Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Лични Блогослов

  • entries
    114
  • comments
    74
  • прегледâ
    120013

Contributors to this blog

Љубав и аскеза – за једну онтолошку етику (III)

Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ

септембар - октобар/2011

Љубав и аскеза – за једну онтолошку етику (III)

„Заповест нову дајем вам: да љубите једни друге, као што и ја вас љубих, да и ви љубите једни друге.“ (Јн 13, 34)

„Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје.“ (Јн 15, 13)

Нема Православног хришћанства без љубави и подвига (=аскезе). Љубав и подвиг су крила која човека подижу Богу. Без једног од њих, хришћанин је сакат, неспособан да се одвоји од земље и прашине. Љубав и подвиг су рођаци. На почетку, подвиг порађа љубав, а касније, када се љубав роди она порађа подвиг. Како то?

Тешко је данашњем човеку да схвати шта је то љубав и шта значи љубити. Онако како схвата постојање (онтологију) и онако како постоји, тако човек схвата и љубав. А човек постоји и схвата постојање под бременом првородног греха. Тај први грех човеков јесте самољубље и страх од другог. Праотац Адам је одбацио Другог (=Бога), сакрио се од њега (Пост 3, 8) и учинио своје и постојање света самодовољним и самообјашњивим. Тако, желећи живот, човек је промашио циљ и изабрао смрт. У тој својој првородној заблуди, живећи тако што постепено умире, покушавајући да живот одбрани од смрти, порађао је и многе друге грехове. Први од њих је Каиново братоубиство. За њим и многи други греси, кроз читаву историју човечанства. Суштина сваког од њих је страх од другог, заштита властитог сопства, властите „хемије“. Други као Бог и други као човек, више нису извор нашег људског постојања. Они су постали наш пакао. Јер, они су сметња нашем сосптву, задовољству наше властите „хемије“. Уместо личности (=идентитет, постојање које извире из односа, из заједнице), људи су постали индивидуе. „Мислим, дакле постојим“ (Cogito, ergo sum) је та онтологија првородног греха. Уместо овог Декартовог „мислим“ можемо ставити било који други глагол и добићемо онтологију индивидуалности, онтологију ослушкивања властите „хемије“.

Таква саката онтологија, онтологија смрти, породила је сурогат љубави. Љубав је изједначена са самољубљем. Она се данас чак може и научно доказати као одређени биолошки процес и хемијска реакција у човековом организму. „Десила се хемија“, кажу „заљубљени“ људи. Љубав, заправо јесте труд да се изазове та пријатна хормонска реакција која радује властито сопство. Човеку се само чини да је таквој љубави циљ заједништво, имање другог крај себе. Други је ту само објекат који служи за подстицање „пријатне хемије“ у нама. Оног тренутка када то није кадар да учини, други постаје пакао од ког треба заштити властито сопство, властиту „хемију“. Зато су нашим „љубавима“ потребни „уговори“, правна средстава која нас штите једне од других, који нам помажу да останемо „своји“, у „заједници љубави“. И зато такве „заједнице љубави“ трају само дотле док не буде „угрожено“ индивидуално сопство, властита „радосна хемија“. То је логика „овога света“, логика адамовског греха. Таквој логици је незамислива љубав као слобода која иде и до границе крста, до границе страдања „за пријатеље своје“. Слобода која иде тако далеко, бесконачно, да се љуби свако ко је други, па и радикално други – као што је непријатељ. То је, свакако, лудост деци Адамовој, сапричасницима његовог промашаја. Крст, па и најмањи, јесте граница разлаза, јер угрожава сопство, властиту „радосну хемију“.

