Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

  • entries
    66
  • comments
    92
  • прегледâ
    94631

Strast nije objekat ljubavi! Strast je ljubav! (update - manje prepravke) :)

Blaža Željko

2052 views

Imao sam nedavno na facebooku sa uvaženim autoritetom kraću polemiku oko pojma strasti i ostrašćenosti, koju evo i ovde prenosim, a čije razumevanje u suštini u mnogome zavisi od pravilne upotrebe reči i pojmova. Spomenuti autoritet izvoleo je reći da "čovek voli svoje strasti" sa čime nisam mogao da se složim iz razloga koje sam dole izneo. Ovde je u biti problem upotreba, redosled i hijerarhija reči; semantika ...značenje! Sa rečima se nije igrati i zato ih moramo uvek sa velikom pažnjom slušati ili izgovarati jer čak i pogrešno smešten zarez može da ima odraza na nečiji život a da toga nismo ni svesni. Naprosto mu se instalira u temelju duha pogrešna platforma sa tim "pogrešnim zarezom" i onda on živi jedan fiktivni život ...zbunjen i nerastumačen.

Prepiska sa uvaženim autoritetom (citat njegovih reči je plavom bojom označen) ...a počinje motivisana njegovom gore spomenutom rečenicom da "čovek voli svoje strasti" :

Svojevremeno, PO BLAGOSLOVU profesora Raše Popovića, čitao sam za ispit knjigu Huberta Jedina "Povijest Crkve" (vrlo objektivno štivo za Njenu istoriju) u kojem je između ostalog bila i jedna izuzetna definicija strasti; tako Pravoslavna da ja bolju ne znam. Naime, kaže taj istoričar: "I životna sila dobra u čoveku, snaga i umnost ali i strasti grade se od istog materijala!"

Dakle, i jedno i drugo, i Carstvo Hristovo u srcu i pakao ostrašćenosti grade se od darova i talenata koje smo dobili od Boga! Nismo mi dobili ništa od đavola, on i ne može da stvori ništa; on je prosto jedan mizerni ometač života. Opasan je jer je jako sugestivan, po zlu iz mržnje na sve postojeće neviđeno destruktivan ali baš zato nije ni vredan pomena (osim kada u molitvi molimo Boga da nas izbavi od njega) jer sve što on može je mržnja i ništa drugo.

Sve što u srcu imamo rođenjem a najposle krštenjem dar je od Boga i nema druge istine mimo te. Svi ti talenti, neko ih ima manje neko više, jednom rečju darovani su od LJUBAVI "jer je Bog Ljubav i Ljubav je Bog" kako veli Apostol Hristov. Sami talenti po sebi su Ljubav jer su došli od Ljubavi! Oni nas ispunjavaju; njima bogatimo sebe i bližnje; njima sazrevamo i uzrastamo uz Hrista i u Hrista jer su Njegovi i od Njega dolaze. Ali od istog tog duhovnog materijala, OD LJUBAVI, se grade i ostrašćenosti. Čovek je dakle biće ljubavi i on ne može da ne voli; problem je samo u tome šta ili koga voli, tj. kome ili čemu je poklonio ljubav...svoje biće?! Vi ste Uvaženi gore u replici Dušanu rekli da "strasti onemogućavaju ljubav", i donekle se to može razumeti, ali nisu strasti nešto strano čoveku, nešto izvan čoveka - strasti su baš ta, uslovno rečeno "religiozna" Ljubav (mi drugu i nemamo jer smo po slici Ljubavi stvoreni) kojom se čovek veže za objekat ljubavi! (religare - znači vezivanje srca za onog sa kime se religira) Zato strasti imaju skoro tu religioznu snagu kojom satiru čoveka jer mu mrtve stvari i praznine isisavaju ljubav koju im poklanja.

Ljudska drama dakle nastaje onda kada čovek ljubav pokloni smrtnim stvarima ili varljivim slastima umesto da je uzvrati svom izvoru Bogu ili Njegovoj slici u ovom svetu - ljudima. Poklonivši ljubav beživotnim stvarima, zbog zadovoljenja ličnih emocija i sladosti, čovek izmešta centar svog bića iz Hrista u samog sebe, u svoje emocije; usmerava tu moćnu silu (živi oganj) Ljubavi nesvesno ka sebi ...čime se stvara u srcu životni ekscentar ..tj. egocentar. Sam sebi dovoljan; sam sebi centar?! Time se čovek kao grozd otkine sa čokota Hrista, izvora života i Ljubavi, i još neko vreme postoji sa nasleđenim sokovima dezorijentisane ljubavi koja brzo iskopni i biće se osuši i umire (kao što je bludni sin tražio deo imanja od oca koje je ubrzo iskopnelo; ili kao spomenuti grozd koji još neko vreme živi od sokova u sebi - no bez čokota suši se). Egocentrik, ekscentrik, budući da mu Hristos više nije objekat ljubavi, oslepi ...mentalno se okameni jer je otrgnut od izvora mudrosti i duboko u korenu bića stekne uverenje i veru da je on centar svih stvari i dešavanja. Svu preostalu ljubav (a Ljubav je i Život) tj. životne sokove usmerava ka svojoj smrti! Počne da voli ekscentar i da veruje u njegovu ispravnost i opravdanost ..a tada je to kob ljudska jer kaže Gospod: „Neka ti bude kako si verovao“. Čovek se počne vrteti u bezizlazu sopstvenog pogrešnog uverenja i strasne robovske zaljubljenosti u sebe ...u smrt. Religioznom ljubavlju obožava negde u dubinama srca pohotu, sladostrašće, vlastoljublje, srebroljublje ...

