Jump to content

Светоотачко богословље

35 files

  1. ДВА ДАНА У КРОНШТАТУ

    Ево другог Светог Николаја Чудотворца: по сили вере, по сили молитве, по сили љубави, по сили милостивости, по сили свих светих еванђелских врлина, и стога по сили чудотворства. Да, исти свемоћни Господ Христос је и у Светом Николају Чудотворцу и у Светом Јовану Кронштатском Чудотворцу. Вечито је свеистинита благовест и у једном и другом: "Исус Христос је исти јуче и данас и вавек (Јевр: 13, 8). Исти Он - Свечудесни Спаситељ, и исти Његови Светитељи": Апостоли, МучеНици, Исповедници, Бесребреници, Преподобници, Праведници, јер Он - Свечовекољубиви живи и дела у свима њима и кроза све њих у сва времена, па и у наше време. А Свети Јован Кронштатски је, тако рећи, наш савременик, упокојио се 20. децембра 1908. Светоотачки праведан и сав христоносац, Он апостолски свето живи и дела и чудотвори. Његова вера, апостолски света, силна и свемоћна, чини апостолска чудеса. Он проходи огромну земљу Руску, чинећи безбројна и неисказана чудеса. Њему се са свих страна Русије обраћају за помоћ, за исцељења, за савет. Често пута он нема кад ни да прочита безбројне телеграме, писма, молбе, којима му се обраћају за помоћ. Он их на светој проскомидији благослови, молећи Господа да испуни молбе молилаца; и на његове молитве бивају исцељења по огромној земљи Руској. Ето, о таквом је Светите" љу Божјем реч. Нема сумње, његова помоћ с неба потребна је свима нама људима који живимо у овом изгубљеном рају што се земља зове.
    Свети отац Јован Иљич Сергијев, доцније назван Кронштатски, по месту свога свештеничког службовања, родио се 19. октобра 1829. године (по старом календару) у сиромашном селу Сури, Архангелска губернија, на крајњем северу Русије. Његови родитељи, Иља и Теодора, били су сиромашни, али веома побожни и честити људи. Отац му је био појац и служитељ при месној цркви светог оца Николаја, саграћеној од дрвета у XVII веку, у којој су сасуди, због сиромаштва, били од олова. Пошто је од рођења био веома слаб и давао утисак да неће дуго живети, родитељи пожуре и одмах га крсте. На крштењу даду му име Јован, по имену светог Јована Рилског, чију успомену Црква прославља тога дана. После крштења малишан се брзо опорави и очврсне.
    Кад му је било 6 година, он једнога дана у соби виде Божјег анђела, који је блистао небеском светлошћу, и веома се уплаши. Али му анђео рече да се не плаши, јер је он његов анђео чувар, који ће га свуда пратити, чувати и спасавати од сваке опасности, и са њим ће бити у току целог његовог живота.
    Мали Вања (тако су га родитељи звали од милоште) увек је са оцем одлазио у цркву и заволео црквене књиге и службе. Касније је чешће говорио да је сву своју побожност поцрпео читајући богослужбене књиге.
    Живећи у суровим условима крајње материјалне оскудице, он се још од детињства упознао са немаштином и невољама које она доноси. То је на њега утицало да буде замишљен, прибран, повучен у себе и саосећајан према сиромашнима и страдалницима. Дечје игре и разоноде, својствене деци његовог узраста, њега нису привлачиле. Његово срце горело је љубављу према Богу, цркви и богослужењу. Помажући оцу у цркви, он је уз њега учио да чита и пише, али му је то тешко ишло.
    Кад је стасао за школу, а ове у селу није било, родитељи скупе последњу пару и упишу га у парохијску школу у Архангелску. Иако је волео школу и књигу, учење му је тешко ишло: тешко је схватао и памтио. То га је мучило и подстицало да се моли Богу за помоћ, особито ноћу, кад су његови другови спавали. После једне такве топле молитве, Господ је излио на њега изобилне дарове свога Светога Духа и он је после тога постао најбољи ученик у свом разреду. О томе он сведочи у своме дневнику "МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ": "Ја сам волео да устајем на молитву ноћу, кад сви спавају, кад је тишина. Највише и најчешће сам се молио да ми Господ подари светлост разума на утеху мојих родитеља. Тако, једно вече, кад су сви заспали, ја сам опет пао на колена и почео да се молим ватрено. Не знам колико сам се молио, али ме је нешто свега потресло. У том тренутку као да је нека завеса спала са