Jump to content
  • entries
    114
  • comments
    74
  • views
    120763

Излаз из бесмисла

Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ

септембар-октобар/2008

Излаз из бесмисла

Позната је античка јелинска мисао о „враћању свега на почетак“, односно једно циклично схватање историје. Међутим, и у савременој философији, оличеној у мисли Мартина Хајдегера, познат је још већи бесмисао човека, као бића-за-смрт. Са друге стране, хришћанска философија дала је један нови, линеарни, облик историје и један нови смисао човекове егзистенције.

Иако Свети Максим ставља једнакост између почела човечанства и његове сврхе, односно циља, те тако подсећа на јелинско наслеђе о „враћању свега на почетак“, ствари ипак не стоје тако и разлика је суштинска. Јелинско наслеђе је несумњиво оставила утицај и на Светог Максима. Међутим, пре би се овде могло рећи да је Свети Максим један херменеутички геније, него што он има намеру да следи јелинску (паганску) мисао због неке њене истинске вредности. Наиме, ради се о једној одличној инкултурацији, којом Свети Максим жели да буде схваћен у коду ондашње интелектуалне елите.

Ориген је учио да разумна бића отпадају од првобитне енаде, вечнопостојећег света интелекта, актом своје слободне воље. Због засићености теже ка тражењу супротног, те тако улазе у кретање, мноштво и материју. За Оригена постоји стварање у вечности и то је поменути, са Богом вечнопостојећи свет интелекта, и стварање у времену, које је заправо покрет, грехопад бића у материју. Читаво кретање и напор човеков усмерен је управо ка повратку Богу и сједињењу са Њим у духовном свету интелекта, односно на ослобођење од материје. Дакле, Ориген говори да је кретање и само настајање материјалног бића истоветно са падом.

Међутим, Свети Максим окреће ово Оригеново учење и ствари ставља на потпуно друге основе. Кретање, по Светом Максиму, није пад већ улазак тварног бића у радост постојања. Свети Максим полази од аристотеловског поимања кретања као стремљења ка циљу, стремљења потенцијалности ка својој сврси, односно актуализацији. Тиме показује да ниједно тварно биће није у стању да само достигне пуноћу свог постојања, тако што ће се вратити на старо. Јер, управо зато што је тварно биће, оно је од почетка несавршено. Последњи циљ ка коме тварно биће тежи и креће се је неупоредиво савршенији од њеног првобитног стања. Дакле, последњи циљ твари је истоветан не са њеним првобитним стањем, њеним стварањем, већ са њеним првобитним планом Божијим о њој. Управо логоси ствари, Божија замисао о свету и Његова благословена воља да створи свет, који се вечно налазе у Логосу Божијем, јесте и истинско почело, истинска суштина свега створеног. Првобитно стање, односно стварање света, је само почетак остваривања тог неизрецивог плана. Остваривање тог плана одвија се поистовећењем човекове воље и воље Божије. То је моменат довршења стварања човека као личности, пројава његове слободе и заједница љубави са Богом, неисказиво прожимање тварног и Нетварног бића. То је тајна обожења.

Тако, по Светом Максиму, есхатологија није никакав повратак и носталгија ка старом. Овде, на неки начин, имамо слом мита о изгубљеном рају. Адам није нешто ка чему човек треба да тежи, јер је Адам несавршенство, потенцијалност која није одговорила, а није ни била кадра да сама својим силама одговори својој актуалности. Створена природа је смртна, управо због тога што је створена, она не може по себи да постоји вечно. Као таква она је потребовала једну нестворену, вечну личност да би постојала вечно. У томе је и тајна Божијег оваплоћења, тајна која, речима Светог Атанасија, осветљава и смисао човека као бића: „Бог је постао човек да би човек могао да постане Бог“, или речима Светог Симеона Новог Богослова: „Христос је прва личност која је пројавила истинско човештво.“ Логику те тајне сведочи и Свети Максим када поставља питање „да Адам није погрешио, да ли би се Христос јавио?“, те богомудро одговара „и да није погрешио опет би се Христос јавио.“ То управо због тога да би кроз своју божанску Личност пројавио и преобразио несавршену и смртну природу у савршенство и бесмртност. Дакле, човеков покрет треба да тежи новом Адаму, Христу, а не неком Адамовом стању пре пада у грех. Тежити Христу значи полет не само ка истинитом Божанству, већ и ка истинитом Човештву. То је полет ка Богочовеку.

