Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Лични Блогослов

  • entries
    114
  • comments
    74
  • прегледâ
    120013

Contributors to this blog

Сада и овде, али још увек не

Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ

јануар-фебруар/2011

Сада и овде, али још увек не

„Стари Завет је сенка, Нови Завет је икона, Истина је, пак, стање будућег века“

Свети Максим Исповедник

Стрела времена. Такав је облик и смисао историји и људској егзистенцији подарило хришћанство. Историја је лишена античког, цикличног бесмисла и понављања једних и истих догађаја. Хришћанство је људску мисао ослободило судбине и увело је у слободу, у креативност и одговорност. Историја је постала стрела која је одапета и која хита ка свом циљу. Почетак и узрок њеног хитања, као и њен циљ јесте Бог, али је човек онај који јој лет чини правим и могућим. Тако, историја бива рвање човека и Бога, а народ Божији са правом назван Израил (хебр. онај који се рвао са Богом) (Пост 32, 28).

То рвање је заправо одговор човекове слободе на божански призив. Бог је сву творевину створио ни из чега, са жељом да она постоји вечно, у заједници са својим Творцем. По тој превечној божанској вољи, ваљало је да се створено сједини са Нествореним, те да тако заиста вечно постоји. Једном речју, свет је требао да буде уздигнут и принет Богу Оцу, али не као нужност и морање већ као уздарје, благодарење и љубав. Зато је Бог створио човека, боголиког, словесног и слободног. Човек је онај чијом вољом је требала да се оствари превечна Тајна Христа: да се Син Божији оваплоти, да постане човек те да тако сву творевину узнесе у божанску заједницу Оца и Сина; да Отац позна творевину као свог љубљеног Сина, те да кроз Сина излије на њу Духа Светога, Духа Животодавца. То је та божанска превечна жеља због које смо и добили биће. То је и циљ нашег постојања – циљ ка коме хита стрела времена: да постанемо богови по благодати, народ Божији, синови Божији, да се свет преобрази у Царство Божије. Но, човек се није сагласио са вољом Божијом. Прародитељи су одлучили да буду богови без Бога – легитимни су циљ покушали да оставре на погрешан начин. Човек је свет, уместо Богу, принео себи. Одвојени од Духа Животодавца, човек и свет окусили су стање необожења своје природе: смрт.

Но, добри и премудри Бог није одустао од своје превечне воље. Не нарушавајући људску слободу, Бог је водио човека и свет ка свом циљу. Историја никада није лишена божанског промисла и божанског присуства. Историја је заиста постала рвање човека и Бога и, како Берђајев са правом каже, мешавина Божијег промисла, људске слободе и природне нужности. У том рвању, Бог је човечанству полако и сигурно кристалисао крајњи смисао историје – божански наш циљ због којег смо и створени. Истина света, коначно возглављење свега створеног у Личности Сина Божијег, бивала је присутна у историји најпре као сенка а затим као икона Истине.

Сенка те Истине јесте Стари Завет. Кроз овај Завет Бога и човека свет је припреман за долазак Сина Божијег, за јављање самог Смисла и Истине нашег постојања. Закон је имао за циљ да људску слободу ослободи заблуде, те да је уједини са мудрошћу. Из тог је васпитања људска слобода требала да постане оно што стварно јесте слобода – љубав према Богу и љубав према човеку. Закон је требао да приправи људску слободу и срца људска за долазак Онога кога су Пророци најављивали и за савршенији Закон љубави, радосну вест, Јеванђеље које доноси свету – за Сина Божијег, Спаситеља света: „...ето девојка ће затруднети и родиће Сина, и наденуће Му име Емануило“ (Ис 7, 14). Име Емануило које наводи Пророк значи „са нама Бог“. Тако се и догодило у витлејемској пећини: Бог се јавио у телу, Онај који је једнак Оцу, постао је једнак и нама. Заиста, Бог беше са нама и међу нама.

Као што је од младе жене кренуло обољење људске слободе, тако је од друге младе жене кренуло њено излечење. Дјева Марија је својом слободом омогућила да се историја као сенка Истине почне преображавати у њену икону. Скрушено и послушно али ипак сасвим слободно, Дјева Марија је на божанску вест о зачећу Сина Божијег у њеној утроби одговорила: „Ево слушкиње Господње – нека ми буде по речи твојој!“ (Лк 1, 38). Те су речи промениле ток историје, располутиле су време на двоје: на старо и ново. Гле чуда – људске су речи учиниле извесним Божије речи; људска је воља приправила пут божанској вољи; човековим одобрењем, Бог дела своју замисао. (О, велика и дубока тајно слободе!)

