Jump to content

Философија паланке, Рдомир Константиновић 1.0.0

   (0 reviews)

1 Screenshot

About This File

"Философија паланке" је философско-есејистичка књига српског философа и књижевника Радомира Константиновића. "Философија паланке" се сматра Константиновићевим најзначајнијим делом.




User Feedback

Recommended Comments

КЊИГА СРПСКОГ РАЗДОРА

 
Али, шта је поручио сам Константиновић, родоначелник Друге Србије? Да ли је његова књига алатка за борбу против „српског нацизма” или средство за „нацификовање” Срба? Помаже ли „Философија паланке” да постанемо (прави) Европљани или нам поручује да то никад нећемо бити? Коначно, треба ли је уопште читати?
 
 
-----
 
На „Философију паланке” позивају се и они који прокламују: „Најбољи су отишли, најгори су остали”, а држава чији су врсни стручњаци очарани оваквим штивом не може се надати светлијој будућности

Привилеговани људи, рекао је један мудар амерички професор, воле да верују да је граница између добра и зла фиксирана и непробојна – „они су на доброј страни, други на лошој”. За разлику од обичног, „простог” света, који слику највећег зла обично смешта у непознато, оно што је далеко или другачије, ушушкане „софистициране” елите воле да га виде око себе, иза првог мусавог зида и блатњавог ћошка, усред онога што им је најближе и што најбоље познају.

Ипак, ретко је у делима која нису завршила у ропотарници интелектуалне историје једно зло – уоквирено препознатљивим културалним обрасцем и илустровано стиховима песника народа коме припада аутор – представљано толико великим, дубоко укорењеним и неуништивим, као у књизи пежоративног наслова „Философија паланке”. Пре него што нам, негде при крају, саопшти да „паланка”, у ствари, нема своју филозофију, Радомир Константиновић износи размишљања која су хипнотисала српску либералну елиту и загрејала срца екстремних националиста у окружењу.

Без узимања у обзир садржаја и утицаја „Философије паланке” није могуће разумети дубину подела у Србији, исцрпљујући „културни рат” две Србије коме се не назире крај. За многе антинационалисте, случајне Србе, она представља Библију антифашизма, књигу која је најавила и објаснила српске злочине. Описивана је као не „само откривалачка него, готово, и пророчка”.

Латинка Перовић је у њој открила кристалну куглу у којој се види наше неевропско сутра – „служећи се мимикријом, дух паланке као инфраструктура национализма држи и даље Србију на одстојању од Европе”. Иако истиче да се о њој „расправљало на научним скуповима” моћна историчарка сматра да је то „недовољно за књигу која би требало да постане нова Библија”.

Истовремено, она је у најужој конкуренцији за Библију српског аутошовинизма. Постала је софистицирано приручно оправдање за ставове који би, изговорени о неком од комшијских народа, привукли пажњу ако не тужилаштва, онда ресорних организација грађана у цивилу. Можете прочитати и закључак да овде „предуго живи народ са закаснелим претензијама на модерност”.

Али, шта је поручио сам Константиновић, родоначелник Друге Србије? Да ли је његова књига алатка за борбу против „српског нацизма” или средство за „нацификовање” Срба? Помаже ли „Философија паланке” да постанемо (прави) Европљани или нам поручује да то никад нећемо бити? Коначно, треба ли је уопште читати?

„Паланка је, каже се, наша судбина, наш зао удес. Нема нити може да буде промене. Историја нас је заборавила, као у некаквој великој расејаности”, пише Константиновић. Паланачки свет „исповеда религију затворености, религију у којој је врховни бог овај бог јединства, а његова антитетичка, демонска сила, зло апсолутне отворености”.

Латинка Перовић тврди „да је читање ’Философије паланке’ постало нека врста мерила за стварни искорак из духа паланке”. Али, сумњам да су „Философију паланке” прочитали и многи од оних који јадикују о „чувеној, а непрочитаној књизи”.

Штавише, њен утицај је сасвим у нескладу с њеном читаношћу. Дубоко песимистичка порука одавно постоји независно од самог текста, репетитивног штива чији се аутор упињао да не каже оно што говори. Она нам стиже преко бројних гласника, интелектуалаца и активиста који су је упростили и памфлетизовали, прилагодили „урбаним” укусима у убрзаним, „ријалити” временима.

Ипак, неуморни промотори су је правилно разумели. Проблем није у томе како су тумачили Константиновића, већ како су вредновали његове закључке, дисквалификујући при томе оне који се не слажу као „заробљенике паланачког духа”. Главни одговор на критике јесте да он није писао о паланци већ о универзалном злодуху који се, ваљда случајно, зове баш паланка.

Тамара Калитерна је свој панегирик насловила „Филозофија Србије”. Она пише да је то „филозофија затворености, хедонизам саборности, утеха непокретних истина, окованост традицијом и наслеђеним, неупитност”. Златко Паковић је, пак, један од апологета који се, када не тврде да Константиновић пише баш о Србији, лако забораве и почну да нас убеђују да „он не говори о феномену који се јавља искључиво у српској култури, а то му подмећу”.

