Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
  • entries
    23
  • comments
    3
  • прегледâ
    7478

Ј. Ахметагић: НАРЦИС И ГРИЈЕХ

александар живаљев

532 views

blog-0391860001460136252.jpg

Може ли нарцистички поремећај личности, толико распрострањен да се са становишта социјалне психијатрије више и не може да сматра поремећајем, да се исцијели православним учењем о гријеху? И могу ли, уопште, плодно да се сретну антиматеријалистичка православна философија, са једне, и психологија и психијатрија које појам душе редукују на "ниво свести и психичког живота"?

То су питања која у Appendix-у своје књиге "Приповедач и прича" поставља провокативна књижевна критичарка Јасмина Ахметагић (књига издата 2014. у Лепосавићу, награђена признањем за теоријску књигу године "Никола Милошевић" Другог програма Радио Београда). Савременом читаоцу, све мање навиклом на есејистику, не мора да буде од већег значаја у каквом је односу овај додатак "Грех солипсизма: православно учење о греху и психолошке теорије нарцизма", са осталим есејима у књизи. Такође, у сферу академског ситничарења спадало би питање да ли је ауторка узела довољан ослонац сводећи изворе православног учења о гријеху и личности на један Светигорин водич: Светоотачко учење о исцељњу душе: терапија душе по Светим Оцима" (Цетиње, 2001) и дјела Владимира Соловјева ("Кратка повест о Антихристу"), Павла Флоренског ("Стуб и тврђава Истине") и, на први поглед зачуђујуће, али сасвим умјесно Беле Хамваша ("Хришћанство: scientia sacra") и поједине фрагменте Паскала и Кјеркегора.

Ахметагићка одмах истиче да су Оци били велики психолози и да је њихово дјело од значаја за егзистенцијалистичкуфилососфију, односно психологију, која се коришћењем онтолошких појмова у психичком значењу приближава религиозности. Али њу занима постоји ли преклапање онога што се у православној духовности назива гријехом и феномена који психологија види као нарцистички поремећај личности?

Социологија културе од шездесетих година XX вијека уочава да је нарцистичка личност - "јунак нашег доба", у психијатрији се нарцистички поремећај личности прихвата као посебан ентитет ( медицински казано: нозема), да би данас били све учесталији захтијеви да се овај ентитет, као малтене општа културна карактеристика брише из психијатријских класификација.

Широка распрострањеност једног психичког феномена може да му да статус нормалности у психологији и психијатрији, али не и у теологији. Свети оци пророкују:"Настаће једном време и људи ће постати луди. Угледавши човека кога није захватило лудило, устаће против њега говорећи:"Ти си луд, зато што ниси сличан нама"".

То је вријеме Антихриста чије оличење Соловјев види у човјеку "који је вјеровао, али је волио само себе".

Безгранично самољубље доводи до "хлађења срца", а о човјеку искључиво церебралном говори и психијатрија - то је човјек који сваки однос с Другим своди на пуку пројекцију.

Ако је човјек "охлађеног срца", неспособан да воли Другог, истински субјект постмодерне културе, онда смо заиста у времену Антихриста. А то вријеме се препознаје, по Бели Хамвашу, у фарисејству и очајничкој борби за сопствену "социјалну тежину": "Човек хоће оно што није могуће, истовремено бити победник у животу и људски истинит. /.../Антихристовска егзистенција је фарисеј (клерикалац) који у пракси примењено кварење бивства софистички брани моралом и религијом и законом и правом."

Једини однос који нарцистичка личност познаје јесте манипулација другим човјеком, па и манипулација туђом нарцисоидношћу, јер, подвлачи Јасмина Ахметагић, нарцис никада не ризикује да направи продор у себе. Док православна духовност свега зла види у лажној помисли, доминантна личност наше савремености је нарцисоидан лажов.

Таква личност је изгубила смисао љубави и пребива у нељубави, неспособна је за личносно општење: "Нељубав је очигледна у самом начину нарцисовог постојања: нарцис је особа исцрпљена властитим одсуством." Он стално тражи друштво других, којима се, као што смо видјели, жртвено не приноси, већ њима попуњава неподношљиву празнину постојања. Он је далеко од остварења православног идеала - духа испуњеног скрушеношћу и смирењем.

Лишеног сваке емпатије савременог нарциса, култура лишава и потребе за покајањем.

Да ли је Нарцисов Гријех само лични или и друштвени?



0 Comments


Recommended Comments

Нема коментара за приказ.

Guest
Додај коментар...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

×
×
  • Create New...