Jump to content
  • Поуке.орг - инфо
    Поуке.орг - инфо

    Проф. др Мирко Томасовић: Символ вере (Тумачење Никејско-цариградског Символа вере)

      Овај рукопис се састоји од 383 стране које су подељене на  шест већих целина: Предговор, Древни символи вере, Увод, Никејско-цариградски Символ вере, Тумачење Никејско-цариградског Символа вере, Поговор, те библиографију и један Додатак. Као што се може претпоставити на основу самога наслова, а што аутор објашњава у Прегдовору, књига је замишљена да на основу светоотачког учења и савремене богословске мисли пружи човеку 21. века исцрпно и свеобухватно тумачење основних истина хришћанске православне вере онако како су оне изложене у Символу вере.

    20171130191000196.jpg
    После Предговора (стр. 9-14), у поглављу Древни символи вере (13-19), аутор је изложио на изворним језицима (античком грчком и латинском) неке од најзначајнијих древних Символа вере: Символ вере Римске Цркве, Символ вере папируса Der-Balizeh, Крштењски Символ вере Кесаријске Цркве (из 3. века), Крштењски Символ вере Антиохијске Цркве (из 4. века), Крштењски Символ вере Јерусалимске Цркве (из 348. г.), те исте упоредо превео на српски језик. Ови Символи вере, као прворазредни историјски извори, представљају прилог Уводу (21-27) који следи. У Уводу аутор укратко даје објашњење смисла древног грчког термина „символ“, а потом образлаже значење истог у хришћамском смислу констатујући да „Символ вере сведочи о истинитости и јединству хришћанске вере у Тројичног Бога као и богослужбеног јединства, и показује да је богооткривена вера апостолска, отачка и православна.“  Такође у Уводу, аутор излаже своју методологију истраживачког рада и тумачења  Никејско-цариградског Символа вере која се базира првенствено на библијским изворима, Светоме Предању, светоотачком учењу, те литургијском животу и искуству Цркве.
     
    На страни 29 изложен је Никејско-цариградски Символ вере, да би потом уследило централно и најдуже поглавље монографије - Тумачење Никејско-цариградског Символа вере (31-292). Након изнесеног приказа историјског пута настанка Символа вере у претходним поглављима, аутор се у овом поглављу упушта у децидно тумачење Символа вере где долази до изражаја његова широка ерудиција: богословска, филолошка, патролошка, историјско-богословска. Са ауторитетом поузданог познаваоца Светога Писма и светоотачке мисли он детљано тумачи буквално сваку реч Символа вере – почевши од речи „Верујем...“ па закључно са речју „Амин.“ Импресивна је лакоћа са којом аутор плови кроз научне дисциплине у тумачењу суштине богословских мисли Символа вере. Тамо где налази за сходно он прво етимолошки разјасни термин или термине, које потом богословски тумачи придржавајући се предањско-православне ерминевтичке методологије сходно којој Символ вере тумачи првенствено на основу Светога Писма, Светих Отаца и литургијског живота Цркве. Свој аутентични ерминевтички израз, поред наведених базичних ерминевтичких постулата, аутор гради и на основу најсавременије богословске литературе. На овај начин његово тумачење основних истина православне вере изражених у Символу вере бива не само свеобухватно – и по дубини и по ширини – већ и актуализовано на основу савремених научних чињеница. Ауторово тумачење Символа вере представља заокружен богословски опус, једну врсту језгровитог излагања савремене догматике са свим њеним подгранама, почев од космологије, антропологије, христологије, тријадологије до еклисиологије. На тај начин књига пружа могућност увида у основне истине православне вере не само студентима Богословског факултета, већ и широј читалачкој публици.  
     
