Jump to content
Sign in to follow this  
  • entries
    29
  • comments
    3
  • прегледâ
    3844

Мотивациони говорник (Свима сам био све 2)

Sign in to follow this  
.............

417 views

ГЛАВА ДРУГА
 
МОТИВАЦИОНИ ГОВОРНИК
 
1
 
Кад су тек дошли, двориште је било запуштено. Није било покошено, ружила га је давно срушена шупица и нечије старе тракторске гуме прислоњене на комшијски зид... Киша је обилно падала, па није било прилике да се тај неред боље осмотри.
Из олука поред амфор улаза вода је сипила по дворишту и стварала огромну локву. Ана је ћутала је и стискала децу уз себе, као да их штити од нереда, не склањајући ни кишобран.
„Не треба ти кишобран. Мислим да те он неће заштити ако се кров сруши.”
Зажалио је чим је то изговорио. Да се погледом убијало, био би разнет у парчиће.
„Теби је то смешно, Ненаде? Теби је то...”
„Мислио сам да се нашалим мало, ниј...”
„Деца ће нам овде живети, 'оћеш да их убије ова кућа? Прљавштина и...”
Тад је угледала распаднуте остатке угинулог голуба које је киша избацила из олука.
images.jpg
Кад су ушли у кућу, у улазу су видели стари линолеум који је прекривао под, столић и прљаву шкрињу која је служила да се у њу ставља огрев. Ненад отвори следећа врата и упали светло. Дневни боравак је нејако  осветљавала само једна сијалица од мало вати са старинског лустера. Просторија је имала необично висок плафон са флекама влаге и буђи у ћошку. Стари регал је заузимао целу једну страну просторије, а на средини је стајала једна столица. У углу солидно очувана каљева пећ.
„Паркет је добар... Недавно мењан, рекао бих.”, рече Ненад и лупну неколико пута ногом о патос. Ана је изгледала уплашено, као да гледа хорор филм. Кухиња је била пуна флека од уља и хране по зиду. Прота им је оставио све кухињске елементе али Ненаду је било јасно као дан да они морају да се замене. Можда оставе сто и четири столице. И шпорет. Шпорет би био велики трошак. Спаваће собе су биле у незнатно бољем стању. Али једна је имала бродски под. Док би ходали, по звуку се чинило да је испод дасака празнина. Свуда их је пратила влага у ваздуху и мемљив мирис устајале куће. Свака просторија је имала велике, двокрилне прозоре који нису савршено дихтовали. Остављене су и све завесе, неке су и пожутеле од старине.
„Имаш ли кључ од ове просторије? Закључано је.”, упита Ана.
„Прота је замолио да сачекамо док не преузме и те ствари.”, рече Ненад.
„И ми не можемо у ту собу? Заиста? Па шта је унутра?”
Ненад је ћутао.
„Чак ни не знаш шта је унутра?”
„Неке ствари, шта може да буде?”
„Извор заразе, ето шта може да буде, Ненаде, слојеви прљавштине, накот пацова, породица  пасâ луталица!”
„Сигурно су неке књиге.”
„Где је наш камион?”
„Сад ће доћи.”
„Немамо скоро ништа ствари овде, рекао си да су ти људи поуздани!”
„Да, то су добри људи, и јефтини, нис...”
„Мене не занима да ли су добри, занима ме да ли ће ми доставити ствари.”
„Нисам хтео да те оптерећујем, јавили су да имају малих потешкоћа у путу.”
„Камион је цркао, зар не?”
„Хоћеш ли престати да будеш тако негативна?”, Ненад се наљутио.
„Само сам реална, познајем те, нашао си неке добре људе, неке модерне Пају и Јарета да им помогнеш, и њима је цркао камион!”
„Не, само су... залутали.”
Ана је дубоко уздахнула.
„Ненаде, ја сам...”, процеди кроз зубе, а затим се продера: „Дејане, не!! Остави ту четку за ципеле! Не дирај сестру са тим!”, и потрча ка деци.
„Чешља ми косу...”, бранила га је Софија.
 
2
 
Како се Литургија на Благовести завршила, тако је и сунце грануло. Док је Софија халапљиво јела нафору, отац јој је показивао дугу у даљини, али она је није видела. Показао је и Ани, али ни она је није видела. На крају је и сâм посумњао да ли је то уопште била дуга.
 
Породица Јокић се још није сасвим ни распаковала и сместила, а у селу је само једна кафана повремено спремала храну, чини се, сумњивог квалитета, те је млади парох предложио намеснику и старом проти да их одведе на ручак у оближњи град.
„Биће приликâ, мали, биће приликâ, журим.”, говорио је намесник док је седао у ауто. „Ето, ако прота жели.”
Прота је промумљао неки неупечатљив изговор, сео у свог форда и отишао. Ненаду је било нејасно и тужно сазнање да је тек тако отишао, после пет година службовања у селу. У храму се званично поздравио са оних неколико парохијана. Поздравио се, као са неким колегама, а не својим пријатељима, својом црквом. Отишао, тек тако, као да не завршава тридесет пет година службовања.
„Добро је да нису хтели на ручак.”, причала је попадија док је прала прозор.
„Ко зна колико ће нам пара требати да ово доведемо у ред. И ко зна колико ћеш ти овде моћи зарадити новца. То ни анђели на небу не знају, зна само Отац Небески.”
„По твојој реакцији, чини ми се да и ти знаш.”
„Не морам бити пророк Илија, па да видим да овде 'леба нема.”, рече Ана и поче жустрије да пере прозор.
Ненад је цупкао сина на коленима док је он занимао зубе јабуком.
„Остави то, недеља је.”, рече жени.
„Дејан је јуче мрљао по овом прозору и руке су му постале жуте. Не знам од чега, не знам ни зашто. Ако ме Бог убије јер не желим да ми се дете разболи, онда...”, она баци крпу у лавор пун пенушаве воде. „А неће ни тебе убити ако најзад распакујеш оне своје књижурине, немам куда да прођем.”
Ненад одгризе мало јабуке и врати је сину у руке.
„Немој да жениш девојку која има босанске крви...”, рече му тихо. Дечак се радовао оцу.
 
