Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Зов прошлости

Sign in to follow this  
.............

218 views

 

 

Знаш ли како сам тада лепо живео? Није било шефића да ти дишу за врат, био само један политичар на телевизији. Од своје плате сам могао да решим рачуне и целу породицу да одведем петнаест дана на летовање. А сада? Погледај ме сада. Без посла десет година, проблеми са срцем... Жена ми матора, болесна, деца отишла. Пијем најгору ракију у селу, завијам дуван у папир, као да је инфлација. А некад... Некад се живело, моји момци, некад се живело...“

Давору је увек непријатно кад његов ујак  започне свој монолог о прошлости. Није ни свестан да му се момци смеју иза леђа. А као за баксуз, ујка Раде увек посети своју стару кућу кад Давор организује неко дружење или пијанку.

„А девојке, јел' било девојака у то време?“, тобож озбиљно пита Пеца.

„У нашем друштву је увек било девојака, а не овако... Шта је ово, кад год вас видим, све момци, где су вам цуре? Боже мој, како је било лепо бити момак у оно време... Сећам се, кренем возом за Трст по фармерке... А у купеу  две девојке, Словенке...“

И наставља Раде своју причу, испијајући чашице ракије и пушећи цигарете којим га нуде момци. Сећао би се разних детаља, рецимо,  како је тад набавио плочу Дип Парпла, или како је девојка из Љубљане имала белег тик испод доње усне и како су јој груди биле меке, а нагласак смешан. Сетио се и да је носила хипи симбол мира обешен око врата и уживао је у тим сећањима, загледајући  насмешеним очима некуд горе, као да сећања тамо бораве.

„Како се звала?“, упита неко.

Раде облиза усне и намршти се.

„Да ли ... Аника? Не... Није...“ 

И тад схвати да се не сећа ни како је изгледала.  Не сећа се чак ни како се прича завршила. Зашто ју је онда и започео? Одмах затим замоли за још једну цигарету и препусти причу момцима. 

Они су тако млади, тако лепи и снажни. Очи им нису уморне, кожа им није груба, покрети су им лагани, неоптерећени костобољом. Осмеси су им широки, из уста им се осећа мирис  жваке и алкохола, а не трулеж зуба. Они би толико тога могли, само кад би знали, кад би заиста живели и уживали.

Раде је чуо да неко планира да ради на хрватском приморју, те се похвали како је и он као младић тамо радио једно лето. Целу плату је потрошио за три ноћи, док је частио госте ресторана на сплитској риви. 

„Биће да и данас то препричавају браћа Хрвати... Има ли педесет година од тада?“, упита Пеца подругљиво.

 Ајд не лупетај, па... то је... па... има неких тридесет  година... “

„Само?“

„Чек.. То је било пре него што сам упознао Јовану... Знам! Седамдесет пете... значи...“ 

„Па педесет година!“

Прснуше сви у смех. Само је Давор пришао ујаку, сео пред њега и  потапшао га по рамену.

„Ујко, ти рече да имаш ону утакмицу да гледаш?“, рече добронамерно.

„Коју... ко...?“

И  тад Раде схвати. Нису се смејали са њим, смејали су се њему. Мислио је за себе да је кул ујак који разуме младалачки живот и шалу. А у ствари су га сматрали смор маторцем који прича о праисторији. Можда су га сматрали и алкохоличарем. Можда је то заиста и био.

„Момци, идем да гледам Бајерн... лепо се проведите вечерас...“, Раде устаде и попи ракију на екс. Цигару није угасио, пријала му је цигарета са филтером. Испушиће је на путу до куће.

„Седи, Ракс, попиј још коју ракију!“, добаци један момак.

„Доста ми је... Нађите неке цуре вечерас...!“

„Да нађемо и за тебе?“

Али Раде је већ изашао. Сијалица на ходнику је осветљавала трошну кућу. У доњем дворишту стајао је срушен чардак. Сестру није брига, а он нема пара. Њихова породична кућа ће ускоро пропасти. Пијанке младог Давора су једина и последња сврха ове куће.

Ту је провео детињство. Ту се свађао са строгим оцем, Бог да му душу упокоји. Тек кад је и сâм постао отац, Раде је схватио на које муке је бацао родитеље. У тој кући су свирали хармоникаши кад се он женио и кад му се сестра удавала. Ту је отац скончао и мати проводила дане, жалећи се и јадикујући због усамљености. Иако ју је сваки дан посећивао. Ето, ту где стоји овај шут од срушене пушнице, ту је некад била најлепша ружа коју памти. Ружа коју је његова мајка годинама неговала и даривала комшијама.

