Jump to content
  • entries
    43
  • коментара
    0
  • прегледâ
    2643

PredragVId

213 прегледâ

 Злокобна тишина

- унутрашњи психолошки монолог -

 

                Престаните да гледате у мене са ишчекивањем јер знам да тражите неког ко ће вам отворити душу, у чијем тексту ћете се препознати! Вама је потребан неко ко има сличне проблеме, неко ко вас разуме кога ћете са пажњом слушати.. Престаните да ћутите! Зашто сви затварају уста пред истином!? Зашто нико нема храбрости да ми каже да сам досадан? Молићу Вас из првог реда да се преместите у задњи ред. Ово што ћете сада чути је права истина зато је боље за мене да ме оговарате из задњег реда. Шта си рекао!? Ти ниси такав? А ко ће, молим Вас, после пола сата ићи градом и причати о овоме? О коме ће се испредати приче за време радног времена? Коме ће се људи смејати? Колико Вас је спремно да сада предамном устане и да каже: ово не ваља идем ја негде другде да губим време? Колико драга господо!? Колико?

              Колико вас је сада преда мном млађих од тридесет година!? Колико!? Где су ваши унуци госпође!? Где су ваше младе наде!? Где су?!

              Да ли и ви у току ноћи проверавате постељу до своје? Да ли вам се следе руке кад затекнете празан покривач?

              Коме поверавате тајне својих најближих? Да ли то радите уз кафу или чај?!

             Ко се у вашим очима најбоље котира? Коме је бреме живота постало прелако па би сте  му додали и своје?

             Има ли међу вама пензионерима и трунке снаге да себи признате колико сте слаби? Имате ли и мало храбрости да ми у очи кажете све моје слабости и мане? Имате ли и мало стида како би сте говорили истину, истину и само истину?

            Ко вас је уопште звао да дођете? Да ли сте приметили да представа није за меланхоличаре. Колико бре пута треба да кажем да сам пред вама због личне популарности, нисте ми потребни?! Камере су и онако фиксиране на мене, нећете се видети ако сте због тога дошли. Ко вас је бре звао? Јел ово старачки дом?

            Још увек се не осећате увређеним? Још увек сте ту!? Јо увек ме слушате!!! Зашто је овде оваква тишина?

             Јесам ли погрешио што сам им све ово рекао? Вероватно ћу сам почети да се кајем. Јој, нисам све оно требао да кажем! Јој! Шта ће људи помислити!? Куку мени. Шта да кажем родитељима кад одем кући: да им кажем да сам извређао публику? А не то никако. Рећи ћу им да је публика ћутала зато што им се свидео текст; рећи ћу им да нисам импровизовао; рећи ћу да су ми променили текст у задњем тренутку али га нисам сачувао јер је прва верзија боља од друге. Рећи ћу им да телевизије нису имале довољан број камера па су углавном снимале мене не би ли снимили интерпретацију измењеног текста. А зашто би их лагао? Можда њихови познаници уопште нису на представи.

            Можда је све то само њихов трик да тишином измаме од мене трему и бољу интерпретацију. Аа, лукави су они, знам ја њих! Исцрпиће ме тишином до задњег атома не би ли из мене извукли најбоље.

            Не мрдају и даље. Знам, намерно то раде. Желе да ме нервирају. Намерно ћуте. Знају пажљиво да слушају. Знам. Али овакве ствари могу да чују на свакој бољој пијаци. Јао зашто ћуте. Тишина је неиздржива. Јао! Заболе ме глава на потиљку. Уф, ко зна шта ли је. Како је ово оштар бол био. Све због ове подмукле тишине.

             Учинило ми се да чујем једног комарца. спашен сам. Слушаћу комарца тако ми неће сметати оволика тишина. Како добро зуји. Благо мени, баш ми прија. Одлично, опустићу се. Деликатна ситуација. Опс? Где ли је тај комарац? Више га не чујем. Тако ми је пријао. Како сам некако опуштенији. Више ми не треба комарац.

