Jump to content
  • entries
    23
  • коментара
    3
  • прегледâ
    8110

Агностик Еко и кардинал Мартини: КРАЈ И НАДА


александар живаљев

995 прегледâ

blog-0956758001455974984.jpg

Јављају да је преминуо Умберто Еко.

Уочи Неђеље о митару и фарисеју, у времену у коме "све је потонуло у фарисејство" (Пастернак), један који није био фарисеј.

А шта је био? Агностик, како га ја назвах?

Харви Кокс у предговору америчког издања књиге Умберто Еко - Кардинал Карло Марија Мартини: Вера или невера? (наше издање неуморног Бранка Кукића и Градца као 90. књига култне едиције Алеф, 2015) уводи у тему Екоове сумње и вјере цитатима из Фукоовог клатна:

- "Ја јесам скептик."

- "Ниси, ти си само онај без вере, онај који сумња, а то је нешто друго."

Да би дијалог добио слиједећи епилог:

"Није да неверник ни у шта не верује. Он само не верује баш свему. Или верује само у једну ствар у датом тренутку, а у другу само ако она произилази из оне прве. Свему приступа ограничено и промишљено, избегава широке видике. Ако две ствари не можеш да повежеш, а верујеш у обе, мислећи да мора некако, скривена, постојати трећа ствар која их повезује, то је лаковерност."

Ово је, по Коксу, и најбољи увод у промишљање преписке између Ека и кардинала Мартинија који је у освит трећег миленијума вођен на страницама дневника Corriera della Sera, да би уобличена у кратку књигу била преведена на многе језике.

Еко је до 22. године живота био католик и сматрао је хришћанско васпитање битним за формирање сопствене моралности. Потом је докторирао на естетици Томе Аквинског и, сувишно је рећи, као и у многе друге области, био је темељно упућен у хришћанско предање.

Саговорника управо на тему вјера/невјера vs. моралност нашао је у личности миланског кардинала Карла Марија Мартинија (1927 - 2012), ранијег ректора Грегоријанског универзитета, који је у граду светог Амвросија организовао много посјећене "катедре за невјернике", потенцирајући тај јаз између Вјерног и Невјерног који кључа у свакоме од нас. Мартини је, поред тога, страсно волио Јерусалим и Свету Земљу, а посјетио је и Београд након НАТО бомбордавања, пружајући поруку најдубље љубави, ако смо у стању да је разумијемо.

Рекао је тада: "Највише ми је помогао у животу наук из језуитског васпитања: никада не улазите у јавне полемике, тиме ништа не можете да постигнете."

Касније се захвалио Конклави на највећем броју гласова приликом избора папе и пропусти ту част кардиналу Рацингеру, слично као што је кардинал Франц Кенинг одступио у име Војтиле. (Кардинали не би били кардинали када не би знали ко је најдостојнији а ко најподеснији у светој столици, а експерти не би били експерти када би знали да су "папе" већ неколико пута прошле кроз Београд.)

Сада, у in memoriam часу, треба се вратити на Почетак преписке Ека и Мартинија, а Почетак јесте Крај и Нада.

У првом писму, карактеристично насловљеном Секуларна опседнутост новом апокалипсом, Еко поставља тему проналажења заједничких тачака измеђи католичког и секуларног свијета, али тако да се "циља високо", на универзалне теме. Међу њима прве су оне које "имају корене прилично далеко у историји, и које су биле извор опчињености, страха и наде свим члановима породице људи током протекла два миленијума."

Почетак и (прије Почетка?) Крај = Откровење Јованово. "Хришћански свет", примећује Еко тему Апокалипсе,"чини предметом промишљања, али делује као да се она пројектује у димензију која се не мери календарима. Секуларни свет претвара се да игнорише крај времена, али је њиме из темеља опседнут." Тако је данас, тако је било и прије хиљаду година.. Августиново читање Откровења било је духовно. Обећано Царство Господње није историјски већ мистични догађај, а Аргамедон није од овога свијета. "Тиме се не пориче", додаје Еко, " да се једног дана историја може окончати а Христ сићи с неба да суди живима и мртвима, али нагласак није на крају векова, већ на њиховом проласку, којим доминирапредстава (представа тачности а не истека историје) Парусије, Другога доласка Христовог." Изворно за хришћанско виђење историје јесте слиједовање за знаком Наде: "Само уз осећај за путању историје човек може (чак и ако не верује у Парусију) волети земаљску стварност и веровати, милосрдно, да још увек има места за Наду." Секуларизовани свијет, сада конзумеризован призива крај, чак и не размишљајући о њему, сједећи у заклону својих електронских утврђења и чекајући да нас неко забави док у међувремену ствари иду како иду. Да ли бисмо, вјерници и невјерници, још могли да мислимо о Нади, да будемо заинтересовани за будућност и за преиспитивање грешака из прошлости, пита се Еко.

Oдговор је добио од кардинала Мартинија, као увод у нова питања.

Шта можемо да Умберту Еку данас одговоримо ми?

Да ли су у међувремену ове опсесивне свакидашње потраге за "геополитичким Антихристом", фантазми Калифата и Империја, говоре да смо неђе изгубили Наду. А још нијесмо на Крају.

2 Коментара


Recommended Comments

Guest
Додај коментар...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

×
×
  • Креирај ново...