Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Лични Блогослов

  • entries
    114
  • comments
    74
  • прегледâ
    120014

Contributors to this blog

Биће које празнује

Sign in to follow this  
Александар Милојков

272 views

Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ

март-април/2010

Биће које празнује

„Какве су ти мисли, такав ти је и живот.“ Могли бисмо ову мисао оца Тадеја даље продубити и рећи: какав ти је смисао живота, онакви су ти и празници.

Празници су феномен човечанства. Нема времена у историји, нема цивилизације, нема религије, нема људске идеологије а да су лишени празника. Напротив, празници су сведоци историје, сведоци цивилизације, сведоци религије, сведоци идеологије. Људско ткање смисла је толико присутно у празницима да се може рећи: „Реци ми шта празнујеш и ја ћу ти рећи ко си.“ Но, штагод да су празници говорили о одређеној епохи, религији или идеји, те тиме показивали различитости, ипак су кроз читаву историју задржали једну заједничку особину: радост. Човек је увек волео празнике и празници су увек били радост за човека.

Ми хришћани бисмо могли рећи да је та непролазна особина празника, празнична радост, онај Божији благослов дат човеку и свету, свету који и почиње празником, Божијим почивањем: „Тада погледа Бог све што је створио, и гле, добро беше веома...И сврши Бог до седмога дана дела своја, која учини; и почину у седми дан од свих дела својих, која учини; и благослови Бог седми дан и посвети га, јер у тај дан почину од свих дела својих, која учини. (Пост 1, 31 – 2, 3)“ Тај празнични Божији благослов дат творевини јесте радост постојања, радост слободе, слободе која цара творевине, човека, чини подобним Богу. Тим благословом је човек, као словесно и слободно биће, позван да свој и живот свега створеног, кроз себе учини празником – вечним радовањем у заједници са својим Творцем.

Иако је дар словесности човек злоупотребио, те је себе и творевину, уместо Богу, окренуо самоме себи, Бог му није ускратио слободу и није му одузео осећај радости. Одвојен од Бога, човек тумара и тражи смисао свог постојања. У том свом тумарању, он некад бива а некад не бива свестан свог промашаја. Али, штагод да је одредио за свој смисао и циљ, човек није престао да буде биће које празнује и биће које се радује. Човек није престао да буде биће које у празнику види смисао и празником говори о смислу, откривајући тако свој идентитет, своје биће. Таквим својим начином постојања, кроз целу историју, човек сведочи да је свет почео празником и да ће се празником завршити. Коначно, штагод чинио и у штагод веровао, човек ипак сведочи да свет има смисао у починку, у празнику.

Чак и данашњи човек, у ери постмодерне, иако се можда све мање радује и све мање има смисла за радост, смисао живота, иако загледан у голи материјални профит, ипак види у празнику. Дошавши на овај свет он увиђа да му ваља да ствара нове идеје, да те идеје стави у покрет, у производњу профита, да себе стави у мукотрпно кретање и делање ради властитог опстанка. То кретање и делање је умарајућа нужност из које човек гледа у починак, у дан радовања и слободе, у празник, у дан када ће уживати у плодовима свог покрета и делања. Тако, иако отуђен, савремени човек ипак сведочи ону чувену тријаду светог Максима Исповедника, тријаду која показује истину човека и света: стварање – покрет – мировање. То је пулс којим откуцава и људски биоритам: стварање, делатни покрет па онда одмор, и тако у круг. Та чувена тријада је ритам живота који дефинише и само време: недеље, месеце, године. Оног тренутка када човек покуша да поремети тај ритам, да од тријаде направи дијаду, буни се његова природа, његова биологија. Када, пак, неко други покуша да му одузме починак, празник, он свој револт за отетим смислом показује дижући буне, чак и револуције. Но, каквигод били људски празници, коликогод радости доносили, они пролазе, њихов смисао јењава пред налетом новог покрета и нове муке убирања плодова „са знојем лица свог“.

Хришћански празници, пак, са својом литургијском суштином, јесу предокус, сада и овде у историји и покрету, оног починка, оног мира и мировања, оног вечног и незалазног осмог дана, вечног празника и вечног радовања у заједници са Господом и светима. То је оприсутњење смисла још на самом путу ка смислу.

Да ли то значи да су хришћански празници презрење историје? Можемо ли хришћане оптужити да су пуки есхатологисти? Добар одговор на ова питања даје наш владика Атанасије Јевтић: „Историја не може бити замена за Есхатологију, али она има смисао и назначење да се улије, прелије у вечност, у Царство Небеско. Сама по себи, историја, иако је хришћанско схватање историје динамично, прогресивно, стваралачко, ипак она не може бити замена за оно Царство коме стремимо. Историја тиме није порекнута, него је прави њен смисао ту означен и назначен.“ Другим речима, историја је труд и мука која сама за себе нема смисла, без коначног догађаја Царства Небеског, али без које и нема пута у то исто Царство. Наиме, радост, Царство Небеско, је смисао који оправдава труд и муку, осмишљује историју као кретање ка циљу.