Ne može se ljubav poklanjati smrtnoj stvari i ne umreti. Naprosto Život iz tebe izcuri ubrzo jer ga nema šta vratiti u srce. Mrtve ili smrtne stvari ne uzvraćaju ljubav; samo je sisaju iz čoveka u beskraj! Jedino ljubav koja se daje i stradava za drugog je životvorna jer je unutar svugde prisutne jevanđelske realnosti Krsta kojim je osenjeno svekoliko postojanje i sa kojeg se Ljubav sliva u one koji sastradavaju.

Muzika Baha, Mocarta; dela Rembranta, Mikelanđela, Tesle, Mendeljejeva, braće Rajt ... šta su ako ne strast – ali kakva strast tu je pitanje!? Kakav predznak ima ta strast? Okrenutu ka ljudima ili ka sebi!? Umetnost, muzika, film, slikarstvo, ljudske obične dosetke u dnevnom životu bez životne strasti (ljubavi) nisu ništa; samo gluma i sintetika! Zvono koje zveči! Ovaj život od nas traži kompletno učešće u njemu ..ne polovično, ne sa zadrškom! Traži celog čoveka; da se svemu pristupa iz ljubavi ma čime da se bavimo.

Isto tako, sve što sam naveo: muzika Mocarta, slikarstvo, pesništvo, obično svakodnevno zalaganje na poslu ili sa druge strane strasti tipa: bludničenja, srebroljublja, vlastoljublja, gordosti, sujete, zavisti ...OD ISTOG SU MATERIJALA! Od ljudskog duha i srca. One koje pred sobom imaju ne samo sebe nego i bližnje kao cilj (a Gospod je u bližnjima) – one izgrađuju i pojedinca i zajednicu u Istini; obogaćuju nas sve redom. No one kojima je egocentar cilj; zadovoljenje ličnih pohota, pohlepe, alave nezasitosti u imetku mrtvih ovozemaljskih stvari – one su najpre oganj koji polako jede vlasnika tih strasti a onda su konsekventno i razorna sila prema zajednici.

Šta bi tu onda bilo pokajanje? Sveti Jovan Krstitelj objašnjava: „porodi aspidini ...idite i najpre rodite plodove dostojne pokajanja ..“ Dakle pokajanje nije sasecanje životnih sokova u sebi; nije sasušivanje darova Života koji su nam dati već njihovo preusmerenje na dobro bližnjih – „...rodite plodove“. Voleti i ljude bar koliko i sebe! Pokajanje je odricanje od sopstvene smrti jer nema života u mrtvim stvarima: u srebroljublju, u beskrajnim njivama i lancima hotela. Život je na Krstu; On je na ikonostasu i Liturgiji najpre a onda ništa manje i u svakom ljudskom biću kao Njegovo podobije. (Izvinjavam se svima na dužini komentara ..)

Uvaženi autoritet: Жељко, ти полазиш од оног усвојеног позитивног значења страсти. Можда си у праву. Можда би за страсти како их оци виде требало наћи неку другу реч. Или је пут пронаћи неку другу реч за ту "позитивну" верзију снажног усмерења човекове енергије. Не знам. Ја за сад користим по традицији реч страсти за завојеваче а супротност је једноставно љубав. Љубав према страстима није љубав према себи, него према паразитима на које смо навикли. Љубав је Божије деловање у нама и међу нама, други или ја - истовредно је, а страсти сегментирају како наш живот тако и односе међу људима гурају ка виђењу употребне вредности другог. У сваком случају - може да се размисли