мога ума и очију, и намах ми је било у глави јасно све што је учитељ тога дана предавао. На души ми је лакнуло и уместо дотадање туге, обузела ме је радост. По свршетку молитве легао сам и заспао тако мирно и спокојно, као никад дотле. Чим се јутро указало, устао сам, дохватио књиге и почео да читам. На моју велику радост, читао сам лако, схватио све прочитано и могао да препричам. У учионици ми се није седело онако као пре: све сам схватао и памтио. Учитељ је дао задатак из аритметике. Ја сам га израдио и учитељ ме похвалио. Брзо сам напредовао у учењу и од последњег по успеху избио међу прве. Даље ми је бивало све лакше. Училиште сам завршио као један од најбољих и био сам преведен у семинарију (богословију).
    Семинарију у Архангелску завршио је као први у разреду и примљен је као државни питомац у Петроградску духовну академију.
    За време школовања у Академији умре му отац и мати му остане без средстава за живот. То га је много ожалостило и бацило у бригу како да помогне мајци. Размишљајући о томе, њему падне на ум да се прихвати преписивања лекција својим имућнијим друговима и тако дође до новца, којим би помогао мајци. Док су његови другови ноћу спавали, он се бавио преписивањем и тако зараћивао по 10 рубаља месечно, које је све слао мајци.
    За време студија у Академији он је помишљао да се по завршетку замонаши и као мисионар оде међу незнабошце у Сибир, али је Промисао Божји имао други план са њим. Размишљајући о своме будућем служењу Цркви Христовој он једне вечери заспи и у сну види себе како као свештеник служи у храму светог апостола Андреје Првозваног у Кронштату, у коме дотле није био. Тиме му је Бог указао поље његове пастирске делатности. Воља Божја је хтела да он послужи Цркви као парохијски свештеник. Сагласно таквом свом плану Господ удеси те Јован по завршетку Академије узме за супругу Јелисавету, кћер протојереја кронштатског, и њему понуде парохију при храму светог апостола Андреја Првозваног. У браку он је са супругом живео као са сестром, девичански.
    12. децембра 1855. године рукоположен је за свештеника и упућен на додељену му парохију. Кад је ступио у храм светог апостола Андреја, он је стао задивљен, јер је то био храм који је он у сну раније видео.
    Град Кронштат, са тврђавом, налази се на острву Котлино, удаљеном од ушћа реке Неве 26 километара, затвара приступ Петрограду и сматра се његовим предграђем. Ово предграђе било је место административног прогона из престонице порочних људи (скитница, пијаница и других). Ови људи смештали су се изван града, у земунице и колибе, вукли се по улицама, просили и пијанчили. Сем ових, у Кронштату је било много и физичких радника у пристаништу, који су вршили претоваре са великих морских лађа (које због плитке воде нису могле доћи до Петрограда) у мање, руске, и са ових у веће, иностране лађе. И ови радници са својим породицама насељавали су се око града. Људи су пијанчили, а жене са децом живеле у крајњој оскудици, глади и хладноћи.
    И одједном, по Божјем Промислу, усред тога духовног мрака заблистао је сјајни зрак Божје милости и љубави у лицу оца Јована. Нови млади свештеник, отац Јован, почео је да посећује те колибе и земунице и бедне уџерице. Он је тешио напуштене мајке, забављао и миловао њихову децу, док су оне прале, помагао новчано, учио и саветовао пијанице. Сву своју плату раздавао је бедницима; а кад би му нестало новца; скидао је са себе хаљину и обућу и без њих се враћао кући.
    У почетку ови груби и сурови људи, које је друштво презрело и одбацило, нису могли да схвате племените побуде њиховог пастира, па су на њега гледали попреко и чак непријатељски. Али његова необична доброта, самопожртвовање и материјална помоћ отворили су им очи да у њему виде Божјег посланика и свога пријатеља, добротвора и спасиоца. 