 Раније је помишљао да сестрић можда доводи девојке у стару породичну кућу али у то више не верује. Кућа је у лошем стању, а ове нове генерације само желе да се што пре напију и забораве живот. Тешко им је да нађу девојку која би тежак живот делила са њима.

Пред кућом непокошен прелаз.

 Кад и зашто је изгубио вољу? Да је у питању старост, срце? Разочарење?

Коса  му је неошишана, брада необријана и бела. Обучен је у дроњаву тренерку и дукс поцепан на неколико места 

Зашто је обуо папуче? Лето се завршило. Стопала су му хладна.

Светлост бандера једва осветљава тротоар. Кад је био млад није ни било тротоара. Само земљан, утабан пут. Кад падне киша – блато. Па опет је са великом пажњом гланцао ципеле и облачио звонцарице. У омладинском дому је играо, скоро без престанка. Био је тридесет година млађи и тридесет кила мршавији.

Његова жена је била лепотица. Имала је тај враголаст поглед и благо раздвојене секутиће. Носила је хаљину са предивним, дубоким изрезом и неку јефтину наруквицу. И ништа више. Кад ју је упознао, играла је боса уз песму „Бијелог дугмета“. 

„Дуг је пут, удрите коњи моји...“  

А она плеше, сама, прелепа и дивља, као да је нико не гледа. Глас јој је био баршунаст, а нокти, иако кратки, лакирани у црвено. 

Таква је била кад ју је упознао.

А сада га дозива промуклим гласом из постеље. 

„Можеш ли ми додати воде?“

Сасвим је седа. Боре су јој тако дубоке, а око очију су јој кесе подочњака. Своје секутиће заменила је вештачком вилицом која стоји на столу поред ње. До врата је прекривена  дебелим ћебетом али Раде зна шта се испод ћебета налази. Уморно, кошчато тело окружено млитавим месом. Ни трага од некадашње бутине коју је љубио, ни трага од разиграних ногу. Само умор, болест и старачке пеге.

На телевизији је био неки амерички филм који је гледала. Само једна сијалица на лустеру је радила. Било је загушљиво. Смрдела је влага, дим цигарете и мирис пржене масти који не напушта зидове старих кућа.

Раде је пустио да воде отече. Ипак је била сасвим бела.

Кад јој је пружио чашу, она се усправи, мало отпи, па узе вештачку вилицу са стола и убаци је у чашу .

Раде се намршти и седе.  На телевизији је била нека напета сцена јурњаве колима. Чинило се да се филм ближи крају.

"Сандра је звала.“, рече жена промукло. „Маја је добила јединицу из математике и није им рекла. Сандра прави велику пометњу око тога. Рекла сам јој да се опусти, све је то за децу.“

После пар тренутака, жена се опет усправи и осврну се ка њему.

 „Не знам зашто се Петар не јавља никако. Хоћеш ли га, молим те, ти назвати? Да не испадне да ја сваки пут зовем?“

Причала је веома споро.

„Не зове – не зове. Зна се ко је млађи!“

„Дете ти је..." 

„Дете има тридесет пет година... Какво дете, Јована? Знаш ли ти колико смо ми стари?“

Жена уздахну, па опет положи главу у јастук. 

„Требало би лек да попијем.“, рече. 

Раде устаде, приђе старом регалу и отвори фиоку. Тамо је била пластична кутијица са двадесет једном преградом. И свуда су биле таблетице. Седам дана, три пута дневно.

Пустио је воду да тече. Али она је свакако била бела.

Дао је жени таблете.

„Сачекај док се вода мало смири... Сад је мутна...“ 

„Раде... Неће се смирити... Просто је мутна...“ 

Стављала је у уста таблету за таблетом и тешко гутала воду. 

„А што мораш тако да гуташ воду?!“, он повика. 

Јована га погледа зачуђено. 