             Гледаћу у оног старијег господина испред себе. Надам се да неће да се врпољи, није се ни померио до сада. Баш ми је непријатно. Па он се смешка. Не могу да верујем. Од ових глупости би могао да залудиш. Е ово није фер, зашто баш гледа у мене. Не желим да ме гледа. Нећу да ме гледа. Зашто ме гледа!? Шта он побогу хоће од мене. Можда је настран? Можда воли мушкарце? Одвратићу му пажњу од мене, гледаћу свуда по сали. Љубоморан је. Можда уопште није настран? Можда му се само свића оно што причам. Можда би желео да будемо пријатељи. Знам. Спустићу поглед. Можда ће се поново насмејати. Мајко моја мила гледа на другу страну. Управо сам изгубио пријатеља.

            Време је да постанем реалан. Ја сам на само још једној представи, пред свима говорим текст и то је све. Можда све ово нико није ни приметио. Можда нису пажљиво гледали моје лице? Можда нису помишљали шта мислим. Наставићу да живим као да се све ово није ни догађало. Још мало па ће крај. Почеће да ми аплаудирају.

             Боже баш су смркнути. Шта ли се побогу то дошаптавају. Баш мрзим то!!! Зашто су овде због публике или само због мене! Шта дођавола спремају. Тако су моћни. Ле, ле мајко, колико их је! Ле, ле. Шта ли хоће од мене. Јао! Како ме гледају. Хм. Све је прошло. Сада ми опет изгледају мали. Малени. Нормални.

             А? Нису сви ни повезани. Сад видим да се не знају међусобно. Оне тамо познајем из виђења. Јавићу им се сутра. Вероватно ће и они гледати мени да се јаве. О, хо, хо! Можда ми се неко први јави. Ооо! Постаћу популаран. Можда чак и славан. Зашто ли та публика никада није мала и безвредна? Зашто је увек моћна, јака, челична? Зашто ли је увек има? Зашто увек неко дође на представу? Зашто ме увек тако гледају?

             Ле, ле мајко! Опет постајем мали... Опет сам сићушан. Опет све у круг.

             Нисам требао да их на почетку љутим. Кад ли ће тај крај. Кад ли ће тај крај? Зашто увек ја морам да говорим текст. Шта ме то изнутра тера да наново то радим. Шта ли ме покреће. Шта ми мира не да. Зашто сам проклет да не живим за новац, за успомене, за било шта друго него за аплауз. Тај проклети аплауз...

             Пљескање длановима. Пљескање, дуго пљескаље. Дуго попут читаве вечности. Да сам им између дланова ставио месо мислим да би милионе пљескавица умесили; да су им између дланова комарци мисли да би их због мене све побили; да су им између дланова насилници мислим да би били мртви; да су им међу длановима сви злобници били би готови; да у сали нема ни мало прашине мислим да би се створила од аплауза, почела би да гуши веома јако оне који не тапшу тако да би и они протапшали заједно са њима да би се задихали и ојачали своја плућа. Али ја нећу да тапшу лажно!?

             Ево га аплауз! Нисам ни приметио да је крај. Еј ви зар не видите нема млевеног меса; нема комараца; нема насилника, па чини вам се!!! О људи! Шта вам је, нема злобника све сам их измислио. Учинило вам се. Нису они лоши. Немојте аплаудирати. Молим вас прекините. Све је била само лаж. Молим вас има ли у сали имало прашине? Да ли се неко гуши? Да ли неко уопште кашље? Ето видите. „Кх, кх“. Шта је забога том човеку? Помозите му, био сам у праву. Он се гуши. Ле, ле мајко. Почео је да тапше. Други су га наговорили. Ле, ле мајко, шта ако је све ово истина? Шта ако је ово стварно моја подсвест предвидела? Ле, ле...

             Знам обећаћу им да ћу поново доћи, али тад извођење неће бити ни упола добро као сад. Нећу их вређати на почетку. Уплашићу се, имаћу трему. Бићу миран као јагње. Ехеј. Доћи ћу поново. Доћи ћу поново. Невероватно!!! Аплауз се стишава. Зашто су стали! Нису ме ваљда разумели. Немогуће!

Мајко моја, каква тишина. Ле, ле. Тишина. И даље траје. Каква гробна тишина. И даље траје. Морам поново да чујем аплауз...            

 

 

 

  

 

0 Коментара


Recommended Comments

Нема коментара за приказ.

Guest
Додај коментар...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

×
×
  • Креирај ново...