Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Лични Блогослов

  • entries
    114
  • comments
    74
  • прегледâ
    120013

Contributors to this blog

Библија и друштво

Објављено у ЛОГОСУ

2010/1

Библија и друштво

Они који желе да дискутују о човеку, били они теолози, философи, социолози, сложиће се око једног: човек је биће заједнице. Заједница, пак, подразумева сплет односа између појединаца. У том сплету појединац одређује себе као личност, као потпуног човека или, боље речено, труди се да то учини. Труд му, међутим, не гарантује успех. Отуда на историју развоја људског друштва можемо да гледамо као на једну линеарну линију развоја људске свести. Питања која се пред нас постављају јесу: како изгледа та линија? Да ли је људско друштво данас, а самим тим и појединац у њему, на вишем нивоу свести него раније? То није једноставно питање и не треба бити брзоплет са одговорима.

Чини се да је човек покушавао да уреди своју заједницу аналогно својој психологији. Психологија готово да је неодвојива од тзв. теорија друштва, од социологије. Од античких времена, од Платонове „Државе“, до модерне „Универзалне декларације о људским правима“, можемо сагледавати одређења људске заједнице и односа у њој, као једног комплексног сплета у који је човек осликавао управо себе, своју свест. Оно што је био камен спотицања људској срећи и задовољству кроз читаву историју, јесте један дубоки расцеп између теорије друштва и самог друштва, конкретног живота. Над папирним теоријама увек је лебдела авет утопије. Папирни императив правде и једнакости, у пракси се претвара у живу неправду и неједнакост. Много је тога што човека детерминише, што га ипак условљава и одређује његов курс у мору општих и декларативно признатих права и вредности. Зато, реалност света није општа правда и једнакост. У најбољем случају, то је утилитаризам.

И на Библију можемо погледати као на једну ризницу развоја идеала људског друштва. Наиме, оно што је приметно у библијској теологији, било да се ради о Старом или Новом Савезу, јесте схватање човека управо као бића заједнице. То схватање Библију приближава савременим схватањима човека, те је дијалог сигурно могућ и са једном „Универзалном декларацијом о људским правима“.

Шта је оно што повезује Библијску теологију и Декларацију УН? То је схватање људске слободе као темеља самог људског бића. Човек је човек зато што је слободан и о човеку можемо говорити само као о слободном. Једино слободан човек може себе остваривати као личност, градити заједницу и бити вреднован и одговоран. Но, да ли је човек заиста слободан? Ако јесте да ли је данас слободнији више него раније? Ствари су сувише озбиљне и дубоке и траже један деликатан приступ проблему.

Библија нам говори да је Бог човеку и свету подарио постојање и живот, али га није приморао да следује Божијем науму. Човеку је остављено да слободно одговори на тај Божији призив, на понуђену заједницу са Богом. Бог је човеку подарио моћ слободе, а на човеку је да ту слободу осмисли, да одлучи. У Књизи Поновљених Закона налазимо сажетак те поруке која прожима читаву Библију: „Сведочим вам данас небом и земљом, да сам ставио пред вас живот и смрт, благослов и проклетство; зато изабери живот да будеш жив ти и семе твоје.“ (Понз 30, 19).

Међутим, не треба идеализовати библијску слику поимања људске слободе и достојанства, баш управо као што не треба идеализовати ни развој друштва и друштвене свести у секуларном смислу. Библија јасно сведочи, коликогод биле идеализоване слике библијских писаца, да је људска свест прошла једну развојну фазу. Оно што је интересантно закључити јесте чињеница да је та линеарна библијска линија узлазна, пење се ка позитивнијим вредностима. Пођимо од правде и људских права са првих страница Библије. У Ламеховој песми (Пост 4 23-24) се каже: „Чујте глас мој, о жене Ламехове, послушајте речи моје; убићу човека за рану своју и младића за масницу своју. Кад ће се Каин осветити седам пута Ламех ће седамдесет седам пута.“ Несумњиво, реч је о крвној освети и то вишеструко наплаћеној. Међутим, већ у Књизи Изласка (21, 24-25) читамо: „Око за око, зуб за зуб, руку за руку, ногу за ногу. Ужег за ужег, рану за рану, модрицу за модрицу.“ Пошавши од Ламехове правде, ово је ипак известан напредак – мноштво модрица за једну модрицу, ипак је заменила једна модрица за једну модрицу.