Да му није потребно било шта подметати демонстрирао је и Сретен Угричић: „Народноослободилачка борба у паланци, знамо то чак и ако нисмо читали Константиновића, није могућа... У нашој Србији нема могућег. У најбољем случају, могућ је ексцес, изузетак, инцидент, грешка и пропуст у систему... И заиста, сви смо се много пута уверили: у Србији може оно што нигде не може, оно што би другде било незамисливо, непојмљиво, док истовремено не може оно што другде и може и уобичајено је.”

Чак и да некако поверујемо да Константиновић стварно пише о универзалном злодуху, који се отелотворио баш у Србији, земљи паланки – недопустиво је да се најмрачнија сила, јача од сваке човечности, зове као и десетак балканских градића. Зато чак ни наслов ове књиге није невин. Штавише, био би недопустив и да има арому било које друге културне локације – лаошанске, паштунске, америчке...

Понекад помислим да је добро што нисам рођен у Смедеревској Паланци, коју грађани којима је стигматизована реч урезана у биографију зову једноставно – Паланка. Али, Константиновић, наравно, пише о нечем другом. Паланка је за овог рођеног Суботичанина, случајног Хабзбурговца, шифра за османску, „србијанску” Србију и њено српство, које угрожава замишљену војвођанску изузетност. (Не)скривени култур-расизам јесте и један од главних разлога зашто је „Философија паланке” до сада преведена само на мађарски.

Иако јој је етимологија сложена, паланка није нека културално безмирисна, неутрална реч – она има српско име и османско презиме. У наш језик ушла је као турцизам, одредница која има печат проказаног Оријента, штавише његових још презренијих обода. Девет од десет глобалних Паланки су на Балкану, који је вековима на Западу представљан као прљав, крвожедан и масан – мусави мали Оријент без егзотике, непријатни, неевропски простор на коме станују претећи ислам и источно, православно хришћанство.

Зато паланка не може бити само духовни, географски или земни појам – она је увек и културна одредница. Ласло Вегел пише да „Философија паланке” предочава „језиво источно лице овог региона” и да представља „црну хронику средњоевропског и балканског ’источњаштва’”. У свести отуђених елита, паланка је постала један од синонима за антиевропске окове, „пусто турско” утопљено у „ружно српско” – друго име Србије коју виде као чедо непријатеља једине праве, западне цивилизације, нежељено дете византијског комонвелта и османског екумена.

Константиновићева књига је настала у склопу једне од најнеславнијих европских интелектуалних традиција – систематског везивања незападних простора, првенствено исламског Оријента, „црне Африке” и Балкана, за серију стеротипа који њихове становнике уоквиравају као примитивне, инфантилне, ирационалне, непоправљиве или дивље робове традиције, народе којима су неопходни западни тутори, људе који би, препуштени сами себи, повређивали и себе и друге.

Едвард Саид је ову научну, књижевну и филозофску неистину о онима који су другачији од Запада назвао једноставно – „оријентализам”. Као и свака опасна лаж, „оријентализам” је базиран на тенденциозно одабраним сликама и малим истинама о различитим истоцима – блиском, далеком, руском, балканском... Обезбедио је „морално” оправдање за колонијализам и савремене облике западне доминације, чак и обрасце мучења у затвору Абу Граиб у Ираку.

(Ауто)оријентализам је једини релевантан контекст за разумевање књиге која је посрбила стару западну слику о балканском злу, (не)европском бурету барута. „Философија паланке” одлично илуструје како је у мозгове људи широм света урезивана затомљена слика Оријента и његовог ружнијег млађег брата Балкана. Штавише, немогуће је учитати Запад у слику (духа) паланке, армирану колективистичким културним обрасцем и карикатуром нашег менталитета.

Константиновићева хрестоматија култур-расизма маскирана је филозофијом, камуфлажним застором истканим од западног канона – Хегела, Ничеа, Хајдегера, Витгенштајна... Он је, пише културолог Давор Бегановић, „ту нема никакве двојбе, ’тежак’ списатељ”. Али, то је натегнута, егзибициона тежина, беда филозофирања насталог из жеље да се одреднице не-Запада, делом стварне, много више замишљене, подметну као слика универзалног зла. Циљ јој је да заведе „културног” читаоца, овдашњег умишљеног космополиту.

Чак ни наслов књиге није преводив на енглески. Транскрибован као „the Palanka”, Константиновићев портрет источне опасности могао би да привуче ксенофобичне гласаче Доналда Трампа, али не верујем да би ова циљна група пожелела да окрене прву страну. У интелектуалним круговима, можда би имала прођу код неоконзервативаца. Мада, иако склони друштвеном инжењерингу и сумњичави према вољи „светине”, чак и када није оријентална, они сличне ставове умеју да изнесу много суптилније.

