Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
  • entries
    23
  • comments
    3
  • прегледâ
    7478

Станислав ВИНАВЕР (1955): ПИСМО МИРИ СТУПИЦИ

Sign in to follow this  
александар живаљев

490 views

 

Миру Ступицу гледао сам амо у „Аудијенцији“ негдје средином осамдесетих година у Атељу 212. Такву моћ на сцени, нијесам никада више видио. Како су само могли да буду срећни они који су је гледали педесетих и шездесетих година прошлога вијека! О томе говори јавно обраћање њеног великог „фана“, доброг волшебника, Станислава Винавера, са почетка 1955. у листу „Република“, у његовој рубрици „Београдско огледало“.

                                                                                                                                                                           А.Ж.

Станислав Винавер: ПИСМО МИРИ СТУПИЦИ

Последњих дана много се говори о Вашем одласку из Београда. Дали сте и интервју: зашто напуштате позорницу Југословенског драмског театра, чија сте првакиња. Позната је ствар да су глумци ћудљиви, а глумице и примадоне каприциозне и на крај срца. Ви нисте изузетак, него потврда прастарог правила. Ћуди и каприци глумица и примадона испуњаваја анале театралног Париза одувек, Бург-театра откако постоји, а и свих великих позоришта света. И ту сте Ви били и остали верни своме позиву. Критика Вас је довела до беса и очајања. Због неколико хладнијих, па чак и мрзних речи студене београдске критике, у Вама се родила жеља да напустите Београђане које заносите. Хоћете ли се добро осећати изван Београда, чији Вам је присни језички жубор неопходан? Тај жубор нашег модерног говора причињава се неким архаичним застарцима од провинцијалаца, да је „шатровачко-фрајерски жаргон“. Чудом своје музикалне дикције Ви преображавате чудо једног дирљиво старинског говора. Преображавате тај говор, на наше очи, остајући ипак тајанствено усталасани његовим преливима, као у прве дане наших фолклорних басми и мађија. Да, ми овде, у Београду, доживљавамо наш језик са новом страшћу и заносом, јер га модернизујемо за нове задатке брза схватања. Ви ћете много изгубити ако напустите Београд, можда и више него много, можда све, јер Ви носте собом и у себи, све замршаје и разведрења нашег подмлађеног језика.

               Пре кратког времена изашла је посмртна књига Жувеових чланака „Сведочанство театра“. Хтео бих да је прочитате пре но што Ваша одлука о напиштању Београда постане дефинитивна. Жуве констатује: да само критика омогућава живе текстове. Оно о чему се није дискутовало остаје изван стваралачког отпора и напора. Тако је, вели Жуве, умро и величанствени шпански театар. Није био благовремено оспораван, довођен у питање и понова утврђиван. А тако су остали живи Шекспир и Молијер. Њихова је свака сцена била предмет жучних и страсних расправа.

               Ја знам, драга госпођо Миро, зашто је Вас критика толико коснула у последње време. Зато што је та критика уистини означавала за Вас голем низ недоумица, са којима ни Ви ни Ваша околина, нико није начисто. Ви се, од извесног времена, стихијски окрећете трагедији. Вама нису довољне лакокриле арабеске ироније и ћеретави њен цвркут. Ви стремите ка древном трепету узаврелих и непресахлих извора. Жедни сте их. Али Ви нисте још у стању да одолите докраја њиховом тајанственом налету. Још је Платон мислио и приповедао, и то први и једини међу Грцима: да је разграничење „родова“ у драми вештачко и да трагедија и комедија ничу из истог животног корена. Али грчка се позоришна пракса никада није држала Платона, већ можда и кобнога Аристотела, чија је сенка и данас наднесена над великим делом светских позорница. Још и данас многи и теоретичари и практичари верују: да сваки глумац има свој „фах“. У то је слепо веровао и средњи век, чији је главни законодавац мисли био Свети Тома Аквински, доследни ученик Аристотела. У то је веровала и ренесансна „комедија дел арте“, чију сте душу Ви нама открили у „Дунду Мароју“.

               Критика у нас не показује довољно разумевање за Вашу платоновску одлуку. Она би хтела да Вас укалупи. Ја сам уверен да ћете Ви, најзад, успети: и у том Вашем покушају ја видим неутољену Вашу глад и жеђ за најдубљим позоришним дејством. Кивни сте на критику, али сте отровни и на себе, јер сте свесни колико је тешко ломити освештане калупе. Знамо Вас напамет као Петруњелу  и Мирандолину. Ви бисте сад хтели да, ради себе и ради нас, обухватите и друга надахнућа. Можда бисте Ви хтели, верујући у свој беспримерни језички нагон – да будете нека врста глумца-свеглумца. Разумљив је Ваш напор. Он је узбудљив.

               Међутим, под нашим околностима, то је теже но игде. Јер, читава наша званична дикција стављена је на скроз погрешне основе и у скроз погрешне ноте. Наши су стручњаци установили: да се држимо старинских дужина (не знајући како да их везујемо са наредном речју); да пренаглашавамо сваки, па и најмањи акценат појединих речи (како се никад чинило није!) и да говоримо на бини низом избачених речи, а не извајаном говорном мелодијом, пуном звучних прелива. Ви сте пак својим сјајним талентом дошли до извајане реченице. Код Вас је иронија добила свој пуни дрхтави смисао. Ви се сналазите у изражајним везицама и раскидима, у прекидима, застојима и распонима као ниједна наша глумица пре Вас. Ваша иронија је изузетно истањена. Ви се играте свих уочених одсева у тексту. Мислио сам често, слушајући Вас, на славне „семантичаре“ нашег раздобља, на Фрегеа, Расла, Хватхеда, Рудолфа Карнапа и читаву „Бечку школу“. Они констатују да су природни језици пуни нелогичних склизаја и да нас заводе. Зато они траже: да бар наука приђе новом изражајном апарату и вештачком језику знакова. Међутим, Ви, суптилношћу Ваших застанака, спојева, пораста и колебања, бојадисањем својих самогласника, показујете беспрекословно: шта Вам се чини, шта за Вас јесте и у коме степену – истина и логика, а шта не. Тако је Ваш текст свима нама разјашњен, докраја. Тако сте у нашем бруталном позоришном језику, омогућили држесну и лакокрилу иронију, за којом вапимо већ пола века. Њу су  наши позоришни теоретичари потпуно одбацили, јер их је превазишла.

               Та Ваша љупка иронија, та Ваша држесна свест којом сте прожети, нека Вам оне послуже и данас, при кобном заокрету који Вам можда предстоји.

               Останите где сте: на радост свију  нас. То вам је мој савет. Још један савет: не бојте се критичара! Нека Вам они буду само подстрек на Вашем победничком походу у Платонове слутње.

                                                                                                                                                             4.1.1955.

 

 

 

Sign in to follow this  


0 Comments


Recommended Comments

Нема коментара за приказ.

Guest
Додај коментар...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

×
×
  • Create New...