Jump to content
  • entries
    114
  • comments
    74
  • views
    120752

Нешто моје од поезије...

Богдановић Тамара

756 views

blog-0761818001354306891.jpgА ево, да поставим, ја нешто своје.

Плавим очима, неизмерно истинито...

Опет тај твој мили поглед обасјава моје већ уморне очи,

твој благи смешак, плава влас косе...

тако ретке, а тако сјајне, пресијава златом сунчевих зрака.

Твоје боре на челу, тај красан осмех што краси усне твоје...

бледе, увеле непољубљене...

Опет тако, чује се црквено звоно над градом,

оно нас раздваја, дели ме од твоје невине лепоте...

Опет се јави жеља за твојим умилим гласом,

твојим плавим очима које се као океан пружају у бескрај..

Моје очи упрте у твоје купају се на дну океана...

Схватићеш једном, пронаћи ћеш себе у стиховима овим,

не дозволи да ти роса упропасти осмех, тај осмех који сам јако волела...

те очи, небеске, плаве и тај прамен твоје плаве косе.

Заувек.

Несаница...

Сваког јутра, море лептирова оних ,,љубавних'',

прочешља утробом мојом и као страх се буди.

Мислим на њега што ми обузе разум, чврсто не попушта.

Мислим на те руке, мекане, нежне..саме,

како отворене к' небу... жури да изусти по коју реч.

Видим његово обезглављено тело, бледо, маљаво..

право мушко, а те руке мекане,нежне...

пружају се ка мени, а не би смеле, ех...

кад бих само могла да их ухватим и стегнем, бар једном

да осетим њихову топлину љубави и разумевања.

Онда схватим, да је то, све то машта...

лутам да те нађем, твоје руке, обезглављено тело

тај предивни осмех твој, тај поглед упућен мени..

Изгледало је као сан, ал' ја имадох несаницу, несаницу

посвећену твом дивном, бледом маљавом, правом мушком телу.

Усамљена душо..

Куда идеш, усамљена душо?

Куд' те води овај пут живота?

Са ким идеш, кога сањаш?

Знам, у твојим мислима не постојим ја...

Кад год те видим, ти уснуло шеташ дугим корацима.

Твој усамљени поглед који ми упућујеш

буди моју жал, јер и ја сам једна од усамљених...

оних душа тужних,самих.

Твој осмех крије страх од самоће,

ко зна.. куда ходаш, коме идеш.

Твоје прелепе плаве очи лутају,

у понор самоће, гледају небески свод.

А ја гледам тебе како шеташ, усамљена душо.

Питам се немо, да л' ће се срести наши погледи

макар они да се споје, да не буду сами...

Да их буде двоје.



3 Comments


Recommended Comments

Guest
Add a comment...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...