Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Лични Блогослов

  • entries
    114
  • comments
    74
  • прегледâ
    120013

Contributors to this blog

Кожне хаљине

Sign in to follow this  
Александар Милојков

285 views

Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ

мај-јун/2010

Кожне хаљине

„И начини Господ Бог Адаму и жени његовој хаљине кожне, и одену их.“

Пост 3, 21

Књига Постања говори нам о стварању света и човека. Глава и круна творевине, човек, створен је по лику и подобију Божијем (Пост 1, 26). Лик је оно што је човеку дато, а подобије му је задато. Отуда је лик потенцијал, моћ и способност да се иде и стигне до подобија, да лик досегне свој Оригинал, свој Прволик.

Шта је то „лик Божији“ а шта „подобије Божије“ у човеку? Лик Божији у човеку јесу ово троје: разум, слобода и личносни начин постојања. Имајући лик Божији у себи, човек није просто део света. Човек је разумно и слободно биће које постоји као личност. Лик Божији човека издваја из света, ставља га наспрам света. Тако, нема свет човека, већ човек има свет. Човек је разум света и слобода света, лице света. Њему је дато да говори у име васколике бесловесне твари. Зато је човек судбина света.

То достојанство лика Божијег које је човеку дато није укочени атрибут. Разум, слобода и личност јесу динамика и делатност. „Отац мој до сада дела, и Ја делам“, каже Господ (Јн 5, 17). Отуда лик тежи и вапи за покретом. Лик Божији у човеку је сила која стреми ка смислу, ка подобију Божијем. Оно што је „дато“ вапи за оним што је „задато“, „лик“ стреми „подобију“.

А шта је подобије Божије? То је Божији циљ стварања света и човека, Божији призив да човек и свет кроз човека, буду, по дару и благодати, оно што је Бог по својој природи. То је позив на љубав и постојање: вечно, слободно и љубеће постојање. Човек је створен да постане бог, син Божији по благодати, а свет да се кроз човека обожи и постане Рај. То творевина и даље чека и чекајући тугује, јер се човек још није уподобио Богу. Лик није одговорио подобију, икона се није изједначила са својим Прволиком. Зато, творевина тугује и са нестрпљењем чека на људе да на ово одговоре: „Јер жарким ишчекивањем творевина очекује да се јаве синови Божији.“ (Рим 8, 19). Ко су синови Божији? То су разумни и слободни људи, истинске личности. То су људи који ће одговорити на призив Божији, те неће само остати на „лику Божијем“ већ ће стећи и „подобије Његово“. То су обожени људи.

Та туга творевине је трегедија и туга човекова, трагедија неделатног лика. Јер, творевина, будући бесловесна, тугује и радује се само кроз своје лице, кроз своје словесно и слободно одређење. То њено одређење је човек. А у чему је трагедија и туга човекова? Његова трегедија огледа се у томе што дар „лика Божијег“, моћ делатности који тај дар са собом носи, није усмерио ка „подобију Божијем“. Човек је свој дар усмерио у погрешном правцу, промашио је циљ. Уместо уподобљавања Богу, човек је изабрао да се уподоби бесловесној природи. Тако је целокупну творевину окренуо наопачке, направивши велики промашај. Релност човековог постојања у односу са створеном природом више није такав де је он судбина и смисао природе. Не, човек је твар одредио за свој смисао и своју судбину. Тако, уместо да човек буде судбина света, свет је постао судбина човека: „У зноју лица свога јешћеш хлеб свој, док се не вратиш у земљу, од које си узет. Јер си земља и у земљу ћеш отићи. (Пост 3, 19).

Но, Бог није одустао од своје воље, да човек и свет постоје вечно у заједници са Њим. Јер, „Бог није човек да лаже, ни син човечји да се покаје. Шта каже неће ли учинити, и шта рече неће ли извршити?“ (Бр 23, 19). Бескрајна премудрост и љубав Божија, учинили су да се човеков пад и промашај релативизују. Човек није престао да буде створење по лику Божијем и поред своје погрешне одлуке. Он је остао разумно, слободно и личносно биће. Бог је лик Божији у човеку прилагодио новонасталој ситуацију. Човек је обучен у „кожне хаљине“.

Човеков промашај Божијег призива у Библији је символично описан као срамота људске голотиње. Након преступа Божије воље, људи осетише срамоту: „И отворише се очи њих двоје, и познаше да су наги; и сашише лишће од смокве и начинише себи прегаче.“ (Пост 3, 7). Изабравши створену природу за своју судбину, људи су утеху своје срамоте тражили у тој истој природи. То покривање природом, огртање у бесловесност и смртност, одвојило их је од Бога: „И позва Господ Бог Адама, и рече самом Адаму: „Где си?““ (Пост 3, 9). Чиме се то Адам могао сакрити пред свевидећим Богом? Сакрио се својим бесмислом, својом тамом и својим избором лажи. Зато га Бог „не види“. Јер, „шта има праведност са безакоњем; или какву заједницу има светлост са тамом?“ (2. Кор 6, 14). Пред бљеском Светлости мрак нестаје и пред Правдом безакоње бежи и скрива се: „Глас твој чух где ходиш по рају и уплаших се, јер сам наг, и сакрих се.“ (Пост 3, 10). Та „нагота“ због које се Адам застидео пред Богом јесте разобличена лаж и осрамоћени промашај људски.