У Старом Савезу људска свест дошла је до поимања правде као реципроцитета. Но, оно што вреди истаћи јесте то да је Закон имао за циљ управо да очува постојање заједнице и сваког појединца унутар ње. Закон није просто писани принцип који тек треба да заживи у пракси. Не, библијски текстови следе живе догађаје и жива искуства. Један снажан онтолошки моменат прожимао је старосавезно законодавство. Коликогод то законодавство изгледало на моменте сурово, оно је ипак на један ефектан начин осигуравало људску слободу и егзистенцију. Оно је успело да направи разлику између слободе и анархије, коју можда данашњи свет све теже уочава. Данас се човек све више индивидуализује, те самим тим и слобода се схвата као лични посед, као самодовољност. У Библији се слобода мери увек оним другим, човеком, ближњим који стоји наспрам човека, наспрам свог ближњег. Закон је, тако, чувар постојања сваког појединца у оквиру заједнице. И не само да је чувар његовог биолошког постојања, већ је творац и чувар његовог личног идентитета. Заправо, за једну семитску логику немогуће је било замислити некакво билошко постојање, постојање по себи. То је мисао једне друге логике, наиме, античке грчке и опште индоевропске логике. За једног Семиту постојање је значило постојање у односу на нешто, ствари и бића постоје само у релацији, у односу, у сврси. То се најбоље да видети у Декалогу. Однос према Богу и однос према ближњем, то је основ Декалога. На томе се темељи читаво друштво старог Израила. На том темељу ниче сваки појединац, сваки род, свако племе и на крају цела Израилова нација. Тај сплет односа је чувар бића и чувар идентитета сваког појединца. Појединац и заједница, њихова онтологија, су тако испреплетани да се често њихов идентитет замењује, односно изједначава. Тај феномен срећемо на много места у старосавезним текстовима.

Гледано из угла данашњице, могли бисмо много тога да приговоримо старосавезној заједници и стању људских слобода и достојанства личности унутар ње. Но, потребно је јасно нагласити, само из угла данашњице, никако из угла тог времена. Напротив, стари Израил је делио опште друштвене вредности античког доба, чак их позитивно и превазилазио. На удару савремене критике наћи ће се најпре патријахални односи у Старом Савезу, затим односи и права мушких и женских чланова заједнице и друго. Но, то је познати вечни бој тзв. конзерватизма и либерализма.

Основна теза којом почиње Декларација УН, јесте констатација да је људско достојанство урођено, једнако као и једнака права свим члановима људске породице. Достојанство сваког човека и једнака права чине темељ слободе, правде и мира у свету. Чини се да ова поставка стоји у свим озбиљним теоријама друштва, чак и у Платоновој Држави, па и у Библији. Оно што се кроз историју мењало јесте свест шта значи људско достојанство и шта је то правда и слобода. За Платона је правда била да свако ради свој посао и да се не меша у посао другог. Правда је правилно функционисање три врлине, отеловљене у три слоја друштва. Правда у Израилу је била Божија правда, смернице које је Бог дао и које је требало следити. Тиме се изражавала како послушност Богу, тако и послушност заједници. Како код Платона, тако и код Израилаца, знало се ко је ко. Такав сплет односа значио је конкретан живот и егзистенцијално остварење за сваког појединца у заједници.

Оно што је био непремостив проблем, кроз сву историју развоја људских односа, јесте тај урођени детерминизам. Лако ћемо данас критиковати античко друштво, права жена у њима, постојање класа и слично. Међутим, требало би се запитати да ли се заиста данас отишло даље? Није ли постојање једнаког достојанства и једнаких права остала само флоскула на папиру? Коликогод правили праведне законе, у стварном животу никада нећемо моћи да превазиђемо тај неки природни детерминизам. Људи се једноставно рађају са одређеним склоностима, са талентима. Рађају се у одређеним социјалним, килтуролошким и историјским условима на које нису могли да утичу. Све то ће битно утицати на њихово положај у друштву. Хтели или не, достојанство и права се ипак мере и признају аналогно усађеним моћима у свакоме од нас. Можда су антички људи били храбрији и реалнији од нас па су ту чињеницу признали и покушали да уреде друштво како је најбоље могло. Данас се та чињеница увија у флоскуле. Ризикујете да вас прогласе лудим ако то приметите и питате: зашто две особе, различито обдарене, рођене у другачијим социо-културолошким условима, обе дале максимум својих моћи, зашто их једнако не наградите? То је лудо и нелогично питање. Јесте, али онда не треба причати о једнакости, једнаком достојанству и правима. Та детерминисаност је трагедија палог света и не треба гајити илузије да је могуће створити једно друштво правде и једнакости. Зато члан 1. Декларације, „Сва људска бића рађају се слободна и једнака у достојанству и правима“, само лепо звучи. Свет, коме једина мера вредности постаје профит, све се више изругује оваквој тврдњи.

