Jump to content

Sandra

  • entries
    11
  • comments
    8
  • views
    1191

Sveti Vasilije moli Boga za nas

Sign in to follow this  
sandras

139 views

Kišno je zagrebačko jutro. Pomalo vjetrovito i hladno. Ustajem. Nakon dugo vremena u svijetu razrušenom potresom i posljedicama pandemije corona virusa ustajem sretna. Dišem punim plućima. Danas je Sveti Vasilije Ostroški uz kojeg je neizmjerno vezan moj život. U proteklih dvanaest godina kako sam pravoslavna učinilo mi se da ljudi u vjeri često teže čudu. Svi mi u svom životu očekujemo čudo kako bi nam hod po Zemlji bio što lakši. U mojem životu pod Ostrogom nije se dogodilo vidljivo čudo. Ne ono što se golim okom vidi. Nisam ozdravila od neke bolesti, nisam rodila dijete niti nisam našla ženika, ali se preobratio moj život. Čudesno. Ne znači to automatski da sam postala bolja osoba, možda tek svjesnija svojih mana i nedostataka. Pogrešaka i grijehova jer nema čovjeka koji male ili veće grijehe ne čini. Odrasla sam u Zagrebu u mješovitoj katoličko pravoslavnoj obitelji i moj jedini doticaj sa pravoslavljem je vezan uz moju baku Stanu s majčine strane i odlaske u njeno slavonsko selo gdje su baka i deda iz Bosne došli zbog lakšeg života na ravnici, a opet su taj život u ovom nesretnom ratu morali napustiti.  Baka je bila iskrena pobožna bosanska seljanka u čijoj kući se uvijek osjećao miris tamjana i upravo taj miris je neka moja zvijezda vodilja kroz život. I danas kad zapalim tamjan u kući, moja duša ozdravljuje od svih bolesti ovog svijeta. Nosi mi mir i sjećanje na baku i molitvu. Vodila me i u kapelicu posvećenu Bogorodici koja je bila nasuprot bakinog dvorišta u kojem je raslo čarobno cvijeće u starim polupanim loncima. I sama poželim zasaditi cvijeće baš u takve lonce. Da me sjećaju na baku, djetinjstvo i miris tamjana. Bila sam u mojoj 33. godini kad me je tetka Novosađanka uputila pod Ostrog. Zaista ništa nisam znala, ali neopisiva sila me je vukla put Crne Gore. Tako sam i krenula jedne nedjelje autobusom iz Zagreba za Podgoricu. Sjećam se da je autobus stao negdje u Lici i da sam se javila mami da joj kažem da je sve ok i da ne brine, a u busu sam bila jedini putnik koji je krenuo na taj put, i dva Crnogorca. Padala je noć i nimalo se nisam osjećala ugodno. U Zadru su počeli ulaziti i drugi putnici i tako je bilo sve više putnika kako smo išli prema Jugu. Nakon dugog putovanja stigla sam u Podgoricu i uzela taxi koji je i sutradan došao po mene pod Ostrog, vratio me u Podgoricu gdje sam obišla i manastir Dajbabe i odakle sam se vratila kući. Sada nakon 12 godina od tog prvog odlaska na Ostrog često mi se čini da nisam ni bila svjesna svog prisustva u manastiru i kod Sveca. Nekako se desilo da je bio ponedjeljak i da nije bilo puno ljudi i monah koji je bio uz kivot Svetog Vasilija Ostroškog puno mi je pažnje posvetio i meni se danas čini da sam provela nekoliko sati na klupici u priprati ispred same Crkvice gdje su Mošti. Tako nešto čovjek može doživjeti možda samo jednom za života. Naravno, nisam bila svjesna tog blagoslova tada jer ništa nisam ni znala. Samo sam osjećala mir i sreću. Tu istu sreću osjećam i danas u ovo teško doba, kao da je Svetac ovdje pored mene. Moguće i jeste. Crna Gora me osvajala svojom ljepotom. Kamen, planine i najljepše cvijeće koje raste upravo iz tog kamena. Tražila sam svaku priliku da putujem za Crnu Goru i bila sam do sada jedanaest puta. Za to vrijeme i novac koje sam potrošila na putovanja u Crnu Goru, mogla sam obići puno svijeta, ali moje srce je letjelo na Jug u zemlju kamena i cvijeća, manastira i Svetitelja. Ubrzo po prvom odlasku, a to je bio kraj maja 2008. godine odlučila sam preći na pravoslavlje i ponovo sam otišla za Crnu Goru uoči praznika Svete Anastasije Srpske u manastir Kom na Skadarskom jezeru gdje sam i krštena i dobila ime po ruskoj carici Aleksandri, a sve po želji moje kume Ruskinje. Moje krštenje je zaista bilo čudesno lijepo. Dugo sam nosila blagodat koju sam tada primila, potpuno nesvjesna iste. Moj život se pomalo preobražavao i još uvijek se preobražava i nadam se da će tako biti do kraja života. Da ću se ispravljati i opravdati blagodat koju sam tada dobila. U svakom trenutku svog života kad naiđu nevolje, a nevolje nailaze u životima svih nas okrećem se Svetitelju iz ostroške pećine. Tako je bilo i te godine po krštenju u jesen kad se razboljela moja kćer na početku prvog razreda osnovne škole. Krvne pretrage su bile jako loše i u bolnici su mi rekli da moramo čekati da vidimo kako će se bolest razvijati. Dijete nije moglo stajati na nogama. Jetrene probe su bile iznimno loše i mene je obuzimao očaj majke. Odlučila sam čitati Akatist Vasiliju Ostroškom i pozvala sam pravoslavnog sveštenika da osvešta kuću i bunar sa kojeg pijemo vodu. Sama sebi sam rekla, Gospod dao, Gospod uzeo, tako ćeš to nositi i prihvatiti i nakon te molitve nalazi moje kćeri su se vratili u normalu i ona je pomalo mogla stajati  na nogama, a meni je ostalo da nikada to ne zaboravim. Jednom prilikom osjetila sam želju da se Zavjetujem Svetitelju i pala mi je na pamet čudesna zamisao da tih dana oko praznika Svetog Vasilija Ostroškog pečem kolače koje razdijelim ljudima s velikom ljubavlju. Ove godine prvi puta nisam mogla nositi kolače u Crkvu, ali nekako drugačije sam osmislila ispuniti zavjet da prinesem dio sebe drugom čovjeku, onom u potrebi. Unatoč promijenjenom i ograničenom stilu života uslijed corone koja je sastavni dio života svih nas, ovih dana pravila sam razne kolače za moje ukućane s nekom posebnom radošću i srećom. Kuća je odisala ljubavlju ostroškog Svtitelja. Tako sam i jutros ustala radosna, obukla svoju najdražu haljinu i otišla na Liturgiju u hram Svetog Save na Svetom Duhu. Bilo nas je u Crkvi...uvijek volim sresti svoju braću i sestre iz naše zagrebačke Crkve, oni su mi kao najbliži rod i naši zagrebački hramovi su moj dom, a nekako čudesno na kraju moje današnje priče prije odlaska kući Sveti Vasilije me počastio kolačem od jagoda i borovnice izrađen ljubavlju jedne naše zagrebačke sestre. Zato, Vasilije Sveti pohvalo monaha...moli Boga za sve nas koji te trebamo i volimo!

20200512_121147.jpg

20200512_121509.jpg

20200512_121549.jpg

20200512_121521.jpg

20200512_105852.jpg

20200512_105942.jpg

Sign in to follow this  


0 Comments


Recommended Comments

There are no comments to display.

Guest
Add a comment...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...