До доласка Сина Божијег, Тајна Христа, Истина света као његово приношење и благодарење Богу, постојала је као сенка. Стари Израил је Богу приносио жртве којим је задобијао опроштај грехова и којима је Богу благодарио за сва учињена добра, прошла и будућа. Принос и благодарење, које први људи не принеше и не заблагодарише Богу, беху заиста присутни у историји – сада и овде, али још увек не као пуноћа Истине, већ као сенка њезина. Тој је Истини Бог постепено поучавао човечанство, почев од наших прародитеља и њихових првих потомака, Каина и Авеља, до праоца Авраама и кроз читаву старозаветну историју, све до оног чудесног догађаја у витлејемској пећини, до оног Великог Четвртка у сионској горници, до оног часног и живототворног Крста и до оног великог и славног Васкрсења и на небо Вазнесења. Ти су догађаји располутили на двоје не само завесу Светиње над светињама у јерусалимском храму, већ и саму историју. Тај расцеп означио је не само ново време људске историје, већ и Нови Завет Бога и човека.

Син Божији, поставши човек, примио је у своју Личност свецелу људску природу, а кроз њу и свецели створени свет. Тим догађајем је наша природа узнешена у вечни агапијски однос Оца и Сина. Онај који је у вечном загрљају Очевом као Бог, својим оваплоћењем, започео је да то бива и као Човек – један и исти Бог и Човек, Богочовек. Тако се и Дух Свети, који од Оца исходи и који се вечно излива на Сина и пребива уз Њега, излио и на нас људе – јер је Син Божији, Син Очев Јединородни, постао Човек. Тако, кроз Њега и добисмо Духа Мудрости, Животодавца, Утешитеља, Духа Светога који од Оца исходи (Јн 14, 16-17). Гле, тај су величанствени догађај старозаветни Пророци најављивали: „И после ћу излити Дух свој на свако тело...И на слуге ћу и на слушкиње у оне дане излити Дух свој.“ (Јоил 2, 28-29).

Заиста, испунише се пророчанства Пророка Божијих. „Ти дани“ дођоше и, ево, ту су. Син Божији поста и занавек оста – Човек. Он је, једном и заувек, свет принео Богу Оцу и заблагодарио Богу Оцу. Како је кроз старог човека ушло непослушање, тако је кроз Новог Адама ушло послушање Богу Оцу, послушање до смрти на Крсту. Тако, нема више ничег што већ није принето и нема достојнијег благодарења него што је Његово. Он је Онај који приноси – Првосвештеник рода људског. Но, и оно што приноси, опет је Он, његово човештво и у човештву васцели свет, велико у малом. Гле, последњи међу Пророцима Бога Живога, Јован Крститељ, назвао Га је Јагњетом, провиђајући Његову жртву и себеприношење Богу Оцу: „Гле, Јагње Божије које узима на се грехе света!“ (Јн 1, 29). Ево истинитог Јагњета које се приноси на жртвеник Богу, чија су сенка били старозаветни жртвени јагањци. Ево истинитог Хлеба за освећење и живот света, чија су сенка били старозаветни хлебови предложења и пустињска небеска мана. Ево истинитог Пића, чија су сенка били старозаветни виноградски приноси. (Јн 6, 48-58).

