Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
  • entries
    38
  • коментара
    3
  • прегледâ
    4487

Немири (Свима сам био све)

Sign in to follow this  
.............

549 прегледâ

Био је будан кад је звонио аларм на мобилном. 
Ана је обавила свој јутарњи ритуал читања вести по друштвеним мрежама, а потом отишла по хлеб у пекару. Вратила се са лошим вестима. Саво је изненада погинуо у саобраћајној несрећи. Млад човек, изгубио је живот два месеца након што је добио сина. Заједно су ишли по бадњак. Отац му долази у цркву. Ненад се у први мах растужи. А потом се осети збуњено. Није знао шта да мисли о својим сукобљеним осећањима. С једне стране, сматрао је да би било боље да зову свештеника да опоје покојника, да оде уз молитву. С друге стране, негде потмуло и сасвим нејасно, осећао је благи страх. Живела је у њему нека противречна жеља, да тамо не оде, да не поје док сахрањују младог човека и многи горко плачу. Верује он у живот после смрти, верују и многи други, али потребно је велико искуство да би се ублажио тако велик бол и да би се контролисала силина својих осећања. Још је већи страх имао од беседе на таквој сахрани. А највише се плашио ако га покојникови најближи питају: „зашто”. Оно што ће рећи или неће рећи може променити њихов поглед на Бога, живот, Цркву, на све.
Телефон је звонио, а он је скоро немоћно подигао слушалицу.
Наредни дан је био ветровит, сув. Чинило му се да нема никога на улицама. Зар су сви отишли на сахрану?  Кад је паркирао ауто, осетио је као да му нешто стаје на груди. Прекрстио се и помолио тихо: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног.”
Кад су угледали свештеника, многи почеше горко да плачу. Млада удовица, Сандра, зарида и загрли мртвачки сандук. Малу капелу испуни грцање и плач. Људи скоро увек тако реагују. Као да је долазак свештеника наступање мрачног отрежњења: твој вољени је мртав. Као да је свештеник онај који одводи драгу особу. Као да је анђео који удаљује душе и закопава тела. А он  предводи молитву. Требало би већ и самом појавом да теши и подсећа: постоји Бог, постоји вечни живот. Није твој вољени нестао, преселио се. Али многи свештеника доживљавају као да је службеник који чини да се нечији леш достојанствено и по обичају затрпа. И он их не криви. Крхки смо, ми, људи. Туга нас додатно ломи и гњечи.
Некад пожели, иако је парохија мала, да има помоћника. Помоћник му је најпотребнији на сахрани, да с њим поје стихире, или одговара на јектеније. Свештеник мора остати прибран, срце мора отпевати све, до последњег „вјечнаја памјат”, без горчине и велике туге у гласу. Треба за то снаге. Нарочито ако си, као сад, добро познавао умрлог. Саво се исповедио само њему и, како је рекао, први пут у животу, јер се посвађао с братом. Ненад је посредовао да се помире и није знао да  ли је успео у томе. Али брат је био ту.
Ветар је дувао и гасио свеће, а људи су покушавали да их наново упале. Па би држали длан тик уз пламен, не марећи ни ако се опеку. За њих, у тим тренуцима, у пламену је на неки начин било њихово сећање, молитва, њихов поздрав и пољубац покојноме. Желе да тај пламен гори.
„Плачем и ридам када помислим на смрт и видим у гробовима нашу, по слици Божијој саздану, лепоту где лежи без облика, без славе, без изгледа. О чуда! Каква се то тајна догоди са нама, како се предадосмо трулежи? Како се присајединисмо смрти?...”
Певао је и гледао уоквирену фотографију снажног, насмејаног младића. Имао је младеж испод ока, на меснатом образу. Обрве су му биле танке, нос мален, вилица широка. Личио је на оца. На фотографији се чинило као да гледа ка горе.
