Jump to content
  • entries
    114
  • коментара
    74
  • прегледâ
    122076

Христови таланти и самопознање


Александар Милојков

591 прегледâ

Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ

новембар-децембар/2008

Христови „таланти“ и самопознање (Мт 25, 14-30)

„Спознај самога себе!“ Можда би се овим древним аполонским позивом, који је као какво светло био водиља античке грчке мисли, могао објаснити и смисао Христове приче о талантима из Матејевог Еванђеља.

Ко су слуге које су умножиле добијене таланте и чуле радосни позив „уђи у радост господара свога“ и ко је лењи слуга, који је закопао и затим вратио један добијени таланат, без икаквог добитка, те чуо страшне речи тог истог господара „баците га у таму најкрајњу, онде ће бити плач и шкргут зуба“?

Ова сликовита Христова прича заправо показује реалност човековог живота. И не само да показује, она и указује на његов истински смисао, а то је: „Спознај самога себе“. Шта би друго могли бити таланти него дарови дати човеку које он у себи треба да открије. Пред тим се трагањем човек налази врло рано у свом животу, већ можда при одабиру средње школе, факултета или свог каснијег занимања. Заиста те човекове склоности, таланти или језиком наше цивилизације речено таленти, нису нешто што човек сам себи стиче, већ оно што сам у себи открива.

„Спознај самога себе“, носи један императив који говори да је човек слободно, па самим тим и одговорно биће. Са даром тала(е)ната, стога стоји и позив за одлуку и одговор на питање: шта чинити? Та одлука и одговор директно утичу и на начин постојања и дају одговор на питање: ко сам ја? Животна срећа и задовољство („улажење у радост господара свога“) и животни очај и промашај („тама најкрајња, где је плач и шкргут зуба“) јесу (не)налажење тог свога ја.

Шта значи (не)наћи своје истинско ја, односно (не)спознати самога себе? Одговор на ово питање заиста није далеко од животне реалности. Налазимо га свакодневно, било у свом или искуству неког другог. Откривање својих склоности, те њихово правилно развијање кроз образовање и њихова правилна употреба кроз обављање конкретне делатности, предуслов су за самоостварење и срећан живот. Често ћемо чути: „Jа сам срећан јер се бавим послом који волим, послом у коме сам пронашао себе.“ Тако, музичком таленту највеће ће благо бити бављење музиком, научном - науком, дару језика слатко ће бити говорити многе језике. Међутим, дар као дар по себи још не значи ништа уколико га не откријемо, прихватимо, заволимо као свој и што је најважније употребимо га. Неупотреба талента, његово „закопавање у земљу“, заборав и немар, равни су немању дара, а самим тим и немању смисла. Човек који себе није нашао у животу, који ради оно што није његово истинско ја, заиста је окусио „таму најкрајњу“ и његов живот је ништа друго него „плач и шкргут зуба“. Неналажање и неспозанање себе је оно што савремена медицина назива депресијом. Тај окус бесмисла и животне промашености јесте окус пакла: „мој живот је промашај“, „мој живот нема смисла“, „за мене нема наде“.

Са друге стране, животни промашај огледа се и у загледању у туђе тала(е)нте, те тражењем свог идентитета у њима. „Ја желим исто као и он. И то тако желим, да он више не буде он, већ да све његово буде само моје.“ Завист је заправо тражење свог идентитета у неком трећем лицу. Она (завист) то не чини никада у другом, у ти, јер завист нема храбрости да говори другом, што ће рећи да завист нема храбрости да буде истинско ја. Завист није личност, јер личност захтева ти, она просто нема храбрости да постоји. Завист је негација личности, пут у самодеструкцију и укидање властитог ја. Колико сам само пута и сам пожелео да запевам за појницом као неки од моје браће, дивно, као славуј. Толико сам желео тај тала(е)нат, а никада нисам имао храбрости да брату кажем: добро је то што радиш, диван је тала(е)нат твој. Не, мој брат је тада увек био он, никада ти. Гледао сам га издалека и хтео да узмем његов тала(е)нат, његово ја. Желећи тај тала(е)нат, који немам, заборављао бих на онај који имам. Тада обично не бих радио ништа. То „ништа“ је заиста „најкрајња тама“, то „ништа“ је непостојање, нестанак властитог ја.