Приневши свет једном и заувек Богу Оцу, Син Божији и Син Човечији, Богочовек, показао је свету Истину самога света: приношење и благодарење Богу Оцу. Та Истина света је Он сам – Господ наш Исус Христос, као Онај Који приноси, Који се приноси и Који благодари. (Мт 26-28; Мк 14, 22-24; Лк 22, 19-20). Након Њега историја више не може показати ништа ново и ништа истинитије. Угледавши Истину у историји, човечанству је остало да у тој Истини учествује, да све што је Христос чинио чине и даље људи у „Његов спомен“ (Лк 22, 19). Приношење света и благодарење Богу Оцу настављено је и након Христовог Вазнесења, али не као ново приношење и ново благодарење, већ као стално светотајинско оприсутњење тог јединственог, непоновљивог и свецелосног Христовог приношења и благодарења. Тим именом благодарења (грч. евхаристија) назива се реалност новозаветног народа Божијег – Цркве. Евхаристија (Света Литургија) чини идентитет, суштину Цркве. Једноставно речено, Света Литургија – то је Црква. У Цркви, на Светој Литургији, оприсутњује се оно једно, непоновљиво и свецелосно приношење света и благодарење Богу Оцу. Оприсутњује се она Истина које је дошла у историју и која ће опет и сасвим доћи на њеном крају. Син Божији је узео свет и човека и принео Богу Оцу. Ипак, тај догађај не искључује и актуализацију појединачне људске слободе. Богочовек не приноси обезличену људску природу, већ живе и конкретне личности. Отуда ваља да историја дође до свог краја, да се људи слободно одреде према Тајни Христа, да сваки човек до краја историје може слободно да каже, ако то хоће: „Не живим више ја, него живи у мени Христос.“ (Гал 2, 20). Тајна Христа је тајна сусрета и синергије две слободе: Божије и људске. Отуда и Заповест Христова Цркви: „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа.“ (Мт 28, 19). Зато је и коначно возглављење човека и света у Сину Божијем, свих племена и језика од почетка до краја историје, догађај будућности. Но, као што су људи у Старом Завету предокушали ту будућу Истину као сенку, тако је и новозаветни људи предокушају, али много реалније и много јасније – као икону. И сенка и икона везане су за Истину. Јер, нису људи творци сенке и иконе, већ је то Истина сама себе показивала као сенку и као икону. Истина се јавила на Синају Мојсију и остала након тога присутна у историји кроз Закон и Пророке, као сенка. Истина је постала Човек и била међу људима, показавши и испунивши крајњи смисао и циљ човеков. И након Вазнесења, Истина је остала ту као икона: као Црква, као Света Литургија.

Парадоксално, Истина је присутна сада и овде, али још увек не. Она је оно што ће тек доћи, када све буде коначно возглављено у Христу. Али, ми је ипак сада и овде предокушамо на Светој Литургији. Света Литургија, народ и свештенство сабрано око свог владике, јесу жива икона оне будуће Истине, када ће се сви народи, од почетка до краја историје, сабрати око Спаситеља, око свог Владике, Господа Исуса Христа. И на Светој Литургији као икони, светотајински се оприсутњује оно Христово величанствено приношење творевине Богу. „Твоје од Твојих, Теби приносећи ради свега и за све!“, радосно узвикује Предстојатељ величанственог Сабрања, стојећи на месту Христовом, подижући хлеб и вино ка Оцу небеском. Заиста, Литургија, то је Син Божији који стоји пред својим Оцем и који приноси и који се приноси. Зато је Црква са правом названа Телом Христовим, коме је Он Глава. На принету творевину и на величанствено Сабрање, на Светој Литургији, оприсутњује се оно јединствено и свецелосно изливање Духа Светога које се одиграло у Личности Сина Божијег. „Да дође Дух Твој Свети на нас и на дарове ове“, моли Предстојатељ литургијског Сабрања у име свих сабраних. Отуда све оно што је принето бива усиновљено, постаје сами Христос – Тело и Крв његова. Једући и пијући од Тела и Крви Господње постајемо и ми оно што једемо: Тело Христово, бивајући сваки понаособ уд томе Телу. Сједињени у Телу са Главом, сједињујемо се и међусобно. Тако многи постају једно – Један Свети, Један Господ Исус Христос. Поистоветивши се са Сином, удостојавамо се да Бога назовемо својим Оцем: „Оче наш који си на небесима...“ То је, заправо, познање Бога као Оца – поистовећење са Сином, обожење. А познање Бога Оца јесте живот вечни (Јн 17, 3). То познање је оно Царство које нам је Отац приправио пре постања света (Мт 25, 34).

То је та превечна Тајна Христа, коју Пророци најављиваше и старозаветни оци созерцаваше као сенку. То је та Истина будућег века коју сада, ми људи Новога Завета, предокушамо као икону, у Цркви на Светој Литургији. Сада и овде, али још увек не – мудри парадокс који времена и векове, прошлост и будућност уједињује једном Личношћу: Сином Божијим – Господ је дошао, Господ долази, Господ ће доћи. Да, дођи Господе Исусе Христе! (Отк 22, 20).

Александар Милојков

Sign in to follow this  


0 Comments


Recommended Comments

Нема коментара за приказ.

Guest
Додај коментар...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

×
×
  • Create New...