Свељубећи Бог, ипак, не оставља човека у срамоти његове голотиње. Као каквом насамареном наивцу, кога су разбојници преварили и свукли до голе коже, сажаљиви Бог му шије хаљине од коже: „ И начини Бог Адаму и жени његовој хаљине од коже, и одену их.“ (Пост 3, 21). Од какве коже Бог шије хаљине? Од коже бесловесних животиња. „Кожне хаљине“ јесу огрубљење човека, његова деградација и декаденција. Оне су последица човековог промашаја (греха). По тумачењу светих отаца, „кожне хаљине“ нису ништа друго до облачење у животињску природну, нужност и смртност. Свети Григорије Ниски то јасно каже: „Стога је смртност, која потиче од природе бића којима недостаје интелигенција, по Божијем допуштењу наметнута природи створеној за бесмртност.“ Ипак, иако су последица греха, хаљине од коже нису без Божијег благослова. У њима се на тајанствен начин преплићу људска лудост и божанска мудрост. И све опет бива, премудрошћу Божијом, на добро и корист човеку. Тако, „хаљине од коже“ показују човекову низину, јер је од датог величанства начинио пад и промашај, али поакзују и Божију величину, јер је од пада и промашаја начинио нови пут ка висинама.

„Хаљине од коже“ су учиниле да човек буде сличан животињама, јер је тако изабрао. Али, оне су омогућиле и да човек опстане у новонасталој ситуацији, да преживи, те да и даље има моћи да крене ка свом задатом циљу, ка подобију Бижијем. Огрнувши га у природу животиња и у судбину животиња, Бог није лишио човека дара лика Божијег. Парадоксално, садашња реалност човека је чудновата испреплетаност поноса и срама, слободе и нужности, словесности и бесловесности. Садшњи човек је суживот дара лика Божијег и жовотињске природне нужности: animal rationale.

Дар лика Божијег, своју словесност, слободу и личносност, човек сада користи у реалности палог, пролазног и смртног постојања. Сав његов труд и мука у свету јесу последица његовог пада. Човек са знојем лица свог једе хлеб и са муком рађа. Живот је постао борба за опстанак и преживљавање. Са једне стране, човек је слободан да креира своју личност, користећи свој разум и таленте. Много тога зависи од његове слободне воље и упорности. У свету, који је одредио за свој циљ и судбину, човек проналази задовољство и срећу: посао који воли, каријеру, породицу, пријатеље, материјално и друго благостање. Али, та његова задовољства су увек скопчана са болом, неодвојива су од бола. Заиста, нема тог људског задовољства коме не претходи или не следује бол. Ипак, такав живот почиње болом, траје мешавином задовољства и бола и завршава се болом. Рађање човека је бол као почетак, а смрт је бол као његов крај. Док први бол има утеху, јер за њим следи живот, други бол је неутешан, јер за њим следи нестанак живота.

У тој чудној реалности „кожних хаљина“, човеку остаје ово двоје: да буде очајник или да се запита о смислу свог постојања. Велика борба између Божијег лика и животињске природе траје у човеку. Благослов и заслужена казна преплићу се у души његовој. Ипак, човек је кадар да од ово двоје учини једну и јединствену реалност. Или да буде очајник, да потпуно избрише дар Божијег лика у себи, те да благослов претвори и изједначи са казном и проклетством; или, пак, да се запита и промисли, те да праведну казну и проклетство преобрази и изједначи са благодаћу.

Тако, премудрошћу Божијом, „кожне хаљине“ бивају и једно и друго, и благослов и проклетство. Човек је позван да од то двоје направи једну реалност. Сав тај његов труд којим живи, образује се, ствара, успева у животу „са знојем лица свог“, јесте последица његовог првобитног промашаја циља. И поред тога, човек ипак може да сав тај свој труд и муку, окрене ка правом и првосазданом смислу, ка подобију Божијем. Чак шта више, тај његов рад и живот, иако последица првородног греха, може га довести до правог циља и смисла. Потребно је да човек, не бежећи од света и реалности „кожних хаљина“, врати ствари на своје место. Да поново он буде судбина света, а не свет његова судбина. Човек треба да пројави свет, а не да се пројављује ка свету. Човек треба да се окрене ка Богу, те да тиме и читав свет окрене ка смислу. То је пут да свуче „хаљине од коже“ са свог тела и да поново као слободно, словесно и личносно биће гледа у свог Творца без стида и скривања. „Јер треба ово рапсадљиво да се обуче у нераспадљивост, и ово смртно да се обуче у бесмртност. А када се ово распадљиво обуче у нераспадљивост, и ово смртно обуче у бесмртност, онда ће се испунити она реч што је написана: Победа прождре смрт. Где ти је, смрти, жалац? Где ти је пакле победа?“ (1. Кор 15, 54-55).

То је пут досезања лика до Прволика, пут човековог уподобљавања Богу. То је остварење правог и истинитог човека. Тај истинити човек је Богочовек.

Александар Милојков

Sign in to follow this  


0 Comments


Recommended Comments

Нема коментара за приказ.

Guest
Додај коментар...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

×
×
  • Create New...