Jump to content
  • entry
    1
  • коментара
    0
  • прегледâ
    815

Да ли је страх од смрти покретач религије


Смрт је неизбежна појава са којом се сваки човек сусреће, па је с разлогом многе религије  обрађују. Стога, могло би да се постави питање да ли је страх од смрти главни мотиватор наше духовности.

Друштвене науке и религија

Теолози нису једини који се баве проучавањем религије. Религијски феномен је окупирао пажњу многих научника, који су кроз различите методе и приступе покушали да објасне смисао и суштину религије. Верски живот се јавља скоро у свим познатим културама и досеже дубоко у прошлост. 19. век је веровао да је религија претрпела велику промену односно да је кроз време еволуирала исто као биљни и животињски свет у Дарвиновој теорији еволуције. Данас, многи религиолози се супротстављају овом становишту сматрајући да је религијски живот у прошлости могао бити подједнако сложен или чак сложенији.

Свет кроз призму вере

Без обзира на многе грешке, деветнаестовековни проучаваоци религије приметили су да вера успоставља посебан однос човека према свету који га окружује и тиме обликује његово поимање стварности. Тако је смрт веома важан догађај у човековом животу јер је по свом карактеру непредвидива и незаустављива. Страх од смрти уствари је двострук: с једне стране појединац се плаши од сопственог краја у незнању шта га чека после, док с друге стране стрепи од губитка вољене особе, чија последица се види у емоционалној дисхармонији и расулу. Због тога су многи закључили да се религија јавила у потреби за објашњењем одређених природних процеса као што је смрт. Едвард Тајлор, међу првим антрополозима, веровао је да је религија настала кроз снове тако што су примитивни људи сањали своје покојне познанике и узимали то као доказ да живот после смрти постоји. На тај начин они су одговорили на прво питање – шта се збива после смрти.

Ипак, један други антрополог, Марет, сматрао је да први људи нису имали толико способност рационализације, те је религија настала из дубоке емоционалне напетости. У том случају религија би пружила утеху и метод којим би се смрт лакше прихватила.

Улога емоција

Неколико година касније антрополози су почели да проучавају религију из угла функционализма и емоционализма. Пре свега их је интересовала функција религије у друштву сматрајући да између саме религије и емоција постоји дубинска веза. У моментима јаке емоционалне напетости јавила су се религијска осећања која човека треба да разреше напетости и фрустрација. Како је смрт један од главних узрока тих напетости, Бронислав Малиновски, познати британски антрополог и функционалиста, сматрао је да су први религијски обреди били погребног карактера. Када човек изгуби вољену особу, једна од последица је његово клонуће духом, међутим, то стање меланхолије не утиче само на појединца већ и на цело друштво. Због тога религија кроз своје ритуале, спајајући људе, помаже клонулој особи да лакше преброди губитак, а индиректним путем се потврђује склад у друштву.

Т. Јингер је у својим научним радовима био веома инспирисан Малиновским, те је религију дефинисао као систем веровања и обичаја који помажу човеку да се носи са суштинским животним проблемима, а смрт је једна од њих.

Смрт као терет

Очигледно је да је смрт велики терет са којим човек мора да се носи. Због тога постоји опасност да се људи кроз живот осећају ништа више до осуђеника на смртну казну, али да не знају када ће бити њено извршење, већ ће се из дана у дан будити у стрепњи гледајући своје вољене како нестају. На тај начин она се јавља као велика душевна тегоба, а религија јој приступа попут лекара не би ли исцелила душу.

Хришћанско виђење смрти

Из теолошке перспективе види се да је хришћанство обрадило мноштво есхатолошких питања, али, човек није одувек био смртан, већ, смртност је последица првобитног греха. Доласком на земљу и својим васрксењем Христос је победио смрт и искупио наше грехе, а тиме је омогућио свакоме човеку да водећи хришћански живот спаси своју душу и обезбеди себи вечност. Ипак људи су одувек били помало скептични и плашљиви што је нажалост слабило њихову веру. Тако је Свети апостол Петар замолио Исуса Христа да му заповеди да приђе к њему по води. И овај му је заповедио. ,,Али, видећи да је ветар јак, уплаши се, и како поче тонути повика: Господе, спасавај!” (Мт. 14,30)  Господ му је одмах пружио руку и рекао: ”Ја се молих за тебе, да вера твоја не осиромаши” (Лк. 22, 32).

 

Стога, због своје плашљиве природе страх од смрти се често може провући кроз човекове мисли, али особа не ступа у веру из страха. Напротив, хришћанство човека учи да се не боји смрти јер је она побеђена, само је потребно уздати се у Бога и његову молитву. Сетимо се да када је Господ позивао своје ученике, а међу њима и апостола Петра, они су без оклевања напуштали старе послове (Мт. 4, 18-22) и ходили за њим, јер су њихова срца препознала светост Христову. Зато ни људска духовност није од страха да ћемо једног дана нестати, већ из љубави према Богу, а та љубав нам даје снагу да пребродимо сваку земаљску недаћу.

Извори:

Hamilton, Malkolm. 2003. Sociologija religije. Beograd: Clio.

Мој блог: glasvernika (.rs)

0 Коментара


Recommended Comments

Нема коментара за приказ.

Guest
Додај коментар...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

×
×
  • Креирај ново...