Jump to content
  • entries
    43
  • коментара
    2
  • прегледâ
    13965

From: Причам ти причу.... али праву и лепу...


Драган Јашић

342 прегледâ

Једна животна прича

На добротворној гала-вечери, на којој су се прикупљала средства за школу за дjецу са посебним потребама, отац једног од ученика поделио је са присутнима причу коју неће заборавити нико ко је тада присуствовао том догађају.

Пошто је захвалио школи и њеном преданом особљу, поставио је сљедеће питање:

"Ако није ометена спољашњим утицајима, све што природа створи је савршено креирано. Али мој син Синиша не може да научи све оне ствари које могу друга деца. Није у стању да разуме и уради све оно што и његови вршњаци.

Гдjе је ту природни поредак ствари, када се ради о мом сину?"

Публика је утихнула послије тог питања.

Отац је наставио:

"Вјерујем да се, када тјелесно и умно инвалидно дијете, попут мог Синише, дође на свијет, прилика за исказивање истинске људске природе сама јави и покаже, и то у виду начина на који други људи третирају то дијете".

Потом продужи:

Синиша и његов отац шетали су поред парка, гдје су неки дјечаци, које је Синиша иначе познавао, на терену играли фудбал.

Синиша је упитао оца:

"Шта мислиш, тата, да ли би ме пустили да играм са њима?"

Синишин отац је знао да већина дјечака не би жељела да неко као Синиша игра у њиховој екипи, али је исто тако врло добро знао колико би његовом сину значило да му дозволе да заигра, и колико би му то само дало толико потребни осећај припадности и самопоуздања, увјерење да од друштва бива прихваћен упркос свом инвалидитету.

Синишин отац је пришао једном од дјечака поред аут-линије и упитао (не очекујући превише) да ли би и Синиша могао да заигра са њима.

Момчић се у неверици окренуо према игралишту и рекао:

“Знате шта, господине, ми губимо са 4 : 1, а ближи се и крај другог полувремена. Па, ..., може да игра за нашу екипу, покушаћемо да га поставимо на позицију лијевог бека".

Синиша се мало намучио ходајући до екипе, али је са широким осмјехом обукао дрес свог тима.

Отац га је озарен гледао са мајушном сузом у оку и осјећајем нарастајуће топлине у грудима.

Дјечаци су могли јасно да виде и осјете срећу овог човјека, ганутог оца који радосно гледа како његов син бива приман у њихов тим.

При крају утакмице Синишина екипа је дала гол из једне брзе контре, али је још увек губила са два гола разлике.

Синиша је покривао лијеву страну половине терена.

Иако никакве акције туда нису ишле, он је очито био у еуфоричном расположењу јер је добио прилику ДА БУДЕ у игри, на травнатом тепиху; развукао је осмјех од ува до ува, док му је отац махао са трибине.

У самој завршници Синишина екипа је опет постигла гол, дакле, губила је само са 4 : 3 !

Сада, са једним голом у минусу, смјешила им се прилика за евентуално изједначење у зауставном времену од 5 минута.

И заиста, досуђен је пенал за Синишин тим и дјечаци су стали да се погађају ко ће га извести.

Паде идеја да пуца Синиша, али уз велики ризик да изгубе утакмицу !?

На опште изненађење - Синиши је ипак дата лопта !

Сви су знали да је то била немогућа мисија, јер Синиша није ни умео правилно да шутира, а камо ли да погоди оквир гола и да превари голмана.

Ипак, кад је Синиша стао иза лопте, противнички голман је, схвативши да Синишина екипа свесно рескира пораз ради тог једног јединственог тренутка у Синишином животу, одлучио да се баци у погрешну страну како би лопта ипак ушла у мрежу.

Синиша је узео залет, замахнуо и ... траљаво закачио лопту, која је полако кренула ка супротној стативи.

Утакмица би у овом тренутку била практично ријешена, јер је лопта била спора и већина противничких играча би је могла сустићи.

Међутим, и они су се кретали сасвим лагано, па сви гледаоци повикаше:

"Синиша, Синиша, трчи за њом, Синиша, трчи, стигни је, стигни !!! Трчи, трчи, и ћушни је у мрежу !!!

Никада прије у свом животу Синиша није толико брзо трчао, успио је, на једвите јаде, да стигне до ње прије него што је завршила у гол-ауту. Дотетурао се и широм отворених очију, задихан, упитног погледа, застао да види шта ће даље.

Сви гракнуше: "Шутни је, шутни је у гол !!!

Ухвативши дах, Синиша је видно потресен, напрежући задње снаге, као у неком делиријуму, магновењу, некако умирио лопту, захватио је унутрашњом страном стопала и ... и сместио је у мрежу !!!

Мук, ... , а онда провала ... прасак - сви скочише:

"Синиша, Синиша, браво, Синиша !!!"

Зајапуреном и пренераженом Синиши прискочише сви саиграчи, грлећи га, љубећи га и славећи га као хероја који је спасао свој тим од пораза.

"Тог дана ...", окончавајући своју причу са дрхтајем у гласу потресени отац, док су му се сузе котрљале низ лице, "... дечаци обеју екипа донели су комадић праве љубави и хуманости у овај свет".

Синиша није преживео до сљедећег љета.

Умро је још исте зиме, никада не заборавивши да је био херој, да је због тога његов отац био пресрећан и памтећи како је свог малог хероја дочекала одушевљена мајка, грливши га плачући од среће!

Source: Причам ти причу.... али праву и лепу...

0 Коментара


Recommended Comments

Нема коментара за приказ.

Guest
Додај коментар...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

×
×
  • Креирај ново...