Jump to content
  • Дејан
    Дејан

    Црква благосиља трансплантацију органа

      Протојереј-ставрофор др Драгомир Сандо

      Славица Лазић

      Протојереј-ставрофор др Драгомир Сандо је доцент на катедри Катихетике са хришћанском педагогијом Православног богословског факултета Универзитета у Београду и у Фочи. Докторирао је на тему Православно васпитање деце до седме године живота, а објавио је низ чланака у стручно-богословској и световној периодици на ове и сличне теме. Духовник је у цркви Ружици на Келемегдану, а осим тога учесник је и бројних богословских трибина.

    Медицина је дала јасан одговор да је трансплантација органа, односно пресађивање органа једне особе у тело друге, без обзира да ли је у питању живи давалац или лице у стању мождане смрти, велико научно достигнуће.

    Какав је став СПЦ према овом питању, да ли се Црква саглашава са овим захватима?

    – Питање трансплантације људских органа спада у новију научно-медицинску област, посвећену борби за здрављем и дужим овоземаљским људским животом. Црква је, кроз своје вековно предање и искуство, дала један начелан одговор, који се своди на то да је човек дужан да чува и штити своје тело: „Јер нико никада није омрзнуо своје тело, него га храни и греје – као Христос Цркву, јер сви смо удови Христова тела“ (Еф. 5,30).

    На нашим свакодневним богослужењима молимо се Богу за наше здравље. Самим тим је и брига сваког појединца и заједнице у целини тежња да се болест превазиђе, посебно захваљујући савременим начинима медицинских достигнућа. Трансплантација органа спада у одговорност здравога према оболеломе. Другим речима, ова терапеутско-људска појава ће се најбоље сагледати из болесничке постеље или са становишта онога који је захваћен одређеном болешћу коју је могуће уклонити једино трансплантацијом. Једна од димензија црквеног живота и односа је била да је човек онолико човек колико препознаје другога у себи. Друга, дубља мера је, да је човек онолико човек колико себе види у другоме. Према томе, мерењем било којих од ових димензија, сећамо се заповести Господње која нам указује да нема веће љубави у благодатном давању од оне да неко положи свој живот за ближњега свога. У тој исцрпној мери огледа се и завештање људских органа.

    Да ли Црква благосиља да се православни хришћани укључују у ове хуманитарне акције?

    Може ли верник, избором статуса добровољног даваоца органа, да завешта своје органе који после његове смрти могу бити пресађени у тело друге особе?

    – Потребу завештања органа треба посматрати у контексту добровољног даваоца крви. Због чега би требало правити уопште разлику између драгоцене органске течности и било којег органа који егзистира помоћу крви? Друго, проблем трансплантације не треба посматрати ни са гледишта здравог човека, него управо обратно! Са позиције онога који вапије за помоћ, било да нам је то родитељ, дете или сродник, било да нам је нека непозната особа. Несумњиво је да је благослов Цркве ту најприсутнији и најблагодатнији. Знамо да се најчешће трансплантација врши над органима срца, бубрега и јетре. Замислите сада, с једне стране, могућност успешног пресађивања бубрега човеку који проводи као болестан 20-30 сати недељно са иглом у вени, чекајући филтрирање крви (дијализа), а са друге могућност враћања истог у здраво стање једном хируршком интервенцијом.

    На који начин Црква може допринети бољем разумевању, већој обавештености и поверењу у трансплантацију органа, чиме се омогућава живот другом, тешко оболелом човеку (за јетру, срце то је уједно и једини метод лечења)?

    – Првенствено, доприноси се разложном схватању таквог стања. Трансплантација се чини искључиво када се тело налази у стању мождане смрти, односно када мождано стабло не функционише, јер се у њему налази центар за дисање и рад срца, који су најелементарнији услов живота. Медицинским прегледом се тачно може утврдити да не постоји никаква мождана активност. Највидније је то код коме, где се утврђује живот, и ту нема речи о могућој трансплантацији нити угрожавању живота потенцијалном завештатељу органа. Шансе да се добије орган су 20 пута веће него да се дарује орган у стању смрти.

