јединству и с Јединством свем на сусрет смјемо поћ“, као и да ћемо помагати свима који су у невољи и то ишту од нас.

    Задржаћемо вас у вјечном сјећању! И нека тако буде!

     

    Опело и сахрана протинице Смиљке Кривокапић

     

     

    У породичној гробници, уз цркву Покрова Пресвете Богородице на градском гробљу у Шкаљарима, данас је у кругу породице сахрањена попадија Смиљка Кривокапић.

    Госпођа Смиљка Кривокапић, рођена Милин, попадија почившег протојереја ставрофора, архијерејског намјесника бококоторског, оца Момчила Кривокапића, упокојила се у Господу 16. новембра, а  над одром покојнице обратио се отац Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије.

    “Над одром попадије Смиљке, покојнога проте Момчила Кривокапића, сабрани у овоме тужном и чудном времену, изговорићу неколико ријечи. Колика је тајна људски живот и колико се и рађамо и растемо и нешто радимо у животу, трагајући за неким смислом и за питањем како би најбоље било да човјек проживи овај земаљски живот. А одговор је толико јасан и Богу хвала да Господ није направио овај живот таквим да баш ништа не знамо, него у одређеним моментима на правим мјестима и у право вријеме схватамо да је Божја творевина. А живот је овај Божја творевина, саткан од једноставних истина и лако достижних задатака”, казао је о. Гојко.

    А та једноставна истина истина и, како је навео, лако достижни задатак јесте то да у овоме животу живимо за друге људе.

    “Ако живимо за себе и за само себи унапријед зацртане циљеве биће мучно и недостижно. Биће нам тешко и потрошили смо живот узалуд и безвезе. А ако живимо овај живот следујући оној Христовој заповјести да носимо бремена једни других и да ћемо тако испунити закон Христов, или она да у овоме животу љубимо ближње своје онако како љубимо сами себе, онда смо испунили закон Христов и онај задатак због кога смо дошли на овај свијет. Имамо животопис наше покојнице и имамо приче оне пастве, онога народа којем је поп Момо био икона Христова и метар за морал и метар за духовност и метар за Цркву, којом је читав овај народ мјерио што је Црква и колико нам је Бог близу”, казао је о. Гојко.

     

    Уз попа Мома, истакао је, увијек је ишла прича о попадији Смиљки. 

    “То су биле реалне приче које су чиниле и тога попа Мома па и Цркву Христову приступачном. Попадија Смиљка је била и лијева и десна рука оцу Мому”, казао је о. Гојко, додавши да се  потпуно ставила, не само у службу свога мужа, него онако како је он Цркву и Врт Божји видио и обрађивао, као “његов први и прави вртлар”.

    Мудра и лијепо васпитана жена из свештеничке породице Милин, била је, наставио је о. Гојко, идеална супруга још једном таквом ратнику, проповједнику и мисионару - оцу Мому Кривокапићу.

    Подсјетивши да је породица Милин дала интелектуалце и професоре небројеним генерацијам свештеника, ђака и студената Богословије и Богословског факултета, казао је и да су књиге и предавања оца попадије Смиљке, протојереја Лазе Милина, обишле Српску православну цркву.

    “ С’ краја на крај земаљске кугле његова проповијед се чула и ко је познавао покојницу, а сви ви добро знате њен лик и да она није била само неки слушалац свога оца, него је упила ту науку вриједног, доброг, пожртвованог и Богом обдареног пастира и само се као таква нашла идеална супруга још једном таквом ратнику и проповједнику и мисионару оцу Мому Кривокапићу. То је Бог тако удесио да га само можемо са овога мјеста и у овоме часу хвалити што је постојала таква жена, што је Бог дао и спојио са оцем Момом и што не би било оца Мома без Смиљке. Њено ја се претворило у попа Мома и он је с’ оба крила махао имајући такву мирну, тиху пожртвовану жену, пуну љубави, поред себе”, казао је о. Гојко Перовић.

    Актуелни тренутак у свијету описао је “као неки велики свјетски рат чији је реп мануо и овуда по Црној Гори, гдје свакога дана губимо најбоље”.

    “Ове године и Момо и Смиљка су видјели торжество Цркве Божије. Дочекали да виде крај свих оних прича, кад су млади поп и млада попадија били у времену кад се Црква гаси, кад нико не вјерује да ће у Цркви ишта бити, кад се Црква претвара у музеј у прашњаве књиге, кад се руше цркве, од оне на Ловћену, кад се руше, претварају у штале… Да виде и Момо и Смиљка крај томе чину антицрквеном. Побједу која се сада уграђује у, питај Бога какав свијет, који настаје послије ове муке која се навалила на цијелу Васељену. Док сахрањујемо попадију Смиљку јављају нам да патријарх српски опет јутрос није добро, бројимо 40 дана јер смо сахранили нашег митрополита Амфилохија. Са сваке стране чијемо неку вијест, остајемо без најбољих. Али је Бог управо тако уредио да, остајући без најбољих, ми натужнији и најрањенији, морамо бити најбољи. Јер нема никога више. Нико не оста него ми који смо до јуче били дјеца и њихови штечеви, ђакони, додавачи свијећа и људи који на сваку компликованију ситуацију питамо за савјет митрополита, попа Мома, попадију Смиљку. Е сад ми морамо бити најбољи. Што ћемо него да будемо побједници. Његов коњ, његова сабља у руке па даље докле Бог не да да и нас неко одмијени. Пјевамо данас са овога мјеста драга наша попадијо, драги наш оче Момо, наш митрополите и браћо и сестре, којима нема броја, који ових дана иду једно за другим, пјевамо пјесму ову коју смо сад чули у цркви. Сахрањујемо, али не као они без наде, него спуштамо у гроб тијела наших покојних, пјевајући радосну пјесму Богу, пјесму васкрсењу, пјесму благодарења, што смо били најбогатији људи на свијету, живећи ову бајку од живота - поп Момо, попадија Смиљка, которска црква, хор Јединство, Парохија, вјеронаука, Богословија, ђеца на све стране. Хвала Богу сви живи и здрави, сви напредни, права анђелска пјесма пуна благодарења Богу, као најљепша људска ријеч, како нас наши стари научише. Нека је попадији вјечан помен и спокој на овоме светоме мјесту, а нама да Бог да снаге да живимо као њихови насљедници и сљедбеници њиховога дјела, амин”, казао је о. Гојко Перовић.

    У име породице присутним се обратио, син попадије Смиљке и оца Мома, парох которски, отац Немања Кривокапић.

     

    “Ваше присуство нам јако значи, а исто толико дугујемо захвалност свима онима који су нас се сјетили, јавили, изјавили саучешће на било који начин. Исту толику захвалност дугујемо свима онима који би сигурно били данас овдје, али су послушали наш савјет да из здравствених разлога не буду ту. Свима вама дугујемо велику захвалност и надам се да ћемо имати прилике да вам ту љубав у добру узвратимо. Теби мама хвала на свему, до поновног загрљаја у Царству Божијем , Христос воскресе”, казао је о. Немања Кривокапић.

     

    Вечан ти спомен, достојна блаженства и вечног спомена, драга наша протинице Смиљка!

     

    Извор: Ризница литургијског богословља и живота



    Повратне информације корисника

    Recommended Comments

    Нема коментара за приказ.



    Придружите се разговору

    Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

    Guest
    Додај коментар...

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Вести са званичног сајта Српске Православне Цркве

×
×
  • Креирај ново...