Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
  • entries
    26
  • comments
    3
  • прегледâ
    2189

Жуја

.............

96 views

Не би никако приличило да ја, пореклом и срцем Личанин, а са скромним даром за писање, не напишем бар једну причу о кози. Коза треба да се овековечи, да остане једаред иза ње писани траг. Бар толико је заслужила, кад већ нико неће споменик да јој направи.
 

OAU10-53_pair_of_goats_2014-updated-image-400x400.jpg
 
 
      Не вреди да сад нашироко пишем колико је коза допринела опстанку људи у Лици. Кад су Турци нападали, људи би са козом или кравом одлазили у шуме. Тамо би се крили и успевали да преживе захваљујући млеку. Није зато случајно што се стока назива благом. Злато, сребро, ни дукати нису тада спашавали животе. Козе су. Оне су биле заслужне и за многе љубави. Омладина од десет до осамнаест година махом је била задужена да чува стада. И тако су се чобани и чобанке упознавали, одабирали и венчавали. Ко зна, могуће је да је нека залутала коза заслужна што су се мој дјед и баба упознали, те родили мог оца. И ето, не би ни мене било, да није вечито тврдоглаве, али драге козе.
 
       Ово је прича о кози коју смо заволели. Дали смо јој име Жуjа. Касније смо сазнали да је то назив једне сорте оваца, али име се већ усталило. Тако да се наша коза звала као овца. Имала је црвену, дугу длаку, необично питоме очи за једну козу, и две неједнаке сисе, вечито пуне слатког, пенушавог млека. Добили смо је од деда-стрица, као већ велику. Брзо се привикла на нове газде. Прва се јављала, сваки пут кад уђем у шталу да је нахраним. И ја бих сваки пут отпоздрављао:  „Ђе си, Жуја, шта има?“. Тако ми је, скоро двадесет година касније, Жуја остала светли пример како је лепо кад се особе јаве. И дан данас у шали кажем неваспитаним ђацима: „Кад уђем у шталу, коза ме поздрави, а ти ни добар дан, ни помоз Бог“. Надам се да овај текст не чита неки просветни инспектор. 
 
         Моја сестра Милица је  била нарочито везана за Жују. Више се играла са козом, но са кучићима; више је њу мазила, него мачиће. Сваки дан, након што дође из школе и уради домаћи одлазила би у шталу да се игра са козом. Права Личанка. Жуја би прилазила, стављала јој главу на груди и трљала се, као да је чекала цело пре подне,  да о њу почеше врх главе који ју је сатима сврбео. Комшија нам је испричао необичну анегдоту. Долази он код нас, нигде никога у кући, а чује да се у доњем дворишту одвија неки разговор. Мица, тада четворогодишња девојчица, села на преврнуту канту за воду, нешто озбиљно разговара са козом и храни је свеже убраном детелином.
„Где су ти родитељи?“, пита комшија.
„Мама ради, тата отишао код Банета, нема никога, можеш ићи кући.“, вели она.
„Па ко тебе чува?“
И куне се комшија, утом коза замекета гледајући право к њему. 
 
Била је Жуја веран чувар, чудна нека коза, сродила се са нама и није дала на нас.  Мицина другарица Јована, тада можда четврти разред,  једном отвара нашу капију, а коза стоји на сред дворишта и гледа право у њу. Ни лево, ни десно, скоро да не трепће, чак престала и да прежива.  Ћути, не мрда и сву пажњу усмерила на Јовану, која стоји неких шест метара од ње и не усуђује се да уђе. Јована је дозивала Мицу да је проведе до куће. 
 
Вели да и дан данас има трауме због тог догађаја. 
 
Након што смо кречили ходник и  дневни боравак, оставили смо отворена врата не би ли се соба што пре осушила. И чујемо, нама се чини, неко улази на штиклама. Сви укућани се згледаше, ко то у селу  у по бела дана носи штикле? А онда је провирила радознала Жујина глава и замекетала у знак поздрава. Било време да јој сечемо папке.
 
Једно време смо једни друге оптуживали како заборављамо да угасимо светло у шупи кад идемо по угаљ. А онда схватим како је Жуја сама схватила како се пали светло. Чим би пао мрак, она би поскочила и њушком стиснула дупли прекидач који би упалио светло код ње и у шупи. Није волела да ноћу буде у мраку.
 
