Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Лични Блогослов

  • entries
    114
  • comments
    74
  • прегледâ
    120013

Contributors to this blog

Крстоносни пут Православног богословског факултета

Објављено у листу СОКО

7/2011

Крстоносни пут Православног богословског факултета

Инспирацију и идејно језгро настанка српског високог школства и Богословског факултета у њему можемо назрети у идеји стварања више школе – Лицеума, 1838. године. Основан решењем кнеза Милоша, ради школовања кадра новој српској држави, Лицеј представља зачетак настанка и развоја високог школства у Србији. Овај високошколски изданак биће уобличаван законским актима и даљим интересовањем српске државе и српске политичке и интелектуалне елите. У том вихору историјских изазова и искушења, родиће се и идеја оснивања Богословског факултета.

У правцу даљег развијање ове вискошколске идеје велики допринос дала је Светоандрејска скупштина. Комисија Попечитељства Просвете ставила је у разматрање питање „...оће ли богословија као особено одељење свеучилишта бити...“ Тако, теолошке науке су по први пут поменуте као саставни део будућег Универзитета, као „Школа богословска“ у оквиру „Свеучилишта“. Комисија је наведени пројекат мењала и развијала. Ипак, реализација је текла споро. Пројекти су одлагани и остављани за неко „касније време“. Оно што је заједничко свим тим идејам и пројектима јесте да је у фазама њиховог развијања, некако, идеја постојања Богословског факултета висила о концу и константно довођена у питање. Све је ишло ту и тамо тешко, а идеја високог богословског школства, чини се, ишла је најтеже.

Након затишја, 1863. године покренут је нови пројекат којим би се Лицеј претворио у Универзитет. Поред Философског и Правног, овај пројекат је у састав Универзитета предвиђао и Богословски факултет. Председник комисије која је израдила овај пројекат био је ректор Лицеја Константин Бранковић. Ипак, оваква идеја није се допала министру финансија и заступнику министра просвете, Кости Цукићу. По предлогу који је он упутио Државном Савету на одлучивање, Лицеј би се претворио у Академију или Велику школу, која би садржала три факултета: Философски, Правни и Технички. Опет и опет, идеја о Богословском факултету стављена је у запећак. И не само то. Доношењем „Закона о устројству Велике школе“, 21. септембра 1863. године, ова идеја ће, за дужи временски период, бити стављена ad acta.

Питање измена Закона, те везано за то и питање оснивања Богословског факултета, било је поново расправљано више пута, почев од 1869. године. Након многих предлога и покушаја измене Закона, питање оснивања Богословског факултета остало је на мртвој тачки. Разлога за то било је много: политички, економски, академски, али и недостатка праве воље да се посао доведе до краја. Тако је, рецимо, 1901. године осујећен један добар предлог Закона, тадашњег министра просвете Љубомира Ковачевића. По том предлогу Велика школа је требала да се уздигне на степен Универзитета краља Александра I. Богословски факултет био би саставни део тог Универзитета. Министар Ковачевић дао је и мишљење које афирмише постојање Богословског факултета у оквиру Универзитета. Не само потребе веронауке у школама, по мишњеу министра Ковачевића, већ и потреба да се наше свештенство изравна са свештенством других хришћанских земаља, те да успешније помогне уздизању морала код народа и заштити га од антинационалне и верске пропаганде, изискивало је постојања једне универзитетске богословске установе. Предлог није реализован и питање Богословског факултета остало је и даље отворено. После вишедеценијских мукотрпних и безуспешних покушаја, идеја стварања Универзитета и Богословског факултета у њему, коначно, почела је да се реализује почетком XX-ог века. Личност која је заслужна за то јесте министар просвете Андра Николић. По његовом предлогу Универзитет би требао да има пет факултета: Богословски, Философски, Правни, Медицински и Технички. Богословски факултет, на основу овог предлога, предвиђен је као самостална Духовна академија, „по нарочитом закону“. „Закон о универзитету“ је усвојен 19. фебруара 1905. Нажалост, то није био крај искушењима богословском високом школству. Универзитет је почео са радом само са три факултета дотадашње Велике школе. Без Техничког и, авај!, без Богословског факултета. Нажалост, ратови и недостатак кадра продужио је искушење настанка Богословског факултета за још петнаест година, све до 1920. године. Но, ни тада, као ни до тада, није све ишло глатко. Високошколско богословско образовање нашло се пред новим изазовом.

Почетку рада Богословског факултета претходила је интензивна академска и политичка расправа 1919 године. Академска расправа која је започета у тадашњем листу „Демократија“, тицала се питања статуса високог богословског образовања. Наиме, требало је решити питање да ли ће богословско образовање бити организовано равноправно са осталим факултетима или, пак, као духовна академија (како је то и предвиђао „Закон о универзитету“ из 1905. године) . У овом академској расправи о статусу високошколског богсловског образовања крију се питања, подозрења и примедбе које једнако прате Богословски факултет од његовог оснивања до данас. Не само у свом настајању, него и данас у свом опстајању, Богословски факултет суочен је са противљењем идеји да богословско вискошколско образовање треба да постоји на Универзитету као факултет, равноправно са свим осталим факултетима. Противници ове идеје, који су заступали став да богословско образовање на Универзитету треба да задржи статус духовне академије, ударали су са две стране. Једни, „бранећи“ науку од Цркве, а други, „бранећи“ Цркву од науке. Тадашња универзитетска елита, оличена првенствено у појединим професорима Философског факултета, противила се да теологија добије статус факултета на Универзизтеу. Ту своју замерку правдали су чињеницом да „теолошке догме не почивају на искуству и мишљењу“ као наука, већ на „трећем извору, који рационална мисао не признаје: на откривењу“. Тиме је „брањена“ „научна прогресивност“ од „стационарне и реакционарне“ теологије, чак од теологије која је ништа друго него „обична митологија“. Није ли Богословски факултет и данас изложен оваквим псеудопросветитељским критикама и примедбама? Зар је икада са дневног академског реда скидана тема „ненаучности теологије“? Није и нитиће. Теологији данас, једнако као и те 1919. године, остаје борба против атеизације истине и против догматског рационализма – борба за разбијање монопола над истином. Теологији остаје изазов да показује своју научност, управо показујући неисцрпивост истине кроз догматски рационализам и методе појединачних научних дисциплина.

