Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Лични Блогослов

  • entries
    114
  • comments
    74
  • прегледâ
    120080

Contributors to this blog

Сила у немоћи

Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ

март-април/2009

Сила у немоћи

„Спознаја Бога без познања своје беде води у охолост.

Познавање своје беде без познавања Бога ствара очајање.

Познавање Исуса Христа чини средину, јер у њему налазимо и Бога и своју беду.“

Блез Паскал, „Мисли“

Човек је биће крхко, рањиво, смртно. И свет око њега је исти такав, пролазан и смртан. Бића у свету настају, трају и нестају. То је ритам природе, ритам створене природе. Али, само је човек због тога тужан. Тужан је зато што једини зна да ће умрети. Он је једини свестан своје беде. Човек, зато што је највећи, зато је и најтужнији. Разум је његова моћ и његов крст. И слобода је његова моћ и његов крст.

Коликогод био понесен радошћу живљења, човек се сети ове своје беде. Човек је биће које се сећа смрти и биће које чека смрт. Зна човек да смрт није страшна. Страшно је знање да ће она доћи, страшно је чекати смрт. Сама смрт није страшна, смрт је гадна, како каже наш Јован Дучић. Ругоба смрти обесмишљава постојање, животну радост. Она тера човека на очај, на жалосни одговор на питање које му нико не поставља, без он сам себи: „Чему?“ Човек сам себи у очајању каже: „Ово је најгори свет од свих могућих светова.“ Зашто то човек каже? Зато што је ово постојање, које има свој крај, лаж и привид постојања. Човек хоће истину, не лаж и привид, хоће да вечно постоји. Но, то је недосањани сан, јер смрт је непремостива гранична ситуација преко које се не може. Све што човеку остаје јесте да осмисли умирање, да улепша своју ругобу, потискујући тако свој очај. То управо и јесу философија и религија: осмишљавање смрти, шминкање очајања, лагање себе самога.

Нема излаза из тог круга смрти, из очајања, па макар га нашминкали нејлепшим бојама. Човек умире, а смрт је ружна, очајно ружна. Бог је једино светло у том ружном и мрачном тунелу. Познање Бога је једини пут за истинско осмишљавање људске егзистенције. Јер, Он је једини кадар да да оно за чим човек чезне: живот, постојање, вечност. Он је једини кадар да покаже и створи смисао. Али, човек се стиди да призна Бога. Зашто? Зато што Га не може обухватити својим разумом, својим начином познања и дефинисања стварности. Човек не жели да призна да Бог измиче и да је изнад разумских категорија, већ Бога потчињава разуму, сматра Га недостојним разумевања. Разум говори: „Бог је мртав! Ми смо га убили! На Његово место ставили смо наше разумске аксиоме, наше теорије и теореме!“ Разум људски је створио очај, убивши Бога. Убивши Бога, разум је извршио и самоубиство. Разум је оцеубица и самоубица. На његово место зацарило се безумље, лажно названи разум. Зато свет живи у лажи и очајању. На место где је некада био Бог, стоји празнина, вакуум који вуче у бездан, у пропаст и смрт. Покушавао је човек да на то место где је некада био Бог постави божанства мртвог разума: рационализам, емпиризам, идеализам, позитивизам, марксизам и ко зна какве не још мртваце.

Биће да се човек и покајао што је убио Бога, па је измишљао и разне религије, разне богове. Но, није човек могао да замени правога Бога Кога је убио. Јама је остала да зјапи, да прождире и вуче у смрт. Човек није познао Бога, а познао је своју беду, своју смртност. Свидело се то њему или не, смрт је ту и коликогод је он својим философијама и својим религијама осмишљавао, она не престаје да буде ружна, најружнија. А живот, живот је таквом човеку један непрестани страх у којем чека сусрет са том ругобом. Та беда људска, свест о смрти и чекање смрти, јесте очајање, немоћ и безизлаз. Човек очајник је човек без ослонца, без правог смисла бивствовања, разбијен о хридине лажног успокојавања.

Покушавао је човек да изађе из ове беде и очаја. Покушавао је да оживи Бога Кога је убио. Умислио је да може да позна Бога Који му се никада и нигде није јавио. Тако је човек стварао лажне религије и лажне богове. Ти су његови измишљени богови још гори бедници од њега самог, јер не постоје, никада нису постојали нити ће. Чак су толико бедни да нису кадри ни да умру, јер их нема. Бедни су толико да чак и не заслужују име бедника. Јер гле, и бедник постоји, макар привремено и кратко. Познање Бога без Његовог јављања је људска уобразиља, лаж и охолост. Охоли људи не виде своју беду, своју немоћ да познају Несазнативог. Свака је религија лаж, свака која не лежи на чињеници да је Бог Онај Који Себе открива човеку, кад хоће и како хоће. Не зна Бога она религија којој није Он сам говорио о Себи. Заправо, и религија је лаж, измишљотина охолог човека. Јављање Бога није религија већ догађај. Тај догађај је лудост свим религијама. Јер, религије говоре и сањају о сили, а тај догађај је немоћ и беда. „Где је онда ту Бог?“, питају се охоле религије.

