Jump to content
  • entries
    16
  • коментара
    5
  • прегледâ
    2028

Како лаж расте


АлександраВ

640 прегледâ

Како лаж расте
 
9973.jpg
Онај који се бави каквом специјал­ном струком, не може очекивати да му случаји откривају факта. Мора те случа­је­ве изазивати, тражити, мора правити пробе и експерименте. Тако нпр. хеми­чар, тако физичар и тако свако редом па тако и ја морам правити пробе и ек­с­пе­рименте на београдскоме друш­тву.
Интересовало ме је да решим: за ко­лико се времена једна лаж може да пласира у Београду и у каквом се обли­ку врати ономе од којега је потекла.
То сам постигао да утврдим на овај начин: прекјуче тачно у 10 и 17 минута пре подне, срео сам код Теразијске чешме госпођу Виду. Пришао сам јој одмах, упитао је за здра­в­ље и онако немарно, више као узгред, додао сам:
– А ви сте извесно већ чули за г. Марковића?
– Шта? – учини г-ђа Вида.
– Та... кажу да се раздваја са женом.
– Та није могуће? – пренерази се г-ђа Вида. – То је чудно, та они су тако лепо живи­ли. А зна ли се за узрок?
– Не зна се ништа, изгледа да и нема никаквог узрока него су просто несносни једно другом. Досадило им већ у браку.
Госпођа се одвоји од мене и не прође ни десет корака а срете госпођу Персиду.
– Слатка моја, баш добро те вас видех. А чусте ли ви Бога вам за то чудо.
– Које? – пита изненађено госпођа Персида.
– Па да се Марковић раздваја са женом.
– Не може бити!
– Та како не може, она већ и није више код њега, одјутрос је одвео мајци.
– А зашто забога?
– Та, не зна се за узрок ал... биће због оног поручника. Мора тако нешто бити. Тек се ваљда не раздвајају зато што им је досадило у браку.
– Па извесно. Е томе се не би никад надала. Збогом госпођо, збогом.
И госпођа Персида продужи пут у Кнез Михајлову улицу па ниже „Руског цара“ срете господина Љубу.
– Љута сам на вас, – рећи ће му као више у проласку.
– Молим? – претрну г. Љуба.
– Та како не би била љута; јуче сте били код мене, ћаскали сте о свему и свачему а нисте ми казали тако важну ствар.
– Коју молићу?
– Ви ваљада знате да се Марковић раздваја са женом.
– Боже сачувај, немам ни појма.
– Како забога, па цео Београд бруји о томе, јер знате није обична ствар, то је читав скандал. Најурио је просто жену из куће, због неког поручика, ухватио га у кући пред сведоцима, и ту је био читав сукоб... ја не знам све како је и шта је било, ал читав ро­ман, кажем вам читав роман. Гледајте да сазнате детаље па дођите после подне или сутра да ми причате.
– Како не бих забога. Сад идем у канцеларију и чућу тамо. Ја радим у соби са три же­њена чиновника. Они су морали чути што од својих жена. Љубим руке, до виђења.
– Ал не заборавите да дођете и да ми испричате.
– Како бих заборавио.
И господин Љуба оде у канцеларију где затече три жењена чиновника; још пију кафу и разговарају шта ко кува данас за ручак.
– Господо, да л' ко од вас што ближе зна о Марковићевој афери?
– Којој афери? – упитаће три ожењена чиновника.
– Та о брачној, зар ништа не знате.
– Не знамо – одговарају једногласно три ожењена чиновника.
– Штета а ствар је врло занимљива. Дакле ево у чему је: неки поручник заљубио се у Марковићеву жену... најзад, вас се детаљи и не тичу, главно је да је прекјуче поручник ушао кроз прозор а Марковић са два сведока ушао кроз врата... био је и двобој, јуче ујутру... т.ј. није био него требао је бити. Управо, ја не знам да вам кажем тачно али само знам да је Марковић узео жену за руку, одвео је мајци и рекао: „Ево вам је“.
– Гле молим те, – учинише сва три жењена чиновника и нестрпељиво дочекаше по­дне те сваки својој кући и сваки својој жени.
Извесно је сваки на своју руку испричао и то од прилике овако:
