Jump to content
  • зоран ш
    зоран ш

    Дух манастира Раковице

      Више пута током 2015. године био сам у манастиру Раковица на акатисту Светом Нектарију. Имам 45 година, крстио сам се 1993, трудим се да живим црквеним, литургијским животом, у чему видим једини прави и потпуни смисао и мога, и живота уопште, и „свих светова“; чак сам и позни студент Богословског факултета. Супруга је почетком ове године имала озбиљне здравствене проблеме (почетни стадијум карцинома материце), и одмах после Божића први пут смо били на акатисту Св. Нектарију у манастиру Раковици.

    У марту смо, уз помоћ пријатеља, отишли и на Егину, код Св. Нектарија „лично“, што је било незаборавно и чудесно, светитељ нам је помогао, на чему смо му заувек захвални, и после тога смо више пута током ове године били на акатисту у манастиру Раковици, због захвалности светитељу и сталне потребе за живим контактом са њим. Акатист се служи зато што се у манастиру Раковици налази делић моштију Св. Нектарија, који је широм света осведочен као исцелитељ од најтежих болести, а, као што сви знамо и видимо, наш народ је захваћен епидемијом разних болести, укључујући и најтеже. Све ово је неспорно и у домену светиње и најдубље побожности и вере.

    Споран је дух манастира Раковице. Пошто живимо на левој обали Дунава, када планирамо да одемо на акатист у Раковицу, обично будемо на литургији негде у центру града, најчешће у цркви Св. Саве, и затим идемо у Раковицу. И редовно, сваки пут, литургија нас у сваком смислу освежи и ободри, а из манастира Раковице вратимо се нерасположени, разочарани, узнемирени, чак саблажњени. У чему је проблем? Можда је проблем у нама, у мени, што не поричем, „моји су греси безбројни“, али, ипак, по својој хришћанској слободи и одговорности, износим своје мишљење и свој став.

    Термин акатиста – недељом у 11.00 – је врло незгодан, и није прилагођен ни људима, ради чијих потреба се служи акатист, нити литургији, која је централно богослужење наше Цркве. Имајући у виду савремени градски живот, могућности и начине превоза, сви који желе да дођу на акатист морају или да буду на литургији у манастиру Раковица, која почиње у 8.00 и завршава се око 9.30, и да тако имају сат и по „празног времена“ – до 11.00, или да журе и јуре после недељне литургије, што баш није литургијски. Већ ту се види једна неосетљивост за људе, једна прилична духовна крутост. Током летњег рачунања времена, термин је био померен на 11.30, а са зимским рачунањем времена враћен је на 11.00. Зашто не би могао бити у 12.00, да нико не мора да жури, или у поподневним или вечерњим сатима, када се иначе акатисти служе?

    На улазу у манастир дочекују нас манастирски послушници (световњаци) са листом правила и корпама са марамама и сукњама за неприкладно обучене жене. Ту редовно долази до непријатности и сукоба. Нездрава ригидност већ на улазу даје до знања да улазите у један нездраво ригидан простор.

    Црква је простор љубави и слободе, а манастир Раковица скоро сваким својим аспектом намеће супротно: индивидуалне потребе и неслободу разних правила. Мислим да се таквим приступом не може ништа правилно урадити. За све ове месеце, само једном сам чуо свештеника који је одржао смислену беседу о правилном црквеном животу, о односу према светитељским моштим у контексту целовитог црквено-литургијског живота, а то би требало буквално сваки пут понављати: да је Христос васкрсао и да је наша вера вера у Васкрсење (што се не осећа у манастиру); да су Његове две главне заповести – љубав према Богу и према ближњима (а не крута дистанца и махање разним правилима); да је основна нота православног живота радост заједнице са Живим и Истинитим Богом и са ближњима (а не чудна смраченост и псеудодуховна преозбиљност и строгост); да уопште није најважнија ствар бити телесно здрав или чак исцељен (а атмосфера на акатисту је толико загушена мукама и невољама свих присутних, које остају изоловане, самозатворене, ван заједнице Цркве, и самим тим неотворене за дејство Божије); да је Црква простор где данашњи обремењени и онемоћали човек треба да одахне као у свом Дому и да удахне непомућено чист ваздух Божијег присуства (а не да буде невољни и принудни послушник неправилне и нездраве побожности „не окуси, не дотакни, не помери“); да монаштво и свештенство треба да имају апостолску службу у овом и оваквом свету, да загрле и приме све намучене и изранављене људе (а не да се као раковичке монахиње или уопште не појављују током акатиста, или кад се појаве –појачавају туробан утисак дистанце према непросвећеном народу; уместо да током миросања после акатиста певају за певницом псалме или духовне песме, њих једноставно нема); да се не прави сувишна фама око воде која се точи у манастиру (да неки мисле и верују да је манастирска вода битнија од Светог Причешћа); да цркве и манастири нису места где се испуњавају индивиудуалне, врло често себичне и егоистичне жеље и потребе, него места где се сви окупљамо ради реалне заједнице са Богом и ближњима, ради учествовања у Тајни Цркве, што је веће чудо од чуда појединачних исцељења; да је Црква оваплоћење и испуњење Божије Воље, наш прави Дом, Очев Дом, наша Најсигурнија Кућа, наш најприснији свети простор и свето место, у коме се понашамо по љубави, а не по видљиво спутавајућим правилима која нас држе на дистанци од Светиње, и зато Цркву и манастир не доживљавамо као своју кућу, као нешто најприсније, него као нешто још увек туђе, недовољно познато и страно.