Неки од аутора који су цитирали Константиновића, паланку су преводили као „мали град” и „провинција”, речима без оријенталног призвука. Али, везивање неуништивог злодуха за варошице и унутрашњост, свеприсутна и често клеветана људска станишта, сугерише неке друге ружне елитистичке -изме, делегитимисане много пре Саидове разорне критике „оријентализма”.

Једноставно, врхунско зло не сме бити уоквирено ни као провинцијално ни као оријентално, балканско или српско. Поврх свега, садржај Константиновићеве књиге верно одражава све неприхватљиве алузије садржане у наслову. Зато је „Философија паланке” данас не само културално, већ и политички непреводива.

Нажалост, њена популарност и утицај у Србији не могу се тумачити искључиво елитистичким амовима, присутним свуда где су модернизацијски процеси почињали са закашњењем. Само сплет идентитеских, менталитетских, историјских и политичких разлога може да објасни овај збуњујући феномен. Не треба губити из вида да су приступ и унутрашња логика ове антиутопије – подуке српској елити да се не заноси, да дигне руке, књиге која је позива на интелектуалну сецесију, ограђивање од Србије  – натопљени културним обрасцем који аутор упорно клевеће.

Не чуди да је овај манифест укинуте српске будућности култни статус стекао баш у Војводини, где недостају етнички темељи климавог сепаратизма. Захваљујући „Философији паланке”, он данас може да се издаје за културни и цивилизацијски. Треба се спасавати од, како рече Бора Ћосић „паланчана у које градски човек београдски нажалост се често претвара”.

Још је јасније зашто ова идеолошка књига-бомба има непроцењиву вредност на тржишту другости, где за „европске вредности” (и бољи живот) ратују предузетници деконтаминације, фундаменталисти суочавања и барјактари угрожености бројних старих и новооткривених мањина.

Одијум ове елите, која се некако избавила из српске цивилизацијске понорнице, резервисан је за интелектуалце који, мање или више вешто и уверљиво, покушавају да говоре у име понижене већине – „масе” која се не стиди што припада нацији која је представљена као неизлечива сабласт осуђена да бауља из злочина у злочин.

Огорчени „грађански” умови нису истинске космополите. Ни у њиховом скученом универзуму нема ничега сем Срба. Милорад Беланчић, на пример, Милу Ломпару, једном од критичара, замера да је створио испразну националистичку слику која га тера у нарцисоидно „ми па ми”. Али, и у ономе што пишу Беланчић и Константиновић постоје само бајковита Европа и ми. И они стално говоре „ми па ми”, само то оцрњено „ми” не укључује њихово метастазирано „ја”.

Прегрејани антинационализам који производе само је умивени национализам за друге. Беланчић им је тако понудио портрет „јединствене, у себи затворене, блиндиране заједнице” неукључиве у Европу, која вапи „за душом Тамног вилајета као средишта света”.

Тиме се сугерише да су остали балкански национализми добри док је српски „заслепљујућа, ауто-хипнотичка идеологија”, производ „српског духа” склоног да „машта о геноциду”, како је писао Мирко Ковач. Стиче се утисак да је било лакше побећи из Аушвица и Колиме него отргнути се од геноцидне гравитације ускогруде и заостале Србије-паланке и њене „потке крви”.

Аутоколонијални умови обично су били већи песимисти од својих колонијалних узора. Константиновић и следбеници усвојили су деветнаестовековну идеологију „цивилизаторске мисије” – али су је у случају Србије много директније представили као немогућу мисију.

Њихова нетолерантност није ствар само новостечене дистинкције, и даље климаве и недовољно валоризоване. Елитистичку уобразиљу овде производи и утвара одбачених корена, репови каљуге из које су се измигољили, често као прва или друга генерација „културних”. Уосталом, да је тачно оно што импутира филозоф Радомир, не би постојао човек Константиновић, препаметни изданак санџачких забити и једне прашњаве поморавске паланке.

„Философија паланке” трасирала је пут српског ауторасизма. Антифашизам и Европа су на њему лажни путокази, док су високопарни стил и глумљена одмереност обезбедили какву-такву уверљивост једној отровној мисли, сумраку аутоколонијалног ума. Касније су га научно „асфалтирали” Латинка Перовић, Дубравка Стојановић и плетора активистичких мислилаца. Иако воле да верују да су и даље на маргинама, данас је то доминантна интелектуална трајекторија.

Константиновићева књига је од Србије одвојила велики део елите. Неки од најумнијих презиру земљу у којој су поникли и верују да Европа представља неки други, јако далеки свет. На „Философију паланке” позивају се и они који прокламују: „Најбољи су отишли, најгори су остали”.

Држава чији су многи врсни стручњаци очарани једним оваквим штивом и тумачима његове поруке не може се надати светлијој будућности. Иако је писао о великом и подмуклом злу, Константиновић није понудио неку нову „философију зла” – већ једну злу филозофију.

 

http://www.politika.rs/scc/clanak/353685/Tema-nedelje/Knjiga-srpskog-razdora

Share this comment


Link to comment
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Add a comment...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...