0 томе духовном препороду пастве потресно сведочанство пружа исповест једног занатлије: "Кад је отац Јован дошао у Кронштат, мени је било 22-23 године. Сад сам старац, али се врло добро сећам свог првог сусрета са баћушком (оцем) Јованом. У мојој породици било нас је четворо: ја, жена и двоје деце. Ја сам радио и пијанчио, а породица гладовала. Жена је била принуђена да кријући проси. Становали смо у бедној колиби. Једног дана враћам се из града полупијан, и видим у својој колиби младог свештеника, седи и на крилима држи мога синчића, нешто му умиљато прича, а дете озбиљно слуша. У том тренутку баћушка је личио на Христа са иконе који благосиља децу. Ја сам хтео да оспем грдњу на баћушку, али његове благе и озбиљне очи обуздале су ме, и уместо беса мене је обузео стид. Ја сам оборио очи, а он, осећам, гледа у мене, директно у душу, и поче да говори. Не смем све да поновим шта је том приликом изговорио. Рекао је да је моја колибица рај, јер где су деца, тамо је увек и топло и лепо, и овај рај не би требало мењати за дим крчме. Он ме није окривљавао, него ме је оправдавао и пријатељски саветовао. Ја сам ћутао и слушао. Његове речи дубоко су се урезале у моју душу и извршиле прелом у моме животу. По његовом одласку ја сам дуго ћутао, готов да заплачем. Жена ћути и гледа на мене. Од тога часа ја сам постао други човек" ...
    Сапароси оца Јована, свештеници Андрејевског храма, не само нису имали разумевања за овакву пастирску делатност оца Јована него су га дуже времена исмејавали и у злобној намери примећивали његовој супрузи: "Твој добричина и данас се босоног вратио кући". Њима је сметало и то што је он сву своју плату раздавао сиротињи, па су код епархијске власти удесили да се његова плата не даје њему него његовој жени. Али Господ није хтео да лиши свога слугу могућности да и даље чини добра дела. По Божјем Промислу постављен је за вероучитеља у Реалној гимназији са месечном платом, којом је могао слободно располагати. И он је и даље чинио добра дела.
    И поред велике заузетости пословима у парохији, он је пуних 25 година вршио дужност вероучитеља. Од првог дана свога рада у гимназији он је освојио срца деце, која су са највећом радошћу дочекивала његове часове. Његове поуке дисале су таквом силом вере, да је свака реч дубоко продирала у душу. Његова предавања, пуна родитељске љубави, упијала су се у душу доживотно. Његова пламена вера, која је извирала из сваке његове речи, преносила се и на децу, загревала њихова срца и покретала на такмичење у добру: учењу, послушности према родитељима, наставницима и старијима, дружељубљу и узајамном братском помагању, уредном похађању цркве и богослужења, доброчинствима, уредном обављању свих својих дужности, обуздавању и савлађивању својих злих нагона итд.
    Сви његови ученици, од којих су многи доспели касније на највише положаје у грађанској и војној служби (лекари, инжењери, судије, адвокати, државни саветници, генерали, адмирали итд.), у својим сећањима на своје ђачко доба говорили су да су им од свих школских часова били најпријатнији и за формирање њихових људских карактера најкориснији часови веронауке оца Јована. То потврђује и захвална грамата ђачких родитеља, предата оцу Јовану приликом напуштања вероучитељске службе у гимназији. У њој се вели:
    "Ти деци ниси предавао суву схоластику, ниси им излагао мртву формулу - текстове и изразе, ниси од њих захтевао само да напамет науче лекције; Ти си у пријемчиве душе сејао само животворне речи Божје.
    Мноштво деце прошло је кроз свету школу Твоју. Многи Твоји ученици налазе се на разним степенима и звањима у служби Цара и Отаџбине, и сви они, надахнути Тобом и Твојим светим општењем са њима, памте Твоју љубав, поуке, Твоје часове, и сви они благосиљајући Те, са побожношћу сећају се оних незаборавних часова, које су провели с Тобом.
    Ти сам, не примећујући то, својом пламеном љубављу према Богу и бескрајним милосрђем према људима, својом живом речју запалио си у својим ученицима светлост истинског Богопознања, а својим светим примером и милосрђем испунио си њихова млада срца страхом Божјим, вером, надом у Бога и љубављу према Њему и према својој браћи.
    Нека захвалност нас, очева и матера, буде као мирна молитва к Богу за Тебе, да Он излије на Тебе од свога свесветог престола толико духовне радости, колико си нам Ти пружио утехе у нашој деци, у њиховом добром понашању и успесима".