– Замисли Мицо, ко би то рекао за Марковићку!
– Коју Марковићку?
– Па знаш је ваљда?
– Па ко би рекао да је то тако покварена женска.
– Ју, шта говориш?
– Та ваљда је десет пута до сад муж ватао али је човек трпио, ко вели да не пуца бру­ка. Ал сад је већ загустило, отерао је, одвео је јуче са жандармима у фијакеру мајци и рекао је: „Ево вам је, каква мајка таква кћи!“
– Ама, није могуће?! – чуди се и крсти госпођа Мица.
– Та читав роман, читав роман. Неки поручник преобучен улазио у кућу, па јуче био двобој и тај поручник рањен.
– Ди је рањен?
– Не знам, та ваљда га онако окрзнуо, скинуо му можда један прст на руци.
Госпођа Мица оста скамењена а није само госпођа Мица него и госпођа Лепосава и госпођа Јела жене оне друге двојице ожењених чиновника, јер су и они код својих кућа за ручком причали за новост.
После ручка, чим су испратили мужеве у канцеларију дигле су се госпођа Мица, го­спо­ђа Лепосава и госпођа Јела, задигле сукњу па ухватиле свака свој крај. Као да су се договарале па поделиле Београд. Једна је ухватила Западни Врачар са једним делом Савинца; друга је дохватила Палилулу са делом Теразија а трећа Варошки кварт и онај део Дорћола под Позориштем.
И тако иду из куће у кућу, али ко би могао да их прати. Ја сам донекле ишао за њима да пребројим бар колико ће кућа обићи, али сам им изгубио траг. Оно што сам приме­тио то је да се из сваке куће, у којој су оне биле, домаћица, пошто их је испратила, од­мах и сама обукла и почела да прави визите. На тај начин разносила се као теле­графом вест о Марковићевој афери. Може се само приближно (те статистичке ствари увек се приближно рачунају) утврдити, да су то после подне од 3 па до 5 сати, 272 жене ишле по визитама да би саопштиле новост о Марковићевој афери.
Предвече, тачно у 6 сати и 24 минута, срео сам опет госпођа Виду, ону госпођу којој сам јутрос у 10 сати и 17 минути првој саопштио своју лаж. Ова се враћала са неког жур-фикса и кад ме виде пљесну се рукама:
– Забога, Бен Акиба, па што ми нисте казали све, кад сте већ хтели да ми кажете тако интересантну новост него морам од других да чујем детаље.
– Па не знам их ни ја. Испричајте ми молим вас, врло ме интересује.
– Дакле, ево у чему је ствар. Сад сам баш на госпа Јулкином жур-фиксу чула од једне госпође која све до ситница зна. Дакле тај поручик Јосиф и госпођа Марковићка во­ле­ли су се још док се она није удала, другим речима, она није ни била девојка кад је пошла за г. Марковића. Али он јој је то опростио, мислећи да се поправила. Но поручик је и даље долазио код ње али се то није могло да ухвати јер се пресвлачио, час у женско, кобајаги тражи службу; час као оџачар кобајаги да чисти оџаке. Док се то није ухватило. Кажу г. Марковић је на своме кревету приметио трагове оџачарске. И онда га је ухватио у кући, ту се слегао силан свет двадесет жандара је опколило кућу. Марковић је ужасно тукао своју жену; сву јој фризуру растурио, па је са жандарима натоварио у фијакер, одвео је мајци и пљунуо је мајци у сред лица. А сутра дан имао је двобој са поручиком и одбио му сви десет прстију на рукама. Поручик без прстију деградиран је већ. Ето, то сам као позитивно чула.
***
Растали смо се. Проба је добро испала. За 8 сати и 7 минута једна лаж кадра је да зарази Београд и ено видли сте у каквом сам је облику ја пустио а у каквом ми је го­спођа Вида враћа.
Међу тим баш то вече видео сам г. и госпођу Марковићку иду под руку и задовољно и весело разговарају о својој домаћој срећи.
 
Бен Акиба
 

0 Коментара


Recommended Comments

Нема коментара за приказ.

Guest
Додај коментар...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

×
×
  • Креирај ново...