Зато је права, оригинална љубав, којој учи свето Православље подвиг. Љубити значи бити подвижник, аскета. Тој љубави, том правом начину постојања који је живот вечни, поучио је човечанство Нови Адам – Господ Исус Христос. Но, није лако попети се до те истине постојања, до те праве, оригиналне љубави. То је висока гора обожења. До такве љубави стиже се преко крста, преко подвига. Човек се рађа и бива светом око себе васпитаван оном адамовском самољубљу, сурогату љубави. Стога, правој се љубави ваља учити, вежбати све док се Други (=Бог) и други (=човек) од пакла и угрозитеља властитог постојања не преобразе у конституент без кога нема ни самог властитог постојања. Све док се индивидуа не преобрази у личност и док се постојање од „хемије“ не преобрази у постојање као заједницу. Зато је и пут ка правој љубави опет подвиг. На том путу ка свеврлини љубави, ваља се научити врлинама покајања, послушања, трпљења, праштања, смирења, кротости. Учити се треба свему овоме, ношен крилима молитве и поста, под благословом Мајке Цркве. Никако сам. Јер, смисао подвига и јесте да човека излечи од самоће, од самодовољности и да га уведе у право постојање, у заједницу са Богом и ближњима. Православни подвиг није платонистичко презрење тела. Ако пост човека не доведе до кротости и смирења, Свети Јован Златоусти са правом пита: „Зашто си тело мучио?“ Зар је тело лоше? Гле, па Син Божији узе наше тело да буде заувек његово. И не беше му тело наше гадно, већ га прослави уздижући га са десне стране славе Очеве. Зар нас неће у телима нашим и васкрснути у последњи Дан? Зар и Црква није Тело? Зар се не причешћујемо Телом и Крвљу Христовом? Зато, ако пост не порађа врлине, зашто мучимо тело? Не, никако хришћански подвиг није презрење тела. Он је пре васпитавање душе, поправљање човекове воље. Хришћански подвиг није затварање у себе самог, већ вежбање у иступању из себе, из своје самодовољности, своје „хемије“, свог самољубља. Пост је драгоцено средство у том вежбању, јер управо он „удара“ на ту онтологију индивидуалности, на онтологију „хемије“ коју хранимо кроз стомакоугађање. Пост није само умеће одрицања већ и умеће давања. Зато је пост неодвојив од милосрђа. Пост је неодвојив и од смирења, благости и кротости. Ниједна од ових врлина није видљива у индивидуи. За милосрђе, смирење, благост и кротост потребан је други човек наспрам нас, потребно је постојати као личност. Хришћанске врлине не виде се у подвижнику самом по себи. Његове врлине виде се у радости ближњег његовог. Све ово показује да је смисао хришћанске аскезе заједница, љубав према Богу и љубав према ближњем. На почетку, када се од роба, преко најамника преображава у сина, хришћанин се са муком вежба овим врлинама. То је онај пут где подвиг порађа љубав. Мукотрпан је то и дуг пут, где се човек учи имању и прихватању Бога и другог човека, учи се да постоји као личност. На почетку га за Бога и ближњег вежу страх и мука, као што роба држе бич и узде. Како напредује у свом подвигу, човек увиђа да му је корисно бити са Богом и људима, па као какав трговац, најамник почиње да добро добрим плаћа, да љуби ближње а мрзи само непријатеље своје. Но, када досегне до љубави, до слободе синовства, када почне да воли „без разлога“, када почне да воли зато што хоће а не зато што мора, онда се ствари окрећу у другом смеру. Подвиг престаје да буде горки лек, васпитање које води до љубави. Сада сама љубав порађа врлине које су некада биле степеници ка њој. Горки лекови који водише до оздрављења постају слатки и радосни плодови здравља. Покајање, послушање, трпљење, праштање, смирење, кротост постају живљење љубави, дела љубави. Врлине пређашњег подвига престају да буду саме по себи циљ, ономе ко је досегао љубав. Јер, љубав која је прави и потпуни циљ, сада порађа врлине. Онај ко њу не досегне, узалуд се трудио. Његови су подвизи само горки лекови који не доносе излечење. Само „звоно које јечи и кимвал који звечи“. Чак и да има „веру да горе премешта“. Чак и ако „ тело своје да да се сажеже“. Чак и ако „разда све своје имање“, „ако љубави нема ништа је“ (1 Кор 13, 1-3).

Љубав је мајка свакој врлини. До ње се долази подвигом, властитим трудом и благодаћу Божијом. Иако је она крај пута и смисао хришћанске аскезе, она није крај подвига. Сама љубав је подвиг. Подвиг над подвизима, божански подвиг. Јер, „љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди а радује се истини. Све сноси, све верује, свему се нада, све трпи. Љубав никада не престаје...“ (1 Кор 13, 4-8). Ако је љубав оваква, каквом је сведочи свети апостол Павле, онда волети значи волети човека као човека, без тражења мотивације за љубав у његовим особинама. Јер, они који траже мотивацију и оправдање своје љубави, имају љубав „цариника“ и „незнабожаца“ (Мт 5, 46-47). Такви су данашњи „морални елитисти“, савремени „цариници и фарисеји“. Они траже утемељење, оправдање своје љубави у категоријама добра и зла које је креирала њихова свест или какав лажебог кога су пројектовали. Њима нису битни људи, већ те њихове идеје добра и зла, њихови принципи. То је сурогат љубави који би сатро човека ради принципа. А хришћани нису позвани на сурогат љубави, већ на праву, оригиналну, божанску љубав. Зато је хришћански етос несводив на пуки, принципијелни морализам. Позив на праву љубав је позив на обожење, на светост: „Да будете синови Оца својега који је на небесима; јер он својим сунцем обасјава зле и добре; и даје дажд праведнима и неправеднима.“ (Мт 5, 45).

Љубав је, заправо, досезање истине нашег постојања. То је подвиг преображаја од адамовске онтологије индивидуалности до обожења и онтологије личности. Љубав је разбијање илузије „Cogito, ergo sum“ (=осећам себе, дакле постојим) и познање да је истина „Волим и вољен сам, дакле постојим“. „Љубав која не тражи своје“ је једина права љубав. То је љубав која се поистовећује са слободом. Раздвојити грех од грешника. Клонити се греха, а човека грешника волети по сваку цену, па и по цену властитог крста. Љубав која није спремна на крст није љубав. То је хришћански, јеванђеоски етос, хришћанска онтолошка етика.

Александар Милојков

Sign in to follow this  


0 Comments


Recommended Comments

Нема коментара за приказ.

Guest
Додај коментар...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

×
×
  • Create New...