    Врхунски показатељ оваквог необичног духа који влада у манастиру Раковици је то да су све изложене иконе које се целивају – чак и мошти Св. Нектарија! – прекривене најлоном или целофаном! Сваки коментар је сувишан. На сваку моју реакцију или питање зашто је нешто тако, један од горљиво-слепо ревносних послушника одговарао је, прилично зомбирано и несловесно: такав је типик, тако је рекла игуманија, такво је правило, чак је једном рекао: због хигијене!

    Иначе, главни храм (у коме се, због величине, не служи акатист) предивно је фрескописан, и заиста изражава сву лепоту и дубину православне вере и црквене уметности. Али, чим уђете у храм, ту су једна или две жене које непрекидно понављају једно те исто: да се фреске нипошто не целивају, да се икона Богородице Тројеручице која је у једној ниши на северној страни нипошто не сме дотаћи руком (пошто је дубоко унутар нише и не може се целивати као остале иконе) „јер је освештана“! Целивајућа икона је у стакленој кутији-витрини (што је уобичајено), а иконе Христа и Богородице испред олтара прекривене су опет целофаном! И све по благослову игуманије. На данашњу примедбу у вези са целофаном, онај слепо-ревносни послушник ми је рекао да ако имам примедбе напишем писмо игуманији или чак патријарху. Какав дух и какав ум стоји иза свега овога? Каква вера и какви „обичаји и правила“, па чак и манастирска, замрачују Бога и Његово реално присуство у иконама, фрескама, моштима и свим освештаним стварима? Зар се управо у Цркви не догађа освештавање нашег целокупног бића (духа, душе и тела) управо причешћивањем, тј. додиривањем и окушањем Светиње? Бојим се да је дух манастира Раковице дубоко нецрквен, превазиђено и непотребно ригидан, неосетљив и несаосећајан према прилично обездуховљеним људима који вапе за смислом и Богом, неснисходљив и неадекватан реалности данашњег живота. Уосталом, кога ће, и како, такав дух привући и задржати у Цркви? И да ли, можда, још негде влада такав дух?

    Одмах поред храма, у порти, сахрањени су два патријарха, Димитрије и Павле. Велики људи, због којих, поготово због патријарха Павла, мноштво људи посећује манастир Раковицу. И због њих, и због Св. Нектарија, и због Цркве која је општа ствар целе националне и општељудске заједнице, „због свих и због свега“, требало би да се дух манастира Раковице излечи и оцрквени, да буде истинско црквено уточиште свима, а то нам је данас итекако потребно.

    На Св. Нектарија Егинског,

    9/22. новембра 2015.

    Зоран Шаренац


    Повратне информације корисника

    Recommended Comments

    Ух... апсолутно верујем у све што си написао. Тако то бива где љубав заузму правила. 

    Најбоље је да уопште нема људи, али да има пуно пара...

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    Опростите ми, али мој коментар, као што видим је у духу људи који управљају са манастира Раковица. 

    1. Акатист је приватна, ќелијна богослужба. Тако да свако може да је чита и код куќе.

    2. Манастир (и манастирски типик) уреѓује епископ и игуман. Ми немамо право да се мешамо у управљање манастира, јер реално нама (као мирјане) и није место у манастир него у нашој парохији. Да гледамо и да се старамо да наша парохија буде уреѓена онако како доликује (па чак и како ми сматрамо да треба да буде уреѓена). Мешање у друге парохије и манастире нама не приличи, ако ни се не допада, ми не ни морамо да одлазимо тамо. 

    3. Схватам Ваш проблем, али не сматрам да је толико велики као што сте га пренели.

