Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
  • entries
    23
  • comments
    3
  • прегледâ
    7478

Агностик Еко и кардинал Мартини: КРАЈ И НАДА

александар живаљев

916 views

blog-0956758001455974984.jpg

Јављају да је преминуо Умберто Еко.

Уочи Неђеље о митару и фарисеју, у времену у коме "све је потонуло у фарисејство" (Пастернак), један који није био фарисеј.

А шта је био? Агностик, како га ја назвах?

Харви Кокс у предговору америчког издања књиге Умберто Еко - Кардинал Карло Марија Мартини: Вера или невера? (наше издање неуморног Бранка Кукића и Градца као 90. књига култне едиције Алеф, 2015) уводи у тему Екоове сумње и вјере цитатима из Фукоовог клатна:

- "Ја јесам скептик."

- "Ниси, ти си само онај без вере, онај који сумња, а то је нешто друго."

Да би дијалог добио слиједећи епилог:

"Није да неверник ни у шта не верује. Он само не верује баш свему. Или верује само у једну ствар у датом тренутку, а у другу само ако она произилази из оне прве. Свему приступа ограничено и промишљено, избегава широке видике. Ако две ствари не можеш да повежеш, а верујеш у обе, мислећи да мора некако, скривена, постојати трећа ствар која их повезује, то је лаковерност."

Ово је, по Коксу, и најбољи увод у промишљање преписке између Ека и кардинала Мартинија који је у освит трећег миленијума вођен на страницама дневника Corriera della Sera, да би уобличена у кратку књигу била преведена на многе језике.

Еко је до 22. године живота био католик и сматрао је хришћанско васпитање битним за формирање сопствене моралности. Потом је докторирао на естетици Томе Аквинског и, сувишно је рећи, као и у многе друге области, био је темељно упућен у хришћанско предање.

Саговорника управо на тему вјера/невјера vs. моралност нашао је у личности миланског кардинала Карла Марија Мартинија (1927 - 2012), ранијег ректора Грегоријанског универзитета, који је у граду светог Амвросија организовао много посјећене "катедре за невјернике", потенцирајући тај јаз између Вјерног и Невјерног који кључа у свакоме од нас. Мартини је, поред тога, страсно волио Јерусалим и Свету Земљу, а посјетио је и Београд након НАТО бомбордавања, пружајући поруку најдубље љубави, ако смо у стању да је разумијемо.

Рекао је тада: "Највише ми је помогао у животу наук из језуитског васпитања: никада не улазите у јавне полемике, тиме ништа не можете да постигнете."

Касније се захвалио Конклави на највећем броју гласова приликом избора папе и пропусти ту част кардиналу Рацингеру, слично као што је кардинал Франц Кенинг одступио у име Војтиле. (Кардинали не би били кардинали када не би знали ко је најдостојнији а ко најподеснији у светој столици, а експерти не би били експерти када би знали да су "папе" већ неколико пута прошле кроз Београд.)

Сада, у in memoriam часу, треба се вратити на Почетак преписке Ека и Мартинија, а Почетак јесте Крај и Нада.

У првом писму, карактеристично насловљеном Секуларна опседнутост новом апокалипсом, Еко поставља тему проналажења заједничких тачака измеђи католичког и секуларног свијета, али тако да се "циља високо", на универзалне теме. Међу њима прве су оне које "имају корене прилично далеко у историји, и које су биле извор опчињености, страха и наде свим члановима породице људи током протекла два миленијума."

Почетак и (прије Почетка?) Крај = Откровење Јованово. "Хришћански свет", примећује Еко тему Апокалипсе,"чини предметом промишљања, али делује као да се она пројектује у димензију која се не мери календарима. Секуларни свет претвара се да игнорише крај времена, али је њиме из темеља опседнут." Тако је данас, тако је било и прије хиљаду година.. Августиново читање Откровења било је духовно. Обећано Царство Господње није историјски већ мистични догађај, а Аргамедон није од овога свијета. "Тиме се не пориче", додаје Еко, " да се једног дана историја може окончати а Христ сићи с неба да суди живима и мртвима, али нагласак није на крају векова, већ на њиховом проласку, којим доминирапредстава (представа тачности а не истека историје) Парусије, Другога доласка Христовог." Изворно за хришћанско виђење историје јесте слиједовање за знаком Наде: "Само уз осећај за путању историје човек може (чак и ако не верује у Парусију) волети земаљску стварност и веровати, милосрдно, да још увек има места за Наду." Секуларизовани свијет, сада конзумеризован призива крај, чак и не размишљајући о њему, сједећи у заклону својих електронских утврђења и чекајући да нас неко забави док у међувремену ствари иду како иду. Да ли бисмо, вјерници и невјерници, још могли да мислимо о Нади, да будемо заинтересовани за будућност и за преиспитивање грешака из прошлости, пита се Еко.

Oдговор је добио од кардинала Мартинија, као увод у нова питања.

Шта можемо да Умберту Еку данас одговоримо ми?

Да ли су у међувремену ове опсесивне свакидашње потраге за "геополитичким Антихристом", фантазми Калифата и Империја, говоре да смо неђе изгубили Наду. А још нијесмо на Крају.



2 Comments


Recommended Comments

Guest
Додај коментар...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

×
×
  • Create New...