То је заиста велико питање: како будући детерминисано неједнаки да будемо једнако прихваћени и једнако награђени? Зна се како су се такви покушаји завршавали у историји. Осврнимо се на Марксову философију и на друштва и државе које су настајале на темељу ње: свакоме према потребама а свакоме према раду. То је неуспели фалсификат једне идеје којој ћемо се вратити када будемо говорили о хришћанском поимању друштва и заједнице.

Друга невоља у коју је упала савремена теорија друштва и људских права јесу поремећени референцијални оквири. Данас се све више прича о правима жена, актуелни су разни феминистички покрети. Међутим, свет као да се не бори да жена буде жена. Свесно или несвесно, жена се полако претвара у мушкарца, под плаштом једнаких права. Уместо да се устреми на поделе које владају између права мушкараца и жена, привидна борба за равноправност је ударила на разлику између њих. Полако и сигурно, таква философија доводи до нестанка идентитета. Парадоксално, борци за људска права све више гуше и убијају идентитет својих „штићеника“.

Чини се да је члан 3. Декларације, „Свако има право на живот, слободу и безбедност личности“, више био поштован у старом Израилу него у време постмодерне. Чак је Тора била убедљивија. Она није причала о правима на живот, већ је била експлицитна и наређивала: „Не убиј“. Библијском човеку је његова заједница заиста уливала и давала сигурност, како егзистенцијалну тако и сваку другу. Бивање у заједници заиста је значило бити жив, још од времена када су Израилци били номади. Човеку постмодерне је олакшан и осавремењен живот, у односу на његове античке претке. Заједница је изнедрила нову технологију, нове корисне производе, све у циљу да олакша и улепша живот. Да ли?

Савремена технологија је више за свој циљ имала профит, него живе људе. Она није само „олакшавала“ живот, она је и узимала радна места. У таквој једној заједници оно што карактерише основну егзистенцијалну црту породице, „основне ћелије друштва“, како је Декларација назива, јесте несигурност, страх од нестанка. Таква је технологија и визија друштва понудила јефтину нездраву храну, али и скупо квалитетно лечење. Право на живот? Наравно, уколико сте спремни да добро платите. Управо супротно од онога што је тачком 3. декларисано.

Не заваравајмо се, античко ропство, замењено је постмодерним ропством. Опијен хедонистичким вредностима, човек постмодерне је постао дужнички роб. Његово ропство је много дуже него ропство старог Израилца. Први је могао робовати највише шест година, а човек постмодерне робује деценијама, чак цео живот. Њему ваља да отплати стан, да отплати ауто, летовање, зимовање, гардеробу. Израилцу робу је његов газда био готово као родитељ, чак је могао и наслеђе да добије. Често је роб Израилац одбијао да оде од свог господара када је добијао слободу. Човек постмодерне је роб коме је забрањено рећи да је роб. То му је једина утеха. Међутим, његов господар је много немилосрднији од оног античког. Под привидом да му даје, он му узима све што има. Ти односи не познају човекољубље и милост. Једина мера вредности која регулише комуникацију јесте профит. Док стичете профит у игри сте, када то нисте у моћи ризикујете да постанете колатерална штета општег напретка безличног човечанства.

Можемо критиковати и свирепо извршавање појединих законских казни у старом Израилу. Каменовање до смрти, на пример. Члан 5. Декларације осуђује и забрањује такав поступак: „Нико се не сме подвргнути мучењу или свирепом, нечовечном или понижавајућем поступку или кажњавању.“ Ипак, кажњавање није укинуто, оно је постало само префињеније: камен је заменила електрична столица. Са друге стране, копље, лук и стрелу замениле су савремен бомбе високе разорне моћи. Убијање је осавремењено, постало је ефектније и забавније. Данас је могуће убијати без бојазни да свој живот ставите у опасност. Човек антике, ипак, није имао такву лагодност. Он је морао да се учи витештву.