    У Поговору (293-308) аутор поново наглашава мисао која се провлачи кроз целу монографију, тј. да богооткровењске истине, онако како су изложене у Символу вере, нису плод чисто људског домишљања већ да су дар просвећења Духа Светога чланова Цркве који су те истине благочестиво (православно) и изложили (формулисали). Стога, по аутору, Никејско-цариградски Символ вере не изражава веру појединца већ заједничку веру евхаристијске заједнице, заједничко богослужење и заједнички начин живота православних хришћана. Саме по себи богооткровењске истине Символа вере су неизменљиве, а њихово благодатно дејство у Цркви је жива спона „вере“ која повезује верујуће људе, односно православне хришћане, свих времена и векова, свих племена и народа. Та­ко се ја­сно по­ка­заује «да је ве­ра ве­зив­на моћ, ко­ја оства­ру­је са­вр­ше­но, не­по­сред­но и нат­при­род­но је­дин­ство оно­га ко­ји ве­ру­је, са вер­ним Бо­гом», те да је она иста јуче, данас и сутра.
     
    Рукопис се звршава навођењем издања и превода Светога Писма (309) којима се аутор користио, листама скраћеница навода из Светога Писма (309-311), листама скраћеница цитираних дела - зборника, студија, часописа (311-312), те библиографије која је разврстана на изворе и осталу литературу (313-327).
     
    Као Додатак (331-376) монографији аутор је приложио своју засебну студију Истина Цркве је богочовечанско ја. У овој обимној студији аутор се бави питањем библијског дефинисања појма истине. Полази од библијских исказа где Господ говори о себи у првом лицу: Ја сам - ὲγώ εἱμί. На основу старозаветних наведених исказа аутор констатује да је библијска истина увек била персонална, тј. да се она увек односила на некога (τις) а не на нешто (τι). Истина, дакле, није никаква идеја или теорија, већ је она сам троипостасни Господ Бог који се открива људима и жели личну заједницу са њима. Старозаветна начелна становишта личне (персоналне) истине аутор је довео до крајњих библијско-логичких консеквенци кроз тумечење новозаветних места где Господ Исус Христос говори о себи у првом лицу. Према ауторовом запажању, «у Исусу Христу ми видимо људско лице Бога. Христос рекавши: ὲγώ εἱμί – Ја сам, сведочи за Себе да је оваплоћени Бог Логос, односно, да је Он надвечни Господ Бог – Yehowah Elohim, као што је то и Бог Отац, Који је одувек и од искони, Који беше и јесте, и Који краја нема. У Христовим речима Ја сам видимо сведочење о Христовом Божанству, и да нам се Самоистина открива као Личнос(т)на Истина, и да учествујући у Њој, живимо њоме... Христос је  живо Име Личнос(т)не Истине. Исус Христос је, дакле, заједничка, то јест, саборна Личност, јер сви бесмо у Христу и заједничко лице човечанства поново оживљава у Њему.» На библијско аргументован начин аутор доказује Божанство Христово, али исто тако и главни смисао његовог оваплоћења као «Истине, Пута и Живота» (Јн. 14,6) за цео људски род. На основу библијских исказа, светоотачких сведочења и савремене релевантне литературе, аутор је у студији стручно презентовао вишезначајни (гносеолошки, христолошки, еклисиолошки, сотериолошки) смисао библијско појма Истине.
     
    Имајући у виду да се рукопис др Мирка Томасовића заснива на изворној историјској грађи и релевантној савременој богословској литератури, као и чињеницу стручне интерпретације и ерудиције аутора, књига има јасну научну вредност. Она је оргиналан плод ауторовог научног истраживања и на савремен начин саопштава православна богословска становишта у чему се и огледа њен допринос српској богословској мисли. Због свега наведеног задовољаство ми је да препоручим издавачу за објављивање рукопис плодног богословског писца и реномираног професора Универзитета у Источном Сарајеву др Мирка Томасовића Символ вере (Тумачење Никејско-цариградског Символа вере).
     
    др Мирко Сајловић
     
     


    Повратне информације корисника

    Recommended Comments

    Нема коментара за приказ.



    Придружите се разговору

    Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

    Guest
    Додај коментар...

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Вести са званичног сајта Српске Православне Цркве

×
×
  • Креирај ново...