    У његовој пастирској бризи и старању прво место заузимала је градска незапослена сиротиња, коју је он свим расположивим средствима помогао. Али како та његова појединачна помоћ није била у стању да радикално реши овај горући проблем, он 1872. године преко градског листа "Кронштатски весник" учини два апела на све људе добре воље, да својим прилозима омогуће подизање "Дома трудољубља", у коме би незапослени добили запослење и још јевтину храну и преноћиште. У овим апелима он је верно и сликовито изнео тешко стање градске сиротиње као и користи које би остварење његовог плана донело.
    Бог је благословио његову племениту намеру, те је његов апел нашао на повољан одзив. Скупљеним прилозима подигнуто је четвороспратно здање - први у Русији "Дом трудољубља", који је освећен 12. октобра 1882. године.
    Ко год је желео, могао је у "Дому трудољубља" да добије посао, на пример: да лепи кесе, трли конопље итд., и као награду добије здраву и ситу храну, извесну новчану награду и скромно али чисто преноћиште.
    У састав "Дома трудољубља" улазиле су следеће установе: 1. Радионица за обраду конопље, у којој је током година радило до 25.000 радника. 2. Женска радионица која је имала три одељења: модно, за израду веша и везова. 3. Обућарска радионица у којој су се дечаци обучавали обућарском занату под руководством искусног мајстора. 4. Народна кухиња у којој су се за незнатну цену издавали обеди, а празничним данима давали бесплатно за неколико стотина особа. 5. Ноћно уточиште које је из давало преноћиште за 3 копејске (паре). 6 Бесплатно прихватилиште сиромашних жена. 7. Бесплатно амбулантно лечилиште. 8. Недељна и празнична предавања - тумачења Еванђеља и руске историје. 9. Бесплатна народна основна школа. 10. Вечерњи курсеви ручног рада. 11. Курс женског рада. 12. Бесплатна дечја библиотека при основној школи. 13. Бесплатна читаоница. 14. Недељна школа. 15. Цртачки курсеви. 16. Уточиште за сиромашне и дечје обданиште. 17. Друго уточиште за малолетне оба пола. 18. Ванградски Дом милосрђа који је носио име оца Јована и служио за уточиште деци у току лета. 19. Дом Андријевског парохијског старатељства у коме се сваке године на име помоћи сиротињи издавало неколико хиљада рубаља.
    У Дому је била уређена и домаћа црква, посвећена светом Александру Невском.
    Шест година касније, 1888., успело је оцу Јовану да подигне троспратни дом од камена за преноћиште.
    "Дом трудољубља" са овим зградама - то је био читав град, пун живе и смишљене активности. Старатељство Дома сачињавала су лица из свих друштвених класа. Мећу њима није било никакве поделе, сви су, као једна сложна породица, заједнички радили на сузбијању беде и немаштине у друштву. У свом послу старатељство се није руководило никаквим партијским или себичним циљевима: чинило је добро свима потребитим, без обзира на народност и веру.
    Иако је оволике зграде подигао, отац Јован је и даље становао у малој скромној кућици, где се у његов стан улазило кроз кухињу.
    Он је био неуморан трудбеник и градитељ. На његову иницијативу, или његовим средствима и уз његову помоћ, подигнуте су многе цркве и манастири. Најчешће се све то започињало без припремљених средстава. Али је било довољно само да се међу оснивачима или покретачима нађе име оца Јована, или да се он за нешто заузме, да он неко дело благослови - потребна средства пристизала су са свих страна, и предузета акција завршавала се успешно и онда, кад су за окончање били потребни милиони рубаља. Тако је у Петрограду подигнут манастир дванаесторици светих Апостола, а од народа прозван "Јовановски", чија је изградња коштала милион и по рубаља.
    Средствима оца Јована подигнут је у његовом месту рођења, селу Сури, женски манастир и школа. Затим црква у Архангелску и женски манастир у Јарославској губернији, Поред овога, средствима која су му поштоваоци стављали на расположење помогао је зидање многих цркава и манастира широм Русије.
    Отац Јован био је ретка појава међу људима, духовни горостас, сасуд пун изобилне благодати Божје, која се преко њега изливала на све људе. У његовом карактеру запажају се многе изузетне црте, које га издвајају од осталих, обичних људи. То су: молитвеност, аскетизам, сиромаштво, смирење, кротост и љубав.