Друга примедба која је упућена факултетском статусу теологије у академској, а потом и у посланичкој, скупштинској расправи 1919. године, потицало је из становишта које је веру и теологију Цркве хтело да „заштити“ од појаве „модернизма“. Наравно, и ова „брига“ за Цркву и теологију позната нам је добро и данас. Са те стране, теологија је била и остала пред изазовом да веру Цркве сачува од јаловог догматизма, примитивног сујеверја и идолопоклоног традиционализма. На ова два фронта Богословски факултет је водио битку како у фази свог настајања, тако и данас. А по свему судећи, та борба га тек очекује у будућности.

Наведене академске примедбе нису прошле. „Закон о универзитету“ је промењен и Духовну академију је заменио Православни богословски факултет. Оснивачка седница Савета Православног богословског факултета одржана је 6. септембра 1920. године, а предавања на факултету су, коначно, почела 15. децембра. Први декан факултета био је прота Стеван М. Димитријевић, редовни професор Историје Српске Цркве. Питање професорског кадра умногоме је решено захваљујући академском кадру Карловачке богосовије и руској емиграцији. Тиме је успешно окончан мукотрпни вишедеценијски пут оснивања Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Но, то није био крај изазовима и искушењима. Свој крстоносни пут факултет је наставио и у бурним времена која су потом наступила. Први велики изазов био је Други светски рат. Факултет је током рата претрпео велике штете. Приликом бомбардовања Београда 6. Априла 1941. године, уништен је Дом студената на Косанчићевом венцу бр. 14. Настава је одмах по окупацији прекинута. Наставни кадар је стављен на расплагање и убрзо је пензионисан. Августа 1943. године факултет је избачен из зграде у улици Краља Петра бр. 2. У зграду је усељена немачка војска. Но, ни ослобођење од фашистичког терора није Богословском факултету донео спокој. Нова, револуционарна комунистичка власт, у складу са својом агресивном атеистичком философијом, није благонаклоно гледала на веру и Цркву, а самим тим ни на Богословски факултет. Наступило је време подозрења, ухођења и прогона. У првим годинама после рата факултет је формално и даље био под кровом Универзитета. Но, разлог томе није „добра воља“ приучених марксиста, већ обично политиканство. Комунистичка власт је желела добар међународни углед, те се трудила да покаже „поштовање“ верских права и слобода у тадашњој Србији и Југославији. У стварности, пак, Богословски факултет је представљао трну у оку и „стуб реакције“ владајућем богоборачком режиму. Почетком 50-их година дошло је до заоштравања односа. У склопу политике „одвајања Цркве од државе“, извршиће се и искључивање Богословског факултета из Универзитета у Београду, фебруара месеца 1952. године. Бригу о факултету преузела је Српска православна Црква, којој је факултет мученик припојен.

Неправда је исправљена тек 1. јануара 2004. године. Уз подршку многих факултета Универзитета у Београду и традиционалних верских заједница, одлуком Владе Србије, Богословски факултет је враћен у окриље Универзитета, остајући и у духовном и канонском окриљу СПЦ.

Православни богословски факултет Универзитета у Београду данас похађа више од 1800 студената. Наставу изводи велики број стручног наставног кадра, међу којима су и неки од наших најугледнијих архијереја. Квалитет студија недавно је потврђен добијањем сертификата. Студије су потпуно организоване у складу са Болоњским процесом. На факултету је активан и Институт за теолошка истраживања. Издају се и часописи „Богословље“, „Philotheos“ и „Стил“, као и студентски часопис „Логос“. Факултет, вољом Божијом и трудом људи у њему, наставља свој крстоносни пут. Образујући будуће свештенике и вероучитеље, који ће бити кадри да понесу бреме свога времена у коме имају нимало лак задатак артикулисања Истине „једном предате светима“. Искушења кроз која је факултет пролазио једнако су актуелна и данас. Једноставно, да би опстао, да би се одбранио од критика „бранитеља науке од вере“ и „бранитеља вере од науке“, факултет мора да буде бољи од свих осталих у свом друштву. Оно што остали ураде за осам или девет, Православни богословски факултет мора урадити за десет, да би био уважен и равноправно третиран на српском универзитетском небу. То је његов крст који мора храбро да понесе. Но, неће му бити ни први а ни последњи крстоносни пут.

Александар Милојков

Sign in to follow this  


0 Comments


Recommended Comments

Нема коментара за приказ.

Guest
Додај коментар...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

×
×
  • Create New...