Не, ово није наш жал за антиком и презир постмодерне. Ово говори да човек није успео да превазиђе ограничења своје палости. Разлика је у томе што је човек антике увиђао те чињенице и тако покушавао да створи здраво друштво. Са друге стране постмодерна затвара очи и живот своди на апстракцију. Зато однос Закона (Декларације) и праксе у Старом Савезу изгледа здрав и реалан, а у постмодерни је тај однос флоскула и лицемерје.

Један од ретких мислилаца који је реално приметио ово стање пале природе и отворено, без длаке на језику, реално дефинисао људско друштво, државу, био је Томас Хобс. Можемо да га критикујемо, да нам се не свиђа његова теорија, али он говори о суровој реалности. Он примећује да је човечанство у природном стању рата, у ком је појединац препуштен самом себи. То је страшно стање, у ком човек никако не може испунити своје природне пориве. Стога, људи морају да се организују у друштво, тј. државу.

Иако су ове мисли изречене у XVII веку, њима дише логика постмодерне вођена једином важећом нормом: профитом. Таквом друштву је потребна држава са својим законодавним и принудним апаратом, у противном људи би се међусобно поубијали. То је страшна и језива истина.

Када су Библија и теологија у питању, револуцију у људским мерама вредности донело је хришћанство. Нове мере вредности у односим између људи Христос најављује следећим речима: „Не мислите да сам дошао да укинем Закон и Пророке; нисам дошао да укинем него да испуним.“ (Мт 5, 17). Он постојеће законске норме узводи до савршенства: „Чули сте како је казано старима: Не убиј; јер ко убије биће крив суду. А ја вам кажем да ће сваки који се гњеви на брата свога ни за што, бити крив суду…“ (Мт, 5, 21-22). Старосавезна идеја градње властитог идентитета у односу са другим, доживљава свој врхунац у Новом Савезу. То иде толико далеко да се заповеда љубав према непријатељима, окретање другог образа ономе ко шамара, давање кошуље ономе ко отима хаљину. Правда и награда померени су ван граница историје, предате су вери у обећање будућег века.

Сукоб хришћанског императива са „здравом логиком“ само говори да свест човека није далеко одмакла. Хришћанство је „лудост“, како некада тако и сада, у развијеном и модерном свету. Хришћанство је „лудост“ јер је први пут човеку показало и објаснило слободу у „оригиналу“, заиста слободу, не привид слободе. Човек је позван да све одлуке доноси зато што хоће а не зато што мора. Мотивација за однос са ближњим више нису обавезне законске норме, већ чисто и неусловљено хтење, љубав. Безусловна и ничим споља оправдана љубав.

Не треба се заваравати да је хришћанство већ створило овакво друштво на земљи. Христос је поставио један императив пред сваког човека. Људима је остављено да се у том императиву огледају. Да покушају да своје поступке и своје животе ослободе хипотетичког и да делају вођени категоричким императивом, што би рекао Кант. Међутим, и тај кантовски категорички императив треба извући из онога „морам јер морам“ и преобратити га у „хоћу јер хоћу“. Таква заједница, заснована на слободи, на ослобођеној слободи, једино може да прихвати сваког појединца једнако, без обзира на његове таленте и друге детерминисаности. Зашто? Зато што таква заједница себе посматра као једно тело у којој је мноштвеност и различитост управо нужност за постојање једног. Апостол Павле то наглашава следећим речима: „Јер и тијело није један уд него многи...Ако би све тијело било око, гдје је онда слух? Ако би све био слух, гдје је мирисање?...А ако би сви били један уд, гдје је тијело?...А око не може рећи руци: Не требаш ми; или опет глава ногама: Не требате ми. Него, шта више, који се удови тијела чине да су слабији, неопходни су; и који нам се чине мање часни на тијелу, њима придајемо већу част.“ (1 Кор, 12, 14-23).

Достојанство и једнакост, једнака важност и уважавање, налазе се у овим речима апостола Павла. То су управо оне вредности које се негују као темељне у Декларацији о људским правима. Хришћанска теологија такву заједницу људи види као крајњи смисао и циљ постојања човечанства. Но, потребно је да пали свет устане и да заживи као једно. Да као једно превазиђе поделе, не укидајући разлике, те да своје јединство гради на мноштвености. Свет ће то успети када заиста буде слободан, када се „морам јер морам“ преобрази у „хоћу јер хоћу“.

Александар Милојков

Sign in to follow this  


0 Comments


Recommended Comments

Нема коментара за приказ.

Guest
Додај коментар...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

×
×
  • Create New...