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    Очито је да постоји проблем.

    Свети Нектарије  помаже свакоме ко истинитом вером приступа његовим моштима и иконама.

    И људи зато долазе. Показују своју веру која је јака, јер су и муке велике.

    Нисам била никада тамо на актисту, али видела сам како  са пуно љубави дочекују силан свет на Егини.

    Али и ходочасници доносе своју љубав на Егину. И онда је тамо прави рај, у башти св.Нектарија. Тамо, на Егини има једна монахиња, сестра Филотеја, која је гостопримац у дому св.Нектарија.

    Она неуморно дочекује ходочаснике, и то какве, најтеже болеснике.Децу, немоћне,растројене и жељне љубави. Она им допушта уз благослов игуманије да виде одаје св.Нектарија. Да се моле пред иконом Пресвете Богомајке пред којом се он молио, и написао најлепшу химну Богородици, Агни Партене. И та монахиња је увек радосна и вољна да помогне. Нарочито деци. Да им донесе света уља из Јерусалима, посебне свете молитве и иконице, и љубав нашег Господа  и св.Нектарија преобличи у дарове са Егине које ће понети својим кућама и ближњима. Гледала сам девојчицу Анастасију, наше дете, које је дошло са мамом Миланком, са тек завршене хемотерапије, како се моли св.Нектарију.И колико им је она била при руци. А све су сестре на Егини, такве. Волимо ми нашу Раковицу, св.Нектарија, нашег светог патријарха Павла, па ће љубав свакога да преобрази. И све ће бити добро.

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    с обзиром да има и разноразних посетилаца у смислу познавања  реда и смисла посета светињама и светилиштима,верујем да је понекад и потребно поставити границу снисодљивости....између осталог траг ружа није неопходан у исказивању љубави приликом целивања икона...

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    Ah. Istog dana je bila gospodjica kojoj smeta sto se "liturgija" sluzi na crkvenoslovenskom, jer ona to ne razume, ali je primetila da monahinje preskacu citave delove molitve jer mogu kad ih niko ne razume. Da. "liturgija" je bila zapravo vecernja sluzba, ona sa karminom i u pantalonama...treba znati gde si dosao, a manastir Rakovica je izlozen velikom broju posetilaca koji misle da su dosli u izletiste, da je liturgija predstava koja treba da bude kako oni to zamisljaju i da su po pitanjima vere strucniji i od svestenika i od igumanije i od samog patrijarha. 

    Napisati jedan ovakav tekst, a nemati pojma o unutrasnjem zivotu i uredjenju manastira,svedoci zaista o nedostatku ljubavi, ali samog autora teksta. 

    Manastir Rakovica nije turisticka destinacija, a monahinje nisu tu da zadovolje turiste nego da se posvete molitvi, a svedok sam redovno njihove velike pozrtvovanosti i ljubavi prema ljudima. Mozda zato sto sam dosla vise nego nekoliko puta u manastir i sto mi nije tesko da ustanem ranije i prisustvujem i liturgiji tamo...i prilagodim se ja a ne da ocekujem da se ceo svet vrti oko mene i da liturgija i bogosluzenja pocinju onda kada je meni zgodno...u ovom tekstu nema ljubavi koju zahteva autor teksta da primi, a ne i da je daje...samo sebicna ocekivanja.

    da...neznanje je njiva po kojoj djavo ore...

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    Свештени манастир Светих Архангела у Раковици ВАПИ за обновом мушког монаштва у њему. Вапи за  молитвено-побожним братством на челу за озбиљним ( по могућству образованим ) игуманом, који може и бити Архијереј ( викар ). Манастир у Раковици је од Бога дато место где ће стално обављати богослужења и честа свеноћна бдења ( по светогорском типику ). Братство би било мисионарског духа, окренуто народу, првенствено кроз разноврсна богослужења, исповести, духовне савете и честа и квалитетна предавања која би се ту организовала. Древни манастир раковачки је врло битан за духовност читавог Београда, то би требало бити место где би се народ духовно укрепљивао и најпре васпитавао у духу Црквености и Православности, а то најпре из обилних богослужења. 

    Данас, на жалост није таква ситуација ( слава Богу на свему - не знам ни да ли заслужујемо боље ), али чињеница је да је дух оних који живе и саслужују у манастиру, најблаже речено - крут. Мада у самој суштини није здрав, посебно правећи паралелу са одговорношћу датог места и његовог значаја.

    У другим помесним Црквама би такав манастир био скроз другачије организован... даће Бог да ће се ствари у скоријим временим променити...