Сећам се, Мица вришти, плаче, продајемо Жујину децу. Они ће да их кољу, она ће бити тужна, немојте, немојте. А мени жао сестре, а жао ми, искрено и Жује и њене деце. Чудо једно како животиња може да ти се увуче под кожу и постане драга. Те је вечери плакала Мица, а плакала је и Жуја. Није се Жуја смирила ни наредних дана, мекетала је тужно и дуго. Кад сам долазио да је нахраним, њен поздрав као да није звучао тако радосно као иначе. Мекетала је гласније, уплашено, очајно, скоро бесно, подижући врат ка мени, као да вапије: „Марко, где су ми деца?“.  
 
А ја, још дете, кривио сам себе, јер ми треба новац за школу, за прибор, за књиге. Да ли би моји продали јариће да ми све то није потребно? А да их нису продали, да ли би их заклали? И онда се сетим како сам олако јео козје и јареће месо, и деловао сам себи као чудовиште или канибал. Наредних неколико седмица нисам желео да кушам храну која садржи месо, чак ни под претњом батина. Како је време одмицало, смирила се Жуја, а смирио сам се и ја. Поново се јављала раздрагано, а ја сам заборавио на своју неопростиву кривицу.  Мазио сам је између малих рогова и иза уха, а она би уживала, или покушавала да поједе моје ногавице. 
 
Жуја нас је обилно хранила млеком кад нам је било најтеже. Кад нисмо  имали шта да једемо за доручак или вечеру, увек смо могли уживати у баси, киселом млеку, сиру, дроби  ( старом хлебу удробљеном у млеко).
 
Као детету дијагностикован ми је бронхитис са могућношћу да прерасте у астму. Мој деда је имао астму и није се одвајао од пумпице. Цело детињство сам провео у чекаоницама амбуланти, на инхалаторима, са повишеном температуром, у кревету под дебелим јорганима, и са литрима преслатког сирупа Мукодин у себи. Кашљао сам месецима, кашаљ би мене и моје будио из сна и учинио да први разред  једва прођем као оцењен, јер сам имао сувише изостанака са часова. У трећем разреду кашаљ је престао. Мајка је на контроли захвалила доктору, а доктор је неочекивано рекао:
 
„Захвалите кози.“
 
Изгледа да је Жујино млеко позитивно утицало на моја плућа. Чини се да ми је, вероватно, она спасила живот. У сваком случају, веома га је олакшала.
 
Време је пролазило, а Жуја је старила. Нико није имао срца да је закоље или поједе. Прећутно, сви смо решили да живи докле живи. Следеће кожење је Жуји тешко пало.  Легла је и није имала снаге да устане. Облизивала је своје јариће, трудила се да устане при дојењу, али је било јасно да је снага издаје. Није се више јављала при мом доласку у шталу. Мазио сам је, али није имала снаге да поскочи на врата, ни да подигне врат. Тек би понекад, кроз ноздрве, пустила потмули мекет, као да се жали: „Тешко је.“
 
Угинула је једног хладног јесењег јутра. Нисмо је носили на мрцилиште, већ смо је покопали иза куће, поред баште. Иако дечак, ископао сам дубоку рупу, да ни случајно не би пси луталице разносили њене кости. Поставио сам на раку највећу циглу коју сам могао наћи и на њој груменом осушеног креча написао : „Жуја, коза и пријатељ.“
 
 Иза ње је остало троје малих јаради. Ми смо их дојили. Куповали смо млеко и хранили их на флашицу. 
 
Прича о Жуји је прича о једној од многих животиња које нас хране, а убеђен сам да нас и воле. Треба поштовати и ценити животиње. Оне заслужују добре услове живота. Индијанци би, након што улове животињу, њој захвалили јер их храни и облачи. Камо среће да се сви ми данас опходимо према животињама са дубоким поштовањем и захвалношћу. Оне нису тек роба коју ми конзумирамо. Оне су један од Божијих дарова.  Добри Бог је тако удесио природу да постоји ланац исхране. Не кажем да то треба порећи. Али треба поштовати не малу жртву која животиња чини за нас, вољно или невољно.
Сељак то зна. Он то поштује. Зато назива козе својим благом. Зато никад не би повредио животињу. Не би дозволио да буде гладна, жедна, у сувише скученом простору. Бол који јој нанесе, нанесе јер је и његов живот суров. Иначе не би.
 
Данас, кад се са сестром сећам прошлости, често се сетимо и Жује, радознале и блесаве козе која нас је хранила, веселила, а понекад и васпитала.
 
Њена слика данас стоји уоквирена са осталим породичним фотографијама. 
 
(Марко Радаковић)
 
Извор: Авденаго

26613249_1605925749489023_385150293_o - копия.jpg



1 Comment


Recommended Comments

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Додај коментар...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

×
×
  • Create New...