Замолили су Ненада да каже коју пригодну реч. У таквим околностима није пуно речит. Имао је неки основни шаблон за беседе на сахрани. Томе би придодао своје лично искуство са покојником, као што је и сад учинио. Осмислио је другачији завршетак али није успевао да га се сети.  
„... и убеђен сам да ће његова Сандра... сину приповедати ко му је и какав био отац.” Скоро сви су бризнули у плач. Погледао је фотографију. „...са тугом што није тренутно уз њих, али... али...”
Празнина. Не зна како да настави. То је трајало неколико тренутака али њему се чинило као да пролазе минути. Глас му је задрхтао.
„Људи као Саво, у ствари, живе вечно. И ја сам убеђен да ће бити уз вас као анђео чувар. Вечно ћемо га се сећати и нека му Бог душу прости.”
„Бог да му душу прости.”, прекрстише се сви, а неки промрмљаше и „Слава му”.
Нарочито је потресан последњи целив. А за њим и полагање у раку. Ту се види сва окрутност смрти. Особу без које до јуче ниси могао да замислиш живот затрпавају у дубоку рупу. Или бар њено тело. И знаш да од сад мораш овде да осмислиш живот без ње. Јер би то и та особа волела.
После сахране, кратко је седео на даћи. Није могао да једе. Ожалошћени отац му је пришао и питао да реше око плаћања. Део посла који Ненад у овим околностима уопште не воли али је неопходан. Рекао му је да ће решити касније, није ништа хитно.
„Требао си се спремити, добро је што о томе размишљаш, али на крају свега твоје речи нису заиста толико битне.”, рекао му је те вечери отац Коста. Ненад се снебивао што је одржао тако отужну беседу на сахрани. „Грешка многих младих свештеника је што мисле да их је сâм Бог послао да спасу свет... Или у твом случају, село Трновито.”
Стари прота је сркнуо гуљај вина.
„Зар нас није Бог послао?”, упита Ненад.
„Као што је послао и оног доктора, и оног механичара, и оног таксисту, и ону чистачицу... Сви смо ми послати у свет и боримо се, по својим даровима.”
Ненад се загледао у стару, избледелу фотографију на зиду протине дневне собе. На њој су били ликови свршених богослова, од којих су многи касније постали истакнути свештеници или владике. Многи су и покојни.
„Не мислиш ли, оче, да је наш дар мало другачији?”
„Другачији, то сасвим сигурно јесте. Али ако мислиш да је бољи, ту се сигурно вараш.”, говорио је прота. „Имаш огромну одговорност, Ненаде. Али мораш разлучити шта од тога носиш ти, по Божијем дару, а шта ће Бог решити. И шта други човек мора сâм са собом и Богом да изнесе до краја.”
„Колико младих људи си сахранио?”упита га Ненад. Прота облиза усне, подбочи се на сто и загледа се свом пријатељу у очи.
„Исувише. Један млад човек је сувише. А сахранио сам ћерку од три године. Знаш то.”
„Знам... Знам.  И како си пребродио?”
„Ко каже да јесам? Само сам прихватио и наставио да живим.”
Кад се вратио кући, већ је почело да се смркава. Деца су гледала цртаће, а Ана је плела бројанице. Софија дотрча и баци му се у загрљај. Причала је нешто своје, дечије, сувише гласно и одушевљено.
„Здраво.”, поздрави га жена. „Задржао си се.”
„Свратио сам до Косте по ону књигу. Јеси ли нахранила пилиће?”
„После ћу, дођи, одмори мало.”
Звонио му је телефон док је са Софијом хранио пилиће. Марта је желела да се исповеди. Опет.
„Зашто опет облачиш мантију, сад си је скинуо?”, питала је Ана.
„Брзо ћу. Јуродива Марта.”
„Ти си луђи од ње. Нека нађе неког мужа да се њему јада!”
„Да, као ти.”
„Не вуци ме за језик и немој дуго, печем палачинке.”
 
наставак приче прочитајте на овом линку
Sign in to follow this  


0 Коментара


Recommended Comments

Нема коментара за приказ.

Guest
Додај коментар...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

×
×
  • Креирај ново...