    22 downloads

       (0 прегледâ )

    0 коментара

    Додато

  2. ЗЕМАЉСКИ АНЂЕО НЕБЕСКИ ЧОВЕК

    Knjiga o čoveku koji je svojim stradanjem na pravdi Boga postao sličan Hristu Bogočoveku i od Njega bio obdaren blagodaću čudotvorstva poput drevnih Svetitelja.

    Svetom Nektariju Eginskom pripisuje se preko 2000 čuda, pa je jasno zašto ga u pojedinim studijama nazivaju "zemaljski anćeo - nebeski čovek". Po pravoslavnom verovanju, isceljenje uz Svetog Nektarija našli su oboleli od raka, paralize, Parkrnsonove i bolesti nerava, bubrega, očiju. Nemali broj vernika priznaje da im je u snu davao "uputstva" za ozdravljenje, pa onda nije čudno što su ga mnoge zdravstvene ustanove, a pre svih Institut za onkologiju i radiologiju Srbije, uzeli za svoga zaštitnika. Delovi moštiju ovog svetitelja, osim u Egini, rasute su i svuda po svetu, a crkva koja ih ima smatra to za veliku blagodat. Pod okriljem Srpske Pravoslavne Crkve čuvaju se u manastiru Rakovica, gde ih je Patrijarh German doneo prilikom jedne posete Grčkoj.

    11 downloads

       (0 прегледâ )

    0 коментара

    Додато

  3. Енциклопедија православног духовног живота

    Ова енциклопедија је састављена према делима светитеља Игњатија Брјанчанинова. Животно дело светитеља Игњатија састојало се у излагању учења древних хришћанских отаца-пустињака на начин разумљив нашем немоћном и духовно раслабљеном времену. За савременог хришћанина светитељ Игњатије је опитни тумач светоотачких дела и мудри духовни наставник. У овој књизи православни читалац може да нађе поуке и савете за сва насушна питања духовног живота.

    60 downloads

       (0 прегледâ )

    0 коментара

    Updated

  4. Благослови душо моја Господа: тумачење Псалтира - Свети Атанасије Велики, Свети Василије Велики

    ПРЕДГОВОР О ПСАЛМИМА

    У јеврејској књизи псалама, сви су они написани без додавања броја и у другачијем облику: неки су састављени у један, а неки су раздвојени. Тако су, на пример, према јеврејском тексту 1. и 2. псалам спојени у један док је, напротив, псалам девети, који је код нас јединствен, у јеврејском тексту подељен на два псалма. Целокупна књига Псалама дели се на пет делова.

