Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Лични Блогослов

  • entries
    114
  • comments
    74
  • прегледâ
    120012

Contributors to this blog

Човек без лица - говор без слободе

Sign in to follow this  
Александар Милојков

462 views

Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ

новембар-децембар/2010

Човек без лица – говор без слободе

„И чуше глас Господа Бога који ходаше у рају предвече, и сакрише се, и Адам и жена његова, од лица Господа Бога... И позва Господ Бог Адама, и рече му: „Где си?“ А Адам му одговори: „Глас твој чух где ходиш по рају и уплаших се, јер сам наг, и сакрих се.““

Пост 3, 8-10

Говор је моћ, моћ словесности. Говор показује словесност (логосност). Показање, пак, јесте излазак пред лице другог. Зато, говорити значи бити у диалогу. Словесност је словесна само у сусрету са другом словесношћу која је среће и разумева (грч. диа-логос = два говора, две словесности, диалог, разговор). Говор није само оно говорено већ и оно разумевано. Без говора нема разумевања, али ни говора нема без разумевања. Разумевање чини говор постојећим. Зато је диалог смисао постојања говора. Говорити и разумевати значи бити личност – постојати у диалогу. Ово је икона Божија у човеку, истина његовог постојања.

Говорити значи бити слободан, показати себе и наћи се у разумевању другог. Показати себе, пак, значи истиновати, говорити само оно што мислиш. Говорити оно што не мислиш јесте бежање од себе самога, отуђење од властитог бића. Говор који не пројављује биће није говор већ лаж и лицемерје, деструкција личности, покрет ка небићу. Зато је лицемерје грех. Зато што личи на говор а није говор. Лицемерство је бекство од својих мисли, скривање и кукавичлук. Лицемерство је губитак слободе услед мањкања храбрости да говором покажеш оно што стварно јеси, да покажеш ко си – да будеш одговоран. Јер, слобода није моћ да се скриваш већ да се показујеш пред лицем другог и у лицу другог – као што се Отац показује у Сину. Говор је слобода само онда када показује човека са лицем.

Говорити значи бити мудар. Бити мудар у говору значи ослушкивати разумевање властитог говора, бити у диалогу, гледати себе у лицу другог – учити и исправљати се. Говор није похлепна и горда тврдоглавост. Говор је и храборст прихватања да си у заблуди, да си се спотакао и пао. Онај ко говором сведочи да је пао тај и устаје и бива јачи. Зато, говорити значи расти и усавршавати се, бивствовати у успињању до „мере раста пуноће Христове“. Бити мудар у говору значи заједничарити, бити биће заједнице, бити слушан и слушати. Бити, пак, у заједници значи показати лице своје, па и онда када си пао због речи својих. Не скривај се. Скривање је туђинствовање и ропство. Покажи се и знај да је покајање заправо преумљење, говор који уводи у мудрост. Покајници су заиста највећи мудраци јер су разоткрили лудост тамо где се она најтеже открива – у властитом бићу.

Говорити значи љубити. То значи да човек, иако не треба да говори оно што не мисли, не треба увек да каже ни све оно што мисли. Ћутање је много пута мудрије од говора. Ћутање чак зна да више говори од самог говора. Љубити значи пазити да твоја реч, ма била она и истинита, као мач не посече слабашног брата твога. То не значи да треба да говориш лаж уместо истине, већ да требаш да понекад ћутиш, да будеш трпељив, да будеш мудар и да свакој истини нађеш њено погодно време. Зато, не говори увек све оно што мислиш, па макар мислио и саму истину. Јер, која је корист од истине ако њоме убијеш брата свога? Истина има један циљ – живот, вечни живот, а не саблазан и смрт. Угледај се на Бога. Ни Он не говори никада оно што не мисли, али је трпељив и мудар те не каже увек ни све оно што мисли. Бог своје мисли говори у најбоље време за човека. Тако се Бог човеку и откривао, постепено, да истином не убије већ да спаси човека. Отуда се Бог најпре откривао кроз пророке и законе, а „када се наврши време, посла Сина Свога...“ Угледај се на Христа. Он је говорио говорећи и ћутећи. Говорио је говорећи ученицима својим и говорио је ћутећи фарисејима и Пилату. Добро је говорити због љубави према разумнима, а доборо је и ћутати и „не бацати бисере пред свиње“, због љубави према речима. Љуби ближње своје јер ћеш само тако заволети и Бога, али љуби и речи јер су дар Божији и за сваку ћеш од њих дати одговор Дародавцу – речи твоје стојаће пред Речју Очевом.

Говор као слобода, говор као мудрост и говор као љубав. Ово троје показује личност, лице човеково. Зато, треба бити достојан својих речи, не бежати од њих и не скривати лице своје. Речи без лица човековог су као ветар који лута. Такве се речи не дају разумети јер их се људи клоне, као од распуштене деце која немају оца и васпитача, као од бесловесног ветра тражећи заветрину. Речи без лица човековог не заједничаре већ поткопавају и руше. То је говор кукавица које се боје разумевања – показања и изласка пред лице другог.

Човек без лица је говор без слободе. Слобода се не скрива, скривање је ропство. Човек без лица је говор без одговорности. Бежање од одговорности је бежање од словесности и слободе. Слобода значи постојати љубећи – бити личност. Бежање од слободе и одговорности је бежање од живота, од постојања пред лицем другог. Бежање од одговорности је умирање.

Човек без лица је говор без мудрости. Мудрост није безлични ветар. Мудрост је чедо мудраца. Мудрост има родитеља кога показује, као што Син има Оца и као што Син показује Оца. Мудрост је подобије Божије у човеку. Зато је мудрост, мудрост само онда када показује личност.

Човек без лица је говор без љубави. Љубав је, пак, познање а не скривање. Онај ко бежи од речи својих није кадар да љуби, није кадар да постоји. Зато се човек без лица одмеће у лажни свет, у своју cyber илузију. Тај лажесвет је стециште кукавица, стециште безличног постојања. Кукавице вапе за тим светом јер тамо је могуће да постојиш а да те ипак нема, да говориш а да не будеш у диалогу. Тамо је могуће говорити без слободе, без мудрости и без љубави. Нема одговорности јер у cyber свету нема ни живота. Тамо живе људи без лица чије су речи бесловесни ветар, распуштена деца без родитеља. Тамо лутају напуштене речи чији су се говорници уплашили говора са лицем, словесног говора који их тражи и вапи за лицима њиховим: „Где си?“. Тај свет је туђина у којој се скривају живи мртваци. У ту туђину хитају они који нису храбри да постоје. Њихове речи су ветар, а ветрови утихњују. Када утихну, више их се нико не сећа. У сећању остаје само човек са лицем и његова реч са слободом, мудрошћу и љубављу – реч која показује човека другоме човеку.

Александар Милојков

Sign in to follow this  


1 Comment


Recommended Comments

Guest
Додај коментар...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

×
×
  • Create New...