Међутим, спасење није носталгија ни за будућим догађајима, као ни за прошлим, у неком хронолошком смислу. Спасење, односно обожење, је дати слободни циљ. То је величанствена и неизрецива премудрост и љубав Очева, исказана кроз оваплоћење, страдање, погребење и славно васкрсење Сина и дата човеку у Духу Светоме. Човек је позван да се обожи сада и овде, његова слободна воља треба да одговори на Божију икономију у конкретној егзистенцији. Царство Божије, као Царство Бога и човека, Богочовечанско Царство, јесте есхатолошки догађај, али Царство Божије није место где ће људи тек почети да се обожују. У Царству које је Бог обећао човеку, Богочовек, Логос Божији, ће препознати и окупити све оне које познаје кроз вечне логосе, благословена хтења кроз која васцелу творевину и призва из небића, дарујући јој битије и вечнобитије. Они који су актом своје слободне воље довршили себе и уподобили се своме Творцу задобивши доброту (добробитије) и мудрост, Логос ће препознати као своје царско свештенство и народ изабрани.

Дакле, Царство Божије је непокретност као есхатолошки циљ који се испуњује обожењем. Ово учење Светог Максима је заправо, на најлепши могући начин, представљање Христовог учења, философије par excellence, философије која руши бесмисао људске егзистенције свих времена. Та философија је излаз из тамнице где је „плач и шкргут зуба“, из егзистенцијалног трагизма било да се он огледа у античком цикличном бесциљу и бесмислу или у савременом, хајдегеровском бесмислу: бићу-за-смрт.

Умишљени полет који је започео са просветитељством разбио се о хридине светског зла и хаоса. Идеја да човек напредује кроз своје просвећивање знањем, позитивистички осећај да наука само што није дала одговор на сва наша питања, доживео је највеће могуће разочарење. Пуноћу зла тог „просвећеног“ и „узнапредовалог“ човечанства, у лику национал-социјализма осетио је и Карл Јасперс, философ кога поменусмо у овим нашим писањима, на својој кожи и кожи своје породице. То га је и довело пред један океан нихилизима, у једно стање отрежњења где он размишља о „скоку из страве у спокојство“. Управо каљен патњом и страдањем, на рушевинама разумног безумља којем је можда и сам веровао, Јасперс трага за смислом. А смисао је у односу са трансцеденцијом: „Онај ко излази на крај без одношења на егзистенцију и транцседенцију и разметљиво полаже право на чисту иманенцију, не уздиже стварност садашњега. Будући да дубину тубивства не налази у поменутом односу са трансцеденцијом него у пуком овде и сада, он чак допушта да тубивство постане плитко...“ Јасперс још додаје да његова философија није „успокојена философија“, жалећи тиме да покаже да не жели да лажно успокојава човечанство. Заиста, савременој философији недостаје храброст коју је имао Јасперс и то га чини јединственим у савременој философији. Иако није успео да досегне спокојство, егзистенцију до краја, због већ поменуте искључивости разума и вере, спекулације и откривења, Јасперс ипак показује да човек мора да победи своју уображеност и гордост и да призна властити неуспех. Тај корак је почетак хода ка успеху. Хришћански речено, то је једно својеврсно покајање.

Човек мора напустити философију која га лажно успокојава. Он мора да се покаже храбрим да се суочи са нихилизмом који следи. То је нада да се нађе пут из бесмисла у којем се налази човек. Једна истинска философија егзистенције је потребнија него икад. Али, то је философија храбрих.

Александар Милојков

Sign in to follow this  


0 Comments


Recommended Comments

There are no comments to display.

Guest
Add a comment...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...