    Сваком вернику је посебно знано да се упокојени полаже у гроб, те да се тело враћа земљи којој и припада до општег васкрсења мртвих. Благовремено узимање органа и пресађивање у другу особу је двострука радост: прва је што се на најпрактичнији начин показује мера наше добродетељи, а друга је што ће тај орган давати нови животни импулс некоме ко ће са њим наставити живот, Богу бити благодаран, и молити се за дародавца надомештених година његовог живота.

    Медицина и закон кажу да после узимања органа и ткива тело није наружено. Бог је дао лекаре и медицинска знања да се нађу као посредници између небеске и земаљске помоћи оболелом човеку. Да ли је неповредивост мртвог тела предрасуда са хришћанског гледишта?

    – У физичком смислу мала је разлика између трансплантације и обдукције (судско-медицинске или патоанатомске) или било које друге виталне операције. Обдукција се изводи ради утврђивања узрока смрти, да би се открила да ли постоји наследна или друга, по породицу покојника веома значајна болест, коју би у будућности чланови породице могли предупредити. Колико људи кроз операције остају без оболелих екстремитета и унутрашњих органа, па никоме не пада на памет да постави питање „људске естетике” – зашто би га постављали пред овом мером? Медицина и лекари су живо и благодатно средство испружене Божје руке које, по мени, превазилази сваки други људски посао. Ја га понекад не разликујем од олтарског саслуживања. Зато је у речнику и данас остао назив за лекара – видар, а за помоћно особље – сестра.

    Како се борити против предрасуде да трансплантација органа може променити људску психу (поједине секте заговарају тезу да, заједно са органом, један део душе бива усађен код примаоца органа)?

    – Они који су подложни предрасудама, и без овог питања имају безброј тема за сумњичавост и несигурност, а секте за дрскост. Најсрећније решење за све је ући у суштину и указати на вредност која произилази из завештања, а то је истински хришћански поступак који пројављује племенитост. Имам у личном животу неколико људи који су живи захваљујући туђим бубрезима, јетри и посебно срцу које им бије у грудима. Датум опрације им је нови рођендан, који је из темеља променио њихов начин живота. То су људи пуни доброте и жеље да се и они одуже некоме кога никада нису срели у животу, а посебно некоме из свог окружења. Срце је најчуднији орган, који зачиње у фетусу после свега 18 дана од зачећа, а када човек бива сахрањен, последње иструли од меког људског ткива. Зато је оно сабирно сочиво свега материјалнога и духовнога у човеку. Оно је гнездо наше душе док је мозак само „инструмент”. И за бубреге је знано следеће: у молитви крштења обраћамо се Господу који све тајне људског срца и бубрега зна. Молитвом се изражава на тај начин нешто што је најдубље у људском организму. Просто је запањујуће колико је то све било познато у црквеној вековној пракси. Нису случајно носиоци црквеног живота у одређеном времену (св. Василије Велики, св. Јован Златоусти, у српском народу Св. Сава) били истовремено и они који су предњачили по устројству најсавременијих болница свог доба. Фрапантно је сведочење средњовековних светогорских монаха о познавању медицине свога времена, које мало заостаје за савременим искуствима медицине (рукопис пронађен у Кирило-белозерском манастиру из 1427. године).

    Изједначавање смрти мозга са смрћу човека отвара дилеме. Шта се догађа са душом човека коме је дијагностицирана смрт мозга, или с душом човека коме су, непосредно после смрти, извађени органи како би били имплантирани у тело неког другог човека, што практично значи да ће наставити да живи као део другог организма? Да ли је орган даваоца, пренесен у друго тело, само физичка замена за орган примаоца, или је и носилац одређених информација и програма? Присутни су велики страхови који се односе на завештање органа.