Тако, човечанство живи распето између ово двоје: између очајања и охолости. Између познања своје беде без познања Бога и покушаја познања Бога без познања своје беде. Зато је овај наш свет долина плача. Плач очајника и охолих одјекује васионом. То је плач безнађа, нико их не чује. Јер, Бог је мртав, убили су Га. Њихове сузе гута бездан смрти који стоји на месту где је некада живео Бог. Њихове сузе су бедне и залудне.

Може ли човек икуда из ове своје беде? Може ли, будући бедник, да буде и силан? Свети апостол Павле каже да може. И не само да може, већ силе људске нема без немоћи људске. „Када сам слаб, онда сам силан!“, вели свети апостол. Но, то је парадокс и лудост, рећи ће наш човек, очајник који је убио Бога и охоли који измишља религију. Јесте, то је и парадокс и лудост. Али, ту лудост изабра Бог да посрами мудрост, лажно названо знање, улепшавање смрти и шминкање ругобе. И тај парадокс изабра Бог да сједини створено и нестворено, смртно и бесмртно. Да тако дарује истинску мудрост и знање и да дарује истински живот, вечно постојање.

Узе Господ људску беду и слабост, узе је да буде Његова, заувек Његова. Узе је да је освети, оживотвори и да кроз њу дарује силу Своју. Да дарује силу Божију немоћи људској, да сила буде човекова, заувек човекова. Бог је постао бедник да би човек постао сила. Син Божији је постао човек, да би човек постао син Божији. Откри се „мишица Господња“ (Ис 53), а да је очајници и охоли нису приметили. Јер, изниче „као корен из суве земље“ и „не би обличја ни лепоте у Њега“. „Не беше ничега чега ради би Га пожелели“ и чега ради би Га приметили очајници и охоли. „Презрен беше и одбачен између људи, болник и вичан болестима.“ Бог је постао човек и Он „болести наше носи и немоћи наше узе на се.“ Све то би „нашега мира ради и раном Његовом ми се исцелисмо.“

Онај који је кадар да гледа у Његову немоћ и да исповеди: „Заиста човек овај Син Божији беше.“ (Мк 15, 39), кадар је и да види Бога и Његову силу. Његова немоћ јесте Његова сила, Његове ране јесу мелем ранама нашим и Његова смрт јесте живот свету и за живот света. Он је Бог и Човек, сила и немоћ, сила у немоћи. Познање Господа Исуса Христа јесте то тајанствено познање силе у немоћи, познање Бога у човеку, познање Богочовека. Пут ка сили Његовој је пут ношења немоћи Његове. Он поручује: „Ако ко хоће за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде.“ (Мт 16, 24). Неће то очајници и охоли приметити и прихватити. Они ће викати: „Ако је Бог нека сиђе са крста па ћемо веровати!“ Но, Господ не силази са крста, не одбацује нашу беду. Гледајући у распетог Господа, видимо своју беду: Његове ране, крв и зној. Али, видимо у тој беди и силу и свемоћ Божију. Овај распети Бог је толико моћан да може чак и да умре, ако то жели. Нико од охолих богова лажних религија никада није, нити је могао да умре. Богови су се стидели смрти. Смрт су оставили човеку, да се он са њом рве и пати, а они, охоли богови, уживали су у амброзији и са висина гледали ову нашу долину плача. Само је прави Бог могао и хтео да од човека узме праву смрт и да заиста умре. Само је Бог, истински Бог, могао да смрти одузме ругобу, да је излечи од ружноће. Јер, не даде да „Светац Његов види труљење“ (Пс 16, 10).

Богочовек, Господ Исус Христос је смрћу смрт разрушио и даровао васкрсење и живот. Смрт више није наша беда и наше очајање. Ту је нашу немоћ Бог учинио силом, залогом васкрсења и живота. Та наша беда сада род доноси, наша немоћ побеђује: „Заиста, заиста вам кажем: ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре многи род доноси.“ (Јн 12, 24). Живот човеков више није страх у очекивању ругобе смрти. Живот човеков је преображен у једно друго чекање: чекање „васкрсења мртвих и живота будућег века“. А чекати живот, вечни живот, значи живети у радости, радосно чекати.

Човеку остаје позив да се одрекне очајања, познања своје беде без познања Бога. Остаје му и позив да се одрекне своје охолости, познања Бога без познања своје беде. Човек је позван да се окрене Богочовеку, да у Њему види „Бога истинитог од Бога истинитог“ и да види Човека, Оног истинитог Човека „Који је распет у време Понтија Пилата и Који је страдао и био погребен“. Човечанство је позвано да спозна силу у немоћи. То је позив који чека на одговор свакога од нас: „Ходите к мени сви које сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити.“ (Мт, 11, 28). Ко има уши да чује, нека чује!

Александар Милојков

Sign in to follow this  


0 Comments


Recommended Comments

Нема коментара за приказ.

Guest
Додај коментар...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...