    Мора се такође приметити да поредак псалама није усаглашен са историјским временским редоследом, и да, како то показују Књиге о царевима, по много чему одступа од временског поретка. Уколико је међу јеврејским народом јачало идолопоклонство, утолико су више заборављали отачке списе. Временом им је постала непозната чак и књига Мојсејевих Закона, док се у њима ни најмање није сачувала отачка побожност. Убијали су пророке који су разобличавали њихово безбожништво, због чега су били предавани у ропство, и то најпре Асирцима. Током времена је један пророк, који се старао о њиховој синагоги, заједно са осталима сабрао и Књигу псалама. Он их није пронашао све одједном, него их је налазио у разна времена, тако да је на почетак ставио оне псалме, које је најпре пронашао. Због тога и откривамо да нису сви Давидови псалми поређани по поретку и да се између њих у књизи налазе и псалми синова Корејевих, и Асафови, и Соломонови, и Мојсејеви, и псалми Израиљаца Етама и Емана, па онда опет псалми Давидови, не зато што су тим редом били написани, него зато што су тим редом проналажени.
    За псалме, који долазе после првог и дванаестог и немају натпис или пак имају натпис али није означено чији су, Јевреји кажу да припадају ономе чије је име поменуто у оним псалмима који претходе псалмима без натписа.
     

    13 downloads

       (0 прегледâ )

    0 коментара

    Додато

  5. Житије старца Пајсија Светогорца – Jеромонах Исаак

    О блаженопочившем старцу Пајсију објављено је од разних писаца много књига, које су заиста донеле духовне користи и учиниле га познатијим. Међутим, све што је објављено односи се углавном на старчево учење и чуда, уз оскудне животописне податке.
    Недостатак детаљног старчевог животописа запазило је једно старчево духовно чедо, наш старац јеромонах Исаак, те је одлучио да допуни празнину.
    Писање је он започео отприлике две године после упокојења оца Пајсија (29. 6. 1994. године) уз помоћ свог братства, и ближио се завршетку. Међутим, његово упокојење (3. 7. 1998. године) је одложило издање готово спремног животописа.
    Животопис је остао неиздат стога што је било неопходно да се исправи и допуни. Уједно, и препреке и услови који су се створили пошто смо остали сироти нису били погодни за сличан подухват. Најзад, постојала је и очигледна немоћ са наше стране. Стога је три године животопис остао нетакнут.
    На завршетак животописа нас је покренула жеља и труд нашег старца око њега, као и подстрек многе браће.
    Неколико пута смо се обесхрабрили и помислили да, као неподобни, напустимо веома тешко и одговорно дело. Обузимао нас је страх да не искривимо старца, те да уместо користи дође до духовне штете и саблазни. Имали смо осећај малог детета које покушава да говори о нечем великом, што превазилази његове могућности, те не налази ни речи, ни начина.
    Док је отац Пајсије живео нисмо се постарали да, заједно са нашим старцем, водимо белешке, да га снимимо на звукопис [магнетофон], да га светлопишемо [фотографишемо] или да прикупимо податке и обавештења са циљем састављања животописа. Његово присуство нас је испуњавало и било нам је довољно само да га гледамо и слушамо. Речено се може сматрати нашим пропустом. Међутим, ми имамо мирну савест, будући да нисмо учинили ништа што би ражалостило старца.
    Једина наша грађа су биле незнатне забелешке одговора на лична питања на духовне теме свакодневне борбе. Старац је у њима наводио примере из својих борби, натприродне догађаје и демонска искушења. Углавном смо се заснивали на ономе што је наше памћење спасло од мноштва онога што смо више пута чули. Његове речи, које су биле скривене или пре записане у нашем срцу, ми сада преносимо на хартију, на општу корист наше браће.