    – Искуство говори да постоји и клиничка смрт. Али стање мождане смрти искључује сваку сумњу у биолошки живот човека. Организам у таквом стању без апарата је дефинитивно мртав за пет минута. Душа у овом случају не искључује тело, нити тело душу, нити условљава неким посебним разлозима који би се косили са трансплантацијом. Завештани орган је само физичка замена за орган примаоца, било да се ради о више или мање виталном органу. Ту се не нарушава легитимитет личности. Поредак ствари у Цркви је познат: код трансплантације се има у виду биолошко пресађивање органа. Друго је питање биоинжењеринга и генетских модификација, и куда нас води таква врста научног искушења. Али је проблем код трансплантације објективнији, јер трансплантат често зна да буде као страно тело и да га потребни организам не прима лако и једноставно, а чести су случајеви да га одбаци.

    Са становишта хришћанског морала, човек је бесмртно биће које тежи вечном животу. Како тумачите препоруку Цркве да пресађивање не сме да мења, унижава или угрожава биолошки или духовни идентитет примаоца?

    – У тренутку земаљске смрти, људска душа постаје разлучна од тела. Дух се враћа Животодавцу, а распадљиво тело земљи. Претходним „позајмљивањем” одређеног органа суштински се не мења ништа у опипљивом односу онога који напушта овај свет и сели се „Богу на истину”. Унутрашњост мењања било ког органа не нарушава никакав људски изглед. Узмимо још један пример! Уобичајено је пресађивање коже приликом тешких кожних рана и опекотина. Ако је спасавање људског живота због тога у питању, у том случају нико није никада постављао питање нарушавања спољашњег изгледа човека. Етички су строго контролисане операције мутилантних мера, тј. вођење рачуна да се, приликом таквих радњи, над оболелом личношћу не угрожава и унакажава његово сопствено тело.

    Ако бисмо тражили опасност у свему овоме, она је једино могућа у злоупотреби оних који би евентуално својом несавесношћу могли да тргују људским органима. Резултате таквог криминалног акта би требало прописно кажњавати, а надзор државних институција за здравство би морао по овом питању да буде најбуднији и најригорознији, наравно ако постоје одређене сумње.

    ЦРКВЕ И ВЕРСКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ ПОДРЖАВАЈУ ТРАНСПЛАНТАЦИЈЕ ОРГАНА

    „Подржавамо идеју стварања националног програма завештања органа искључиво у сврху очувања људских живота, искључујући могућност да се они користе за медицинске експерименте или у наставне сврхе за студенте медицине“, навели су у заједничком саопштењу представници Српске Православне Цркве, Католичке Цркве, Јеврејске заједнице и Исламске заједнице у Србији потписаном у Београду 28. маја ове године.

    Изјаву је у име СПЦ потписао Епископ јегарски Порфирије који је истакао да две основне заповести - о љубави према Богу и према ближњем свом представљају темеље хришћанске вере и хришћанског живота. Образлажући да је религијска обавеза лечити оболелог, излечити болест и продужити живот владика је указао: „Треба да будемо отворени за помоћ ближњем и спремни да део свог тела, ако је потребно, поклонимо ближњем, уколико то може да продужи његов живот“.

    На округлом столу су учествовали, поред представника Цркава и верских заједница и лекари представници Министарства здравља који су изнели податак да закон санкционише трговину органима и завештање које није потписано слободном вољом. Истакнуто је да се трансплантација обавља једино када не постоји други начин излечења и уколико она не угрожава живот донатора. На скупу је поводом неких недоумица око тога колико се тачно може констатовати тренутак смрти констатовано да нема места таквим дилемам јер постоји осам критеријума за утврђивање мождане смрти и три за потврђивање. У лекарској пракси никада лекар који утврђује тренутак смрти не ради и трансплантацију органа.

    Истакнуто је да је подршка цркава и верских заједница од велике помоћи у подизању свести грађана о доприносу завештања органа.

    Српска Православна Црква даје подршку подизању свести друштва о значају трансплантације органа како би се став јавног мњења променио са поверењем.

    http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1037/tekst/crkva-blagosilja-transplantaciju-organa/print/lat



    Повратне информације корисника

    Recommended Comments



    Придружите се разговору

    Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

    Guest
    Додај коментар...

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Вести са званичног сајта Српске Православне Цркве

×
×
  • Креирај ново...