Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Лични Блогослов

  • entries
    114
  • comments
    74
  • прегледâ
    120013

Contributors to this blog

Литургијске интеграције

Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ

јул-август/2011

Литургијске интеграције

Светла седмица, лета Господњег 2011. Благословом Његове Светости Патријарха српског Иринеја, мала богољубива чета, „Светосавска омладина при Храму Светога Саве“, како нас неформално називају, упутила се на једно интересантно путовање. Предвођена свештенством Храма Светога Саве на Врачару, оцима Данилом и Мирољубом и ојачана присуством архимандрита Нектарија Татарина, игумана манастира Средиште и сестринством манастира Месић, из богоспасаване нам Епархије банатске, богољубива чета дала се на пут према Црквама Христовим у Црној Гори, Албанији и Македонији. Пут дуг преко 1500 км.

Добра дела почињу молитвом. Тако беше и овога пута. Петак вече и молитва у цркви Светога Саве, благослов оца Миодрага пред пут. На шоферци аутобуса икона Светога Саве, да благослови путнике и сву земљу којом будемо пролазили и, наравно, да се зна чији смо. Можда су неки и мислили да није најмудрије стављати Светога Саву на прво место. Шофер је помињао да су стакла на аутобусу јако скупа, а ми идемо у не баш претерано гостољубиве крајеве за нас Србе и хришћане. Ипак, остависмо Светога Саву напред да благосиља пут испред нас и да нам буде амбасадор у туђини. Ваљда ће Бог, његовим молитвама, дати да успутно камење остане мирно.

Са зором се сретосмо у балканској лепотици Црној Гори. Накратко се окреписмо јутарњом молитвом у манастиру Морача. Око нас је права божанска поезија. Облаци, небеса помешана са околним црногорским брдима. Лагано се дижу горе као покривач, откривајући балканску лепотицу која се лагано буди. Крећемо даље, чекају нас у цетињском манастиру. Нисмо још имали осећај да смо напустили своју домовину, јер смо у Црној Гори заиста били своји међу својима. Тако нас и дочекаше, братски и са пуно љубави. Где да се осетиш туђином пред Светим Петром Цетињским, руком Светог Јована Крститеља, епитрахиљом Светога Саве, гробом Митрофана Бана, капом краља Николе са оцилима „само слога Србина спасава“. Као да је Цетиње била та граница која нас је делила од онога што смо сви доживљавали као туђину. У земљу Албанију испрати нас благослов Светог Петра Цетињског и Васкршњи тропар...на албанском језику. Тај тропар је помало у глави помутио појмове „наши“ и „туђи“. Отело се питање, која је то сила која људе уједињује у „наше“ и разликује их од „туђих“? Ко су „наши“ а ко ли „туђи“? Ко је ближњи мој? (Лк 10, 29) Прострујале су ове мисли кроз ум потресајући свест да је пред нама туђина, једна тако радикална другост и туђина као што је Албанија. На путу смо били да искусимо Силу која уједињује, која чини да „нема више Јудејца ни Јелина“ већ да су сви „један“ (Гал 3, 28). Васкршњи тропар на албанском језику, покрај моштију Светога Петра Цетињског, ослободио нас је страха од другости и туђине и припремио нас за изненађење које нас је чекало са друге стране Скадарског језера. Кренусмо. Поглед Светога Саве и његов благослов, са шоферке нашег аутобуса, управише се према „земљи орлова“.

Скадар на Бојани. Древна престоница чувене српске династије Балшић. У граду нас дочекаше тамошњи Срби. Има их, хвала Богу. Организовани су, знају ко су, чувају свој језик, културу и веру. Градом врве мерцедеси. Из једног црвеног чује се веома гласно Тозовац, „А ја сам негде рујно вино пио...“ Срби, свуда су исти. Наш домаћин Павле води нас у обилазак чувеног Скадра на Бојани. Највећа тврђава на Балкану, средњовековни престони град Балшића. „Много је наших костију овде“, говори нам Павле. „Многи се отимају о овај камен, о ову тврђаву, присвајају је. Али, не брините, ми смо овде и чувамо је да се не заборави чија је, ко ју је градио.“ Павле улази у остатке једне богомоље. Прекрсти се. Рече да је ту била црква коју су касније Турци претворили у џамију. Видесмо и место где је према епској песми узидана Гојковица. Наш домаћин нам рече да и Албанци имају своју верзију исте легенде. На зидовима је бели кречњак. Када је киша, са зидова се слива бела течност, као млеко. Павле рече да се ту моле и Срби и Албанци, бездетни брачници, тражећи благодат родитељства. Мука и нада која спаја људске судбине.