„Ка... како?“

„Сувише гласно! Некад мислим да то намерно радиш! Гут- гут- гут...“, имитирао је звук гутања. „Зашто? Звучиш као стара баба!“

Јована одговори својим гласом, толико промуклим да је звучало као да је боли док прича:

„Али ја јесам стара баба...“

„Па то ли је!?“, он лупи длановима о бутине. „Сад ћеш да се сажаљеваш! Сад ћеш да плачеш над својом судбином! Сад ћеш сваку своју причу да почињеш својим унуцима и тиме какве су им оцене и тиме каква им је пробава и колико су пута данас срали! Јер си баба и умрла би ако те твоја ћерка или син не назову и ти никакав живот немаш мимо њих! Је ли тако, стара, болесна бабо!?“ 

Јовани засусише очи. 

„Зар ти не волиш своју унучад?“

„Волим их, али не живим кроз њих! А шта је, сада ћеш и да плачеш, јер то бабе раде!“, рече Раде, окрену се и пође. Али Јована повика силно:

„Не!“ , стргну са себе дебело ћебе, спусти једну ногу на под, а потом полако, немоћно, поче да устаје. „Ти си деда! Ти си стар! Ниси више ни млад, ни луд! Ти више не можеш колико си могао! Не можеш да играш, ни толико да радиш, ни толико да планираш и сањаш! То не значи да мање вредиш! То не значи да не можеш да се радујеш животу и да видиш лепоту у њему!“

„Какву  лепоту!?“, урликну Раде. „Какву лепоту!“, подиже у бесу сто и преврну га. Распуче се чаша. „Шта је преостало? Немам снагу! Немам лепоту...  немам здравље! Немам ништа! Примам социјалну помоћ, једем смеће, не могу да... не могу да  теби пружим нормалну здравствену негу!“

Он заплака.

„Није до тебе...“ 

„Ништа није до човека кад је стар... Да сам другачије живео док сам био млад... Да сам се негде друго запослио, не бих рано остао незапослен... Не бих се одао пићу... Не би ме син замрзео... А сада и ти умиреш... “

 Раде клекну и загрли жену око стомака. Повика из свег грла и заплака се.

„А ја не могу ништа да урадим!“

*****

 

„Некада давно, ја сам теби грејао ноге, сећаш ли се?“, шапутао је Раде у кревету. 

„Наравно.“

„А сад нико ником не може ноге угрејати.“

Засмејаше се. Раде јој се загледа у очи. 

„И даље имаш поглед у који сам се заљубио.“ 

„Романтика!“, засмеја се Јована. „Боже, дуго нисмо једно другом рекли нешто романтично... Све би звучало глупо и наивно... Ваљда је то тако кад проживиш пакао с неким...“

„Ипак... изузимајући неке ствари... Био је то леп пакао, није ли?“

„Јесте... Људи сањају о рају кад се венчају... Ни не знају да су само одабрали сапутника за муку. Неког да те насмеје и помогне кад....  Ма, ш-шта радиш!?“

Раде се завукао под ћебе и пољубио је у бутину.

 
 

****

 

Телефон звони. 

 „Хало? Здраво, сине...“, Јована се полако усправи. Чује се нека музика из спаваће собе. „Ма ниси  ме пробудио... Ево баш сад доручкујемо... Да... А добро, увек исто... Није лоше. Добро је и тата. Како сте ми ви? ... Ма нисам зубе ствавила, па другачије звучим... Наравно, не мораш се уопште најављивати! Ово је увек твој дом! ... Да... да... е, баш ми је драго. Ајде, видећу ја да замесим колач са вишњама за Маријицу моју малу, она тај воли, да се... ма могу толико за унучицу моју... ма само ви дођите... добро, нећу... ма само ви... е, добро!“

Спустила је слушалицу.

Раде није поред ње. Раније се пробудио.

Чује се музика.  Изнова и изнова се понавља неки део песме.

„Рекла сам ти да тај грамофон не ваља, баци га!“, повикала је Јована. „Прескаче игла!“

Она се усправи и полако, немоћно, смести стопала у папуче. Придржавала се за намештај и зидове и кретала ка спаваћој соби.

Тамо је Раде седео на столици, а глава му је  клонула на страну. Цигарета му је догорела до прстију и угасила се.

На старом грамофону вртела се плоча, а игла би се изнова враћала на један те исти делић песме „Бијелог дугмета“.

Раде је био осмехнут.

Као да је, најзад, сустигао и ухватио неки посебан  тренутак и учинио га вечним.

 

                                    Аутор: Марко Радаковић

 

 

 

 

 

 

 

Sign in to follow this  


0 Comments


Recommended Comments

Нема коментара за приказ.

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Додај коментар...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

×
×
  • Create New...