    2 downloads

       (0 прегледâ )

    0 коментара

    Додато

  6. Црква је живот - протојереј Георгије Флоровски

    Црква је живот - протојереј Георгија Флоровски, изабране беседе и есеји

    129 downloads

       (0 прегледâ )

    0 коментара

    Updated

  7. Slava Gospodu za sve

    49 downloads

       (0 прегледâ )

    0 коментара

    Додато

       (0 прегледâ )

    0 коментара

    Додато

  8. Ilaria L. E. Ramelli, The Christian Doctrine of Apokatastasis: A Critical Assessment from the New Testament to Eriugena

    Jedva sam je pronasao u dubokim prostranstvima net-a ....(i to ruskog,... nista bez ovih rusa,....)

    14 downloads

       (0 прегледâ )

    0 коментара

    Додато

       (0 прегледâ )

    0 коментара

    Додато

       (0 прегледâ )

    0 коментара

    Додато

  9. On Genesis Bede

    Sv.Beda Casni tumacenje Postanja. 

    24 downloads

       (0 прегледâ )

    0 коментара

    Додато

  10. Sveti Dionisije Areopagit O božanskim imenima

    (naso' negde u beskrajnim prostranstvima net - a .... )

    37 downloads

       (0 прегледâ )

    0 коментара

    Додато

       (0 прегледâ )

    0 коментара

    Додато

       (0 прегледâ )

    0 коментара

    Додато

  11. John Meyendorff: A Study of Gregory Palamas

    15 downloads

       (0 прегледâ )

    0 коментара

    Додато

       (0 прегледâ )

    0 коментара

    Додато

  12. Origen Homilies on Genesis and Exodus

    Na english ( i, iz naslova se da' uociti )...

    18 downloads

       (0 прегледâ )

    0 коментара

    Додато

       (0 прегледâ )

    0 коментара

    Додато

  13. Георгије Флоровски-Хришћанство и култура

    Главна опасност нашег доба је у томе што постоји исувише много сукобљених, опречних "веровања". Нама сукоб није толико између "веровања" и "неверовања", колико између противничких неверовања. Модерна криза, изгледа, има своје извориште у губљењу убеђења. Стварни узрочник модерне трагедије није само у чињеници да су људи изгубили убеђење, него то што су издали Христа...

    79 downloads

       (0 прегледâ )

    0 коментара

    Додато

  14. Светоотачко богословље-Јован Романидис


    Od objavljivanja doktorske disertacije pa sve do svoje smrti 2001. godine, otac Jovan Romanidis želio je da završi posao koji je započeo njegov prijatelj i mentor, otac Georgije Florovski: povratak pravoslavnog bogoslovlja svetootačkom izvoru. Neopravoslavna kritika modernog u osnovi napada korijene zapadne teološke i društvene misli. Obojica, Romanidis i Janaras, kritikuju Zapad, koji se temelji na Avgustinovoj teologiji. Romanidis smatra da je platonizam zaslijepio Avgustina u trima shvatanjima hrišćanskog predanja.

    108 downloads

       (0 прегледâ )

    0 коментара

    Додато

       (0 прегледâ )

    0 коментара

    Додато

  15. О тајним болестима душе

    Врло важна књига за оне који почињу са духовним животом и не би било лоше кад би се читала бар два пута годишње. Написао је Архимандрит Лазар (Абашидзе). 

    78 downloads

       (0 прегледâ )

    0 коментара

    Додато

  16. Свети оци и оптимистичко богословље

    ЈУРИ МАКСИМОВ
    СВЕТИ ОЦИ И "ОПТИМИСТИЧКО БОГОСЛОВЉЕ"
    Питање о вечности паклених мука у делима православних богослова XX века

    39 downloads

       (0 прегледâ )

    0 коментара

    Додато

  17. Пут прелести и пут смиреноумља

    св Игњатије Брјанчанинов

    55 downloads

       (0 прегледâ )

    0 коментара

    Додато


×
×
  • Креирај ново...