2
 
 
„Да знате, попе, како се само брзо пренела вест о томе како је село добило новог проту.”, прича Раша, нови комшија. „Чисто живнуло село, сви радознали да виде или шта сазнају о попу.”
„Баш лепо. A ето нико од њих није дошао у цркву, па бар због чаршијских прича.”, вели отац Ненад.
„А ето. Чудо!”, слеже Раша раменима.
„Велико чудо. Могао бих Синод зовнути да размотри. Сипај, Рашо, ракије, немој да те нудим.”
„Сад ово већ личи на нешто, зар не?”, упита Раша домаћицу која је између циглица у горњем дворишту  шпаклом вадила  траву. Лепи, сунчани дани су се смењивали од Благовести. Ана се захвали на помоћи, обриса ознојено чело и настави да чепрка.
 
Раскрчивали су запуштено двориште парохијског дома. Прота Милан је био удовац, живео је сâм. У доњем дворишту је држао кокошке и ништа га више није занимало. Требало је сасећи самоникло грмље, ишчупати два трула стабла крушке. Требало је решити се срушене шупице: из брдашцета земљане грађе, черпића, растао је коров и дивља трава. Мала тракторска приколица је до мрака други пут била напуњена. Раша је хтео да узме новац само за потрошено гориво, али домаћин је инсистирао да мимо тога узме бар још једну црвену новчаницу. Његова помоћ и добродушност му је у тако тешкој ситуацији веома добро дошла. Раша је добар човек, закључио је Ненад, али и поуздан, ето, пошаље Бог некога у невољи.
 
3
 
„Шта радиш, зашто не спаваш?”, Ана се усправила у кревету. Назирала је мрачну силуету свог мужа како седи на столици и гледа кроз прозор. „Колико сати има?”, шаптала је.
„Не знам. Два, три.”, у рукама му је била бројаница. Нервозно је превртао по чворићима.
„Дођи, лези.”
Он седе на ивицу кревета и упита кроз уздах:
„Да ли је ово све грешка?”
„Овде смо тек пет дана, о чему ти причаш? Видећемо све...”
„Да, али шта ако сам погрешио? Ако не успем... Морам да се постарам за вас троје.”
„Ти си блесав, драги мој мужу.”, рече она благо. „Убедио си себе да ћеш горе да помераш својом вером, а онда видиш да је тешко и срушену шупу померити.”
Ненад се насмеши, а Ана рашири руке и позва га у загрљај.
„Бринем и ја.”, шапутала је док су лежали. „Нормално је да бринеш, немој само да се паралишеш. Ти си ми рекао да Бог помаже борцима. Борићемо се. Па ће бити све у реду, овако или онако. Само немој толико да кукаш.”
„Ја кукам? Ти не престајеш од кад смо стигли!”
„Не кукам, само мотивишем. Да ти није мене, све ово би прихватио као неки крст и  можда чак био и задовољан.”
Ненад се збунио.
„То је лоше?”, упита.
„ Да, јесте, јер можеш пуно више и боље. Ми можемо више и боље. Скромност је лоша ствар кад води у... знаш. Како се зове кад не радиш ништа?”
„То у овој породици не постоји, не постоји реч за то.”, рече Ненад.
 „Тако да ја не кукам, ја те мотивишем. Ја сам твој гласић који ти говори да учиниш нешто...”
Он хтеде рећи да је она све, само не гласић¸али прећута.
„Да ти није мене, још би књиге стајале у кутијама, земљурина у дворишту, а ти би се само играо са сином или тражио дуге по небу.”, рече Ана.
„Баш ти хвала, сад се боље осећам.”
Ана се насмеја и пољуби га у образ.
„Де, де. Знамо обоје да би тако некако било. И мислим да знаш какав је мој савет на твоју бригу.”
„Да урадим нешто?”
„Тако је. Уради нешто. Увек је боље радити нешто, него ломити главу бригама.”
„У праву си... Ти би била добар свештеник.”
„Мислиш?”
„Забога, не.”
 
 
Прво поглавље романа прочитајте овде.
Аутора пратите овде.
 
Већ сам напоменуо да жељно ишчекујем да прочитам или чујем ваше занимљиве анегдоте о свештеницима или које су доживели свештеници. Сматрам да би то била занимљива збирка (јасно је да треба да избегавамо приче које нису за јавност, свакако). Неки од вас су ми већ помогли, остали нека одвоје времена да испричају своју причу, а ја ћу је већ накалупити на ово дело.
 
Имајте на уму да ово није неко капитално дело, већ занимљив запис о фиктивном (или стварном?) оцу Ненаду. Поучна разонода.
 
Надам се да ћете уживати и слободно саветовати и критиковати
Sign in to follow this  


0 Comments


Recommended Comments

Нема коментара за приказ.

Guest
Додај коментар...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...