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    Можете да као аутор текста чија се супруга исцелила у манастиру Раковица, захвални акатист светом Нектарију Егинском читате и код куће. 

    У свим манастирима сликане иконе су заштићене стаклом да се не би оштећивале. Тешка атмосфера на акатисту је у свим манастирима када се читају исцелитељне молитве и акатисти, због саме тежине и присуства духа болести а иста атмосфера је и у свим болницама које се овом подмуклом и свирепом болешћу баве . Када се овај дух одагна убрзо започиње оздрављење. Баш зато су и неопходни захвалност и милосрђе Богу да би и он био милосрдан према нама иначе ни Он неће имати милости према нама нити слуха за наше прозбе. Сетимо се приче о Незахвалном слуги. Од незахвалног човека Бог се брзо удаљује и препушта га мучитељу.

    Иначе, преко недеље Света Литургија почиње у 6 сати, и ево хвала Богу стиже се и на ту службу. Данас (субота) било је око 100 верника а преко недеље свакодневно око 20 верника дође. Па и до 30. Вечерња траје око 2 и по сата, углавном без свештеника, дакле и труд монахиња, које и нису баш младе девојке, је на завидном нивоу.

    Када би роптали на Ђавола бар онолико колико ропћемо на Бога и на цркву мислим да би сви били здрави и чили. А монаха би било бар дупло више.

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    Pomaze Bog brate Zorane.

    Moj komentar na Vas tekst o man.Rakovica je sledeci...

    Vi kao mirjanin, trebate da odlazite u Vasu parohijsku crkvu, manastiri su namenjeni za monahe i iskljucivo za molitvu i sluzenje Bogu. Posto je doslo neko vreme gde svi odlaze i na sluzbe u manastire tako su i monasi promenili svoj nacin zivota i pristupa.umesto da ponekad popricaju sa gostima, sada su prinudjeni da se sklanjaju jer nemaju svoj mir,mi remetimo njima molitvu Bogu radi cega su se odrekli sveta.Da nema toliko mirjana na sluzbama nego da dolaze samo po posebnim potrebama,i oni bi drugacije postupali prema nama.Manastir je pun mirjana-poslusnika jer ne mogu da postignu obim poslova.Dugo i cesto sam odlazila u man.Rakovica i upucena sam.Mi kao mirjani ne mozemo da odredjujemo i da prilagodjavamo sluzbe u manastirima.Manastir je dom-kuca monasima...Verujem da ni Vi ne volite da Vama neko sa strane odredjuje pravila u Vasoj kuci.Razumem da je Vama tesko zbog Vase supruge i da ste se mozda sablaznili u man.ali nisu one krive sto je tipik takav kakav je.Mislim da malo preterujete o celofanima na ikonama i o celivanju fresaka na zidovima crkve...Da li je to stvarno bitno u duhovnom zivotu,i da li je to stvarno bitno za Vase zdravlje i Vase supruge...Gospod jedino trazi od nas molitvu iz srca...ja sam sve to sto ste naveli primetila,i odstranila iz svoje glave,jer nas djavo tera da obracamo paznju na sitnice da bi osudili nekoga i da bi nas odvratio od sustine.Moj savet kao sestra u Hristu,ne obracajte paznju na sitnice i na ne bitne stvari u zivotu,opterecujete se, gubite snagu i vera Vam opada tako...

    A sto se tice akatista u odredjeno vreme...zar ne mislite da bi svestenik koji sluzi Liturgiju trebao malo da predahne i da se malo posluzi...on dodje vise od pola sata pre Liturgije i ostane jos 15 min.posle...zao mi je sto tako razmisljate, mislim da je sasvim u redu da i on odmori malo.a koliko znam citaju se pola sata pre akatista i molitve za posebne potrebe...i ja sam nekada odlazila autobusom na Liturgiju i cekala akatist...Pa oprostite, i ja sam imala "prazan hod" izmedju ali sam koristila tako sto sam ponela pa nesto procita,ili neku molitvu ili neku knjigu...

    Drugo,u manastiru je velika blagodat, bas velika blagodat, a Vi ste se rasipali sa celofanima i sa "praznim hodom"...

     

    Samo prihvatite da je takav tipik u manastiru, blagoslov je iznad svega, i niko ga nece krsiti radi nas mirjana.

    Neka Vas Gospod ukrepi i podari mir zdravlje i spasenje duse i Vama i vasoj suprugi.

    Svako dobro od Gospoda

     

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима


    Придружите се разговору

    Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

    Guest
    Додај коментар...

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Вести са званичног сајта Српске Православне Цркве

×
×
  • Креирај ново...