Željko Blažević Da Uvaženi, slažem se ali iz ugla onog što sam gore naveo imam semantičku primedbu na jedan, inače opšte prihvaćen stav, koji ste naveli: "Ljubav prema strastima nije ljubav prema sebi". Problematičan je ovaj segment rečenice: "Ljubav prema strastima..."?? Nisu strasti objekat ljubavi; onda ispadne da smo moje strasti i ja dva pojma!? Ljubav je strast! Nije pravilno: "ja volim svoju strast" već "ja sam ostrašćen"! To je ogromna, čak ontološka razlika. Ja delam strasno neki moj porok ali samo umom znam da to nije dobro i da me to čini robom sopstvene strasti. Ali je strast, tj. moja ljubav prema smrtnoj stvari toliko jaka da tu ni um ni volja nemaju nikakve šanse. Polako gasnu i najzad mi bude svejedno da li je to pogrešno ili nije. Da, ovo jeste lično iskustvo koje ispovedno iznosim a iz tog robovanja samo Božija intervencija može osloboditi. Strast - to sam ja! Nije to "moja ljubav prema strasti"! U protivnom bi značilo da je strast objekat, nešto spoljašnje za šta nisam ni kriv ni odgovoran pa je u toj opciji moja ljubav nevinašce!? Drugim rečima:"Strast je kriva – ja sam nevin?" A koga će onda Gospod da sudi? Strasti ili mene? Gde je tu odgovornost? Sveti Oci kažu da će Gospod OD MENE tražiti odgovore za grehe. Neće pitati neke spoljašnje faktore "Što ste sluđivale jadnog Željka" nego će odgovor tražiti od mene. S toga, da ponovim, mislim da nije precizno reći da "čovek voli svoje strasti" jer su to dva odvojena pojma; nego da je "čovek ostrašćen". Suštinski, ontološki, dijametralno se razlikuju ovi pojmovi. Sazdan po slici Ljubavi i čovek je ljubav. On sebe, dakle ljubav, daje poroku tj. objektu ljubavi i onda je to strast. Druga tema je u šta je usmerena ta životna sila, tj. darovi koje od Boga dobismo kako ko i koliko, ali u oba slučaja, i graditeljski po pitanju uzrastanja u Hristu ili rušilački po pitanju destrukcije čovek je ceo u tome.

Uvaženi autoritet Боље би било рецимо: неговање сопствених страсти не значи исто што и љубав према себи.

Željko Blažević Enivej... u svakoj opciji samim tim što sam živ ja volim sebe. Postojim ne svojom voljom, utkana mi je ljubav prema životu, a život je i u meni kakav god da sam, dakle volim sebe. Gospod nalaže da se ne zadržim na tome nego da ljubim i bližnjeg kao samog sebe! Ostrašćen ili ne ta ljubav prema životu ne prestaje. Kada On kaže "odreci se sebe" ne misli na to da treba da se mrzim. On hoće da volim Njega jer je Njegova slika u srcu i da odricanjem od zemaljske volje i vezanosti srca (ljubav prema poroku) zadobijam autentično "ja" kakvim sam i rođen. Odbacivanjem ostrašćenosti na istinitiji način volim i ljude i život i sebe. Sve je dakle u toj ljubavi koju dajemo iz srca a koja smo mi sami. I strasti su ta ista ljubav ali promašena! Pucanj u prazno! U strastima nema "mene" a uporno volim tu prazninu. Postajem sličan njoj - prazan; a nepromenljivo imam utisak da volim sebe - premda se ubijam. Štagod to značilo



3 Comments


Recommended Comments

Занимљиво расуђивање.

Моје виђење је да оци под страстима подразумевају погрешне циљеве ка којима усмеравамо љубав (као животну енергију у нама). Наша љубав је та боголикост саме Љубави, и налази своје потпуно испуњење само када је упућена ка свом истоименом Извору, када се у њега улива и из те перспективе сагледава свет око себе (црпи енергију из самог Извора и дели са другима). Тако је страст потпуно погрешан циљ ка ком усмеравамо нашу љубав, и који води у смрт-материјалне ствари, задовољење телесних "потреба" итд исл (усмериш брод пуном паром право према провалији, хридима, водопаду и он се распадне-потрошиш сву енергију узалуд), заљубљеност је фиксирање земаљског објекта/циља (особа) и усмеравање љубави са јаким упливом емоција, идеализацијом објекта и усмереношћу на себе/своје прохтеве (усмериш брод према месту на хоризонту које приметиш како у мраку светли, без карте и компаса, не знајући да ли је то прави циљ и коначна одредница пута-енергетска неизвесност, кад/ако стигнемо на тај циљ сазнаћемо), док је љубав прави и једини циљ који се огледа у усмерености наше љубави ка Љубави (брод који води Христос ка мирној луци, и све успутне станице буду посећене на време и са правим циљем, поменуто повезивање са Извором). 

Дакле, као што термин црква користимо на два начина у нашем језику(мало/велико слово), тако и љубав (мало/велико слово, али и циљ/енергију). 

Бојим се да онај први начин интерпретације страсти може бити мало проблематичан у сфери уметности. Уметност остаје увек на субјективном играјући по маргинама личносног. Тако она качи и љубав (као циљ) и страст мешајући их, а какав коктел ће да испадне то сам Бог зна. Ето, ми ни после колико векова не можемо прецизно одредити позицију како неког дела тако ни уметника. За неке видимо богонадахнутост, за неке видимо промашеност, неки су и дан-данас предмет расправе.

Да, љубав је основни чинилац сваког покрета и њена усмереност нас детерминише као личности, али не бих олако склапао та два појма...

Опрости, ово на прву лопту. Без превише удубљивања. :)

Share this comment


Link to comment
Guest
Додај коментар...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

×
×
  • Create New...