Хришћанско литургијско празновање направило је тај чувени двиг ка смислу саме историје, ка самом њеном крају, а ипак пре њеног свршетка. Иако су неки старозаветни празници представљали праслику новозаветних празника (Пасха и Педесетница), старозаветни човек није био способан за тај двиг ка смислу ван историје. Његов покрет и крајњи смисао и циљ остајао је увек ту, у времену и историји. Старозаветни празници славили су Бога који избавља народ из ропства, који га води кроз пустињу у земљу обећану. То је Бог који побеђује непријатеље изабраног народа, Бог који их брани од разних завојевача, Бог који их храни и умножава. Нико није могао наћи смисао ван историје, као ни смисао саме историје, док лично Бог није дошао у историју.

Оваплоћени Бог Логос открио је тај прави смисао, ту истину будућег века. У Њему је старозаветна Пасха као слика добила своју коначну пуноћу и тумачење. Он постаје пасхално Јагње које се даје на заклање за живот света. Он је Пут, Истина и Живот, који изводи свет из ропства греха, смрти и пропадљивости у живот, радост и непролазност. Старозаветна Педесетница добила је својe пуно тумачење у догађају Цркве. Стари Савез и заједница са Богом, оличена у уговору Закона, као слика, испунила се у изливању Духа Светога на апостоле, Духа љубави и истине који твори новозаветну заједницу, Цркву Божију.

Литургијско знање и антиципација будућег, последица је те неизрециве љубави Божије. Тај акт љубави која уводи у знање и предокус будућег, оличен је у Тајној Вечери, која се и збила „да остане тајни мистагошки спомен, да нас подсећа шта је Христос урадио за нас, а у исто време да антиципира, да нам даје предокушај, да нам приопшти и да нас приопшти ономе што ће бити у будућем Царству Небеском, тј. да нам дарује то само Царство која нам је Христос тада завештао.“, како то опет вели владика Атанасије.

А хришћански празник је управо то, света Литургија, и то треба увек понављати. Литургијом празнујемо прошле свете догађаје, свете личности, али са смислом у будућности и ради будућности. Зато, хришћански празник, света Литургија, није сентиментално сећање на прошлост, већ возглављење времена, догађаја и личности у будућем Царству, које се већ оприсутњује и предокуша сада и овде. У догађају литургијског празновања, личности и догађаји свих времена и векова, сабирају се и возглављују у Личности Оног Који приноси и Оног Који се приноси, а Кога сама евхаристијска заједница, Црква као тело Његово, реално оприсутњује сада и овде: у Сину Божијем, Господу Исусу Христу. У Њему се време, прошлост садашњост и будућност, сабира у једну тачку, у празнични литургијски догађај. Коначно, хришћански празници освећују и само време. Сваки је дан, без изузетка, помен неког свештеног догађаја или светитеља. Тако, хришћанско време, седмице, месеци и године, постају каталог празника. Смена дана постаје смена празника, чинећи живот хришћанина уистину радосним догађајем. Такав систем празника преображава време, иконизује и оприсутњује онај вечни, небески начин живота. Зато, коликогод то данас парадоксално изгледало и чудно звучало уху постмодерне, доиста је истинито, да бити хришћанин значи бити слободан и радостан човек. Бити хришћанин значи схватити да живот заиста има смисла и да се вреди радовати.

Литургијске очи празника су нови вид човеков. Тим новим очима човек сада и овде већ треба да гледа на сву творевину. Да је види не онакву каква је сада, већ онакву каква ће бити и да такав однос према њој гради. Првенствено, тим очима треба да гледа на свог ближњег, на другог човека. Да превазиђе његове мане и слабости, да не дозволи да га оне одвоје од заједнице са њим. Гледајући свог ближњег тим очима будућег идентитета, видимо свог брата не онаквим какав је он сад, грешан и порочан, већ онаквим какав ће бити и какав може бити сада и овде, у сваком тренутку – обожен и од Бога прослављен. Зато наша Црква, уз празничну радост, позива на међусобно измирење браће.

Та љубав која се према ближњем пројављује на празничном литургијском сабрању није неки психолошки доживљај, како обично људи схватају љубав. Не, ова љубав је безусловна, слободна и независна од свих етичких норми и правила. Та љубав је управо онтологија, начин постојања. Таква љубав, будући слободна, једино може да опрости ближњем и „седам пута по седамдесет седам пута“. Таква је љубав једино и кадра и моћна да обрати ближњег на право и искрено покајање, покајање које није плод страха од закона, од казне, већ слободна воља, хтење да се очува заједница са другим. Та љубав порађа једну вољу, једну мисао, једну веру, како то на празничном литургијском сабрању и чујемо: „Љубимо једни друге да бисмо једнодушно исповедали...“

Коначно, та љубав која се „не надима, не тражи своје, љубав која никад не престаје“, порађа истину, а „истина је стање будућег века“, истина је нешто што је непроменљиво, вечно, нешто што заиста јесте. То је нови начин постојања човека и света који предокушамо сада и овде и у којем смо позвани да у празничној радости и починку „сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предамо“.

Александар Милојков

Sign in to follow this  


0 Comments


Recommended Comments

Нема коментара за приказ.

Guest
Додај коментар...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...