У граду Скадру, у храму Христовог Васкрсења одслужисмо Свету Литургију на Томину недељу. Као некада апостол Тома, гледасмо и додиривасмо оно у шта нисмо могли веровати. Албанци – народ Божији! Српски и албански свештеник служе Свету Литургију! Албанци и Срби око Једнога Господа! Туђина? Не. Остало је да само као и некада апостол Тома узвикнемо: „Господ мој и Бог мој!“ (Јн 20, 28). Христос васкрсе, браћо Албанци! И беху две појнице. На једној српски, на другој албански језик. И беху два свештеника. Један служи на српском, други на албанском. И нити смо ми знали албански, нити су Албанци знали српски. Али, гле чуда, разумесмо се. (Дап 2, 4). И умеше наши појци да одговоре њиховом свештенику, а и њихова појница нашем. Језик је био различит, али нам је мелодија била иста. Један је био Дух Утешитељ који нас је сјединио у Једно Тело. Света Литургија је интегрисала све наше разлике. Не би више Албанца ни Србина. Причестисмо се и сви бејасмо један човек у Исусу Христу (Гал 3, 28).

Настависмо даље да упознајемо интересантну земљу Албанију. Дознасмо да је међу Албанцима готово половина оних који Христа признају за Бога и Спаситеља (Православних и Римокатолика), а само Православних је 27%. Многи од нас то нису знали. Стигосмо и у главни град, у Тирану. Обиђосмо Саборни храм посвећен Благовестима. У овом велелепном храму чувају се мошти нашег српског краља, Светог Јована Владимира, као и мошти Светог Козме Етолског. Љубазни свештеник изнео нам је делове моштију двојице Светитеља, које целивасмо. Опет и опет бејасмо своји међу својима. Христос посреди нас! Ваистину, Сила која уједињује! Упутисмо се даље, према Елбасану и манастиру Светог Јована Владимира. Албанци га зову „Шин Ђон“ (Свети Јован). Нађосмо мало тужну слику, манастир без монаха, прилично запуштене околине. Ипак, тугу су нам развејали весели албански младићи из оближњег села. Рекоше да су православни и да овде долазе на Свету Литургију. Манастирска црква је ипак жива, служе се Свете Литургије, слава Богу. Божијим промислом, српски Светитељ у албанској земљи, сведочи васкрслога Господа. Но, светитељство и јесте та литургијска димензија постојања, где нестају све наше смртне поделе и где се пројављује васељенство, свечовечанство, возглављење свих и свега у Христу – наиме, Црква.

Од Елбасана се Светоме Сави на шоферци нашег аутобуса придружио и Свети Јован Владимир, „Шин Ђон“. Остатак пута кроз Албанију ка Македонији, ка нашој следећој одредници, Светом Науму и Клименту Охридском, благосиљала су сада двојица наших Светитеља. А забринути возач и камење? Ех, камење никада није било мирније. Заиста, у Албанији се не сретосмо чак ни са непријатним погледом. „Све је свето и честито било.“

Обиђосмо и бисерни Охрид, молитвено осењени и обрадовани трећим Светитељем, чије присуство осетисмо. Налазили смо се у Епископији Светог Николаја Охридског и Жичког. Још један Свети Србин који нам је посведочио свечоваченство, васељенство, литургијски етос – Цркву. Опет и опет, своји међу својима. Поново је Васкршњи тропар био сила која је рушила језичке и националне баријере. Испред једног од велелепних цркава у Охриду отпевасмо „Христос воскресе“. Људи су нас знатижељно посматрали. Прилази човек и након нашег певања почиње и он, на француском језику „Христос воскресе“. Не зна српски, нити црквенословенски али нас је разумео шта смо певали. Не знамо ни ми француски, али смо и ми њега разумели. Убрзо затим уследило је и на енглеском језику „Христос воскресе“. На крају и на грчком. Беху то, заиста, литургијске интеграције. Осећај туђине је нестао. Остали су само „наши“, „туђих“ више није било.

Био је већ увелико смирај дана када смо се упутили кући. Негде међу македонским брдима стадосмо и покрај неке речице, на једном камену, са оцима Нектаријем и Миодрагом преломисмо славски колач. Сутра је Слава. Свети Николај Охридски и Жички. Са Славом се, ето, сретосмо ту у некадашњој његовој Епископији. Пред нама је била ноћ и пут за Београд. Рано ујутро, испред храма Светога Саве дочекала нас је киша. Они ревноснији остали су на Светој Литургији. Они слабији, међу којима и писац ових редова, одјурили су кући, пробијајући се кроз пљусак. Киша, али некако пријатно хладна, сливала се низ лице. Хладила је главу којом је струјала мисао: „Боже, ко ли су „наши“ а ко ли „туђи“?

Александар Милојков

Sign in to follow this  


0 Comments


Recommended Comments

Нема коментара за приказ.

Guest
Додај коментар...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

×
×
  • Create New...