„Спознај самога себе“, пронађи један, два или пет таланата у себи, значи и познај своје моћи. То значи не потцењуј, али ни не прецењуј себе. Ако си добио два таланта не чини као да имаш један, али се ни не надимај као да имаш пет. Мудрост живота је не да отимаш оно што немаш, не да будеш оно што ниси, већ да умножиш оно што имаш, те да тако осетиш оно што стварно јеси...и да се радујеш. Гордост је једнако ружна као и лажна скромност и лицемерје. И једно и друго су незнање себе самога, и једно и друго су лаж.

„Спознај самога себе“, „уђи у радост господара свога“, значи покажи своје ја другом. Својим даровима буди ти његовом ја, али и пусти нека његови дарови буду ти твоме ја. То значи буди личност, буди човек и бићеш срећан. А срећа то је истина, а истина то је постојање, а постојање то је личност, а личност то сам ја у којем је увек уткано и твоје ти.

Тако, највеће самопознање јесте познање да је човек биће заједнице. Само у заједници има смисла развијати своје склоности и дарове: бити лекар другоме, писати другоме, певати другоме, градити другоме, чинити другоме свако добро којим Господ дарује човека, талантом који као злато сија у свакоме од нас. Јер, други је тај који вреднује наше дарове, који их осећа, који нам помаже да те дарове изнесемо на видело дана. Заиста, чему најузвишенија уметничка дела, ако нема никога да им се диви? Чему најгенијалнија научна открића, ако никоме не користе, а на крају, чему и сам Рај небески, ако у њему нема никога? Онда то и није Рај, то је пустиња и пакао.

Само заједница чини да сви наши појединачни дарови имају смисла и само заједница чини склад међу њима. Само у заједници један, два и пет таланата не противрече један другоме, не завиде један другоме, већ творе једно истинско постојање. У таквом постојању, ономе са пет таланата неопходан је онај са два и онај са једним, јер и његових пет немају смисла без једног и без два, као и обрнуто. Како то апостол Павле каже: „Јер и тијело није један уд него многи...Ако би све тијело било око, гдје је онда слух? Ако би све био слух, гдје је мирисање?...А ако би сви били један уд, гдје је тијело?...А око не може рећи руци: Не требаш ми; или опет глава ногама: Не требате ми. Него, шта више, који се удови тијела чине да су слабији, неопходни су; И који нам се чине мање часни на тијелу, њима придајемо већу част.“ (1 Кор, 12, 14-23)

То Тело је Тело Христово, Црква Божија, а удови то смо ми у вези једни са другима и са Главом тога Тела, Господом Исусом Христом. У Цркви се један, два и пет таланата показују истински као потреба, а не као лични хендикеп. Таланат као дар, па макар он био један једини, никако не може ни бити хендикеп. Тај један може да буде и бива неопходна спона функционисања оних два или пет. Човеков задатак је да те таланте открије у себи и да их умножи. Јер таланти су као семе засејано у човеку које треба заливати да би из њега израсло мноштво цветова. Било таланата један, два или пет, пред њима стоји исти задатак и ако се човек самоспозна, резултат тих таланата је увек мноштво: два, четири и десет. Но, један, два или пет увек имају смисла и вредности у вези једни са другима, никада немају вредност сами за себе. То је истина постојања, заједница која је Црква Божија. У њој не само да откривамо властито ја у односу са ти свога ближњег, што нас и чини да постојимо, већ и са Ти свога Створитеља и Спаситеља Господа нашег Исуса Христа, што чини и да вечно постојимо. А вечно постојање...то је истина коју треба познати. „Спознај самога себе!“, „јер гле, Царство Божије унутра је у вама.“(Лк 17, 21)

Александар Милојков

0 Коментара


Recommended Comments

Нема коментара за приказ.

Guest
